Gde dobro i jeftino jesti u Beču - Juga i Niški merak u Marzstrasse


Ne pamtim da sam se u životu tako obradovala domaćoj kafani kao u onoj tek otvorenoj Marzstrasse 29, blizu Burggasse,  u Beču.

Tome je doprinelo, s jedne strane, moje loše iskustvo s češkom kuhinjom: iako svesna činjenice da se Česi baš i ne mogu pohvaliti kvalitetnom i primamljivom nacionalnom kuhinjom, zasnovanom inače na kvantitetu i kalorijama, a ne na ukusu, još pre polaska  bila sam rešena da ova moja poseta Pragu, uz sve ostale sadržaje o kojima ću tek pisati,  bude i gastro karaktera. Za sledeći put znam - nacionalne češke kafane obilaziti u širokom luku, pa makar mi se ishrana svela na kobasice s trafika kojih ima na svakom koraku, gotova jela u Bili ili neki od svetski poznatih fast fud restorana.

A onda tog kišnog nedeljnog prepodneva, u Beču, naša zaplanjsko-divljanska trojka predvođena Žakom, mojom domaćicom, odlučuje, iz lokalpatriotskih razloga dakako, da krene u tek otvoreni restoran skoro pa na suprotnom kraju austrijske prestonice. 

Juga Semčanin otvorio Kafanu Niški merak. Za sve željne mirisa i ukusa domaće hrane, kad im dosade bečke šnicle i kobasice, krompir i saherice. I kad nostalgija uzdrma svaki nerv.




Enterijer će, kaže Jugoslav Zlatković, vlasnik kafane, vremenom dobijati autentični zaplanjsko-niški šmek, ali je za goste najbitnije da ovde mogu pojesti kvalitetan domaći, da ne kažem nacionalni, obrok.


Bife, za samo pet evra, nudi srpsku čorbu, škembiće, gust pasulj i pravu domaću sarmu od kiselog kupusa. Uz najavu obogaćivanja asortimana pounude. Tu je i bogat izbor salata, među kojima dominiraju - puzderke. To su, za neupućene, sušene crvene paprike punjene  svežom kupus salatom začinjenom sa dosta belog luka. Voće i desert se podrazumevaju. Nama je zapala baklava.






Naravno, neizostavan je i nadaleko čuveni niški roštilj, kojem niko ne može da odoli. Da ne pominjem semački voz za četiri osobe, karađorđevu šniclu, ćevape... dovoljno ne samo da se ugasi glad, već i nostalgija koja, i pored relativne blizine domovine, često pritska i steže.

Gazda Jugoslav je konobar. Nišlije ga znaju iz Kafane Kod Paje i Hotela Partizan u Niškoj Banji, a naši "Austrijanci" iz nekih srpskih kafana u Beču.




Dugo je, kaže, sanjao o tome da otvori svoju kafanu i onda se iznenada ukazala prilika koju nije želeo da propusti. Stoga tek predstoji definisanje njenog identiteta, doterivanje enterijera, prilagođavanje ponude ukusu gostiju koji već počinju da Niški merak smatraju za svoj kutak u beskonačnoj i prebogatoj kafanskoj ponudi  u Beču. 

Ovaj tekst zaslužio je u ime zemljačke podrške. I zbog toga što je, i ne znajući me, pomenuo kako čita Negoslava's blog. A, pomalo i piše, o Zaplanju pre svega.

Follow by Email