Dok ne pukne

Prosledila sam nedavno link do ovog svog teksta jednoj mladoj prijateljici, koji je jedan od najčitanijih na ovom blogu, umesto da joj zbog nekih njenih dilema objašnjavam neke stvari. Ali mi je njena situacija zarad koje je i dobila malu lekciju iz asertivnosti iz mog ugla dala ideju za ovaj tekst, na neki način i nastavak pomenutog.



Postoje ljudi koji ne umeju, ne žele, ne mogu ili iz niza nekakvih razloga ne smeju da kažu ljudima oko sebe da im smeta određeni njihov vid ponašanja, bilo da je reč o sporadičnim ili čestim, odnosno redovnim pojavama. Muž uživa u tome da ponizi ženu u društvu, žena muža namerno pravi ljubomornim, svekrva na svakom koraku nipodaštava snaju, za sve što njena rođena ćerka uradi majka kaže kako ona to ume bolje... drugarica namerno omalovažava drugaricu uvek kada joj ova objasni da je nešto pogrešno uradila ili rekla, iako je to dobronamerno; čak i onda kada shvati da je njegov prijatelj apsolutno u pravu, neko će istrajavati na svom neukom, pogrešnom  stavu uz uobičajen arsenal poštapalica neukih, nedovoljno upućenih i neobrazovanih za temu o kojoj je reč: "nemaš ti pojma", "ma šta ti znaš", "nisi me ubedio", "ti moraš uvek da budeš u pravu"... 

To što ne umeju, ne žele, ne mogu ili ne smeju da kažu ili pokažu da su povređeni, uvređeni, uznemireni, na svu sreću, ipak najčešće ne može zauvek da traje. Čak i onda kada su svesno rešili da trpe, nezavisno od toga da li smatraju da to čine zbog dece, mira u kući ili očuvanja kakvih-takvih međuljudskih odnosa, nakumulirano nezadovoljstvo zbog nekorektnog (najblaže rečeno) odnosa osoba koje su pustili blizu sebe ili im potpuno otvorili svoje srce, jednog trenutka dovede do pucanja. Najpre same osobe koja trpi, a onda i odnosa u kojem trpi.

Jer, najčešče, osoba koja je samu sebe dovela u situaciju da guta, trpi i prećutkuje (za to zaista niko drugi ne može da nam bude kriv), nije u stanju da reguje smireno i racionalno, asertivno. Ona će ili da prasne, pukne, vrisne... i da saspe u lice onome ko se prema njoj nekorektno ponašanja, sve one uvrede, sva povređivanja, sva dotadašnja trpljenja ili će da ućuti i kao hirurškim nožem odstrani ga iz svog života. Uz, eventualno, zadržavanje odnosa na nivou "dobar dan", zarad pristojnosti.

Pa tako žena s početka ovog teksta prestane da izlazi sa mužem u društvo, muž koji nikada nije pogledao tuđu ženu nađe ljubavnicu, snaja svede odnose sa svekrvom na ljubazno "dobar dan" i "doviđenja" i porodična okupljanja na kojima mora da bude odsedi bez ijedne reči, prijateljica naprasno prestane da voli šetnje ili kafenisanje sa do juče bliskom prijateljicom, a ona ćerka... ona leči komplekse koje joj je nametnula rođena majka time što uvek izabere baš onakvog momka kakav se nimalo neće dopasti toj majci.

S druge strane, osobe navikle na dugoročno odsustvo reakcije onoga koga povređuju, možda i nesvesne toga da ga povređuju, što nije redak slučaj, ostanu zatečene. Uz sijaset nedoumica tipa "ali ja nisam ništa uradio, rekao", "šta mu bi odjednom", "pa šta je sad bilo, nikad mu do sada nije to smetalo"... ili nastavljaju da tragaju za uzrocima reakcije odjednom i ničim izazvanom, kako se njima čini, ili i same bivaju uvređene "optužbama na pravdi Boga", pa i one počinju da se ljute.


Ma koliko ponekad bilo i teško suprotstaviti se onome ko bi da vređa, povređuje, nipodašava i uznemirava, jedini ispravan put za rešavanje apsolutno svih međuljudskih odnosa, jeste:
RECI ŠTA TE TIŠTI.

I to, što nam je bitnija osoba čije nas ponašanje dira, reći što jasnije i hitnije. 

Ne znači da će ona neminovno svoje  ponašanje i promeniti, ali ćemo bar blagovremeno znati na čemu smo i, ukoliko smo prinuđeni na kakve-takve kontakte, umećemo da svoje ponašanje kanališemo u ovom ili onom pravcu. I samim tim, izbeći ćemo onaj stres do kojeg nas neminovno dovodi akumulirano prećutkivanje onoga što nam smeta, kao i razočaranje do kojeg vrlo često dolazi u ovakvim situacijama, u smislu "trpeo sam onoliko puta, praštao, pravio se da ne vidim...a sad mi je krivo što nisam reagovao još ono kad mi je uradio toito".

Opravdanje za neasertivno ponašanje, odnosno ćutanje u situacijama kada nas uznemirava nečije ponašanje prema nama, kada zbog toga patimu ili tugujemo, kada nam je neprijatno, kada gubimo osećaj da je ta osoba vredna da postoji u našem životu... postoji jedino ukoliko odlučimo da se udaljimo od tog nekog. Bilo na pristojnu razdaljinu, bilo zauvek.

Ali, čim smo nekoga, bilo koga, pustili u naš život, to znači da smo se bar malo dotakli. I da zbog sebe samih valja učiniti taj napor spašavanja onoga što se spasti može, jer jedan smireni razgovor u prijateljskom duhu i na vreme, možda može rešiti sve. 


Ilustracija: s Fejsbuka


 

Нема коментара

Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.

Follow by Email