Sam si tražio, "prijatelju"

Kad se ono zarati u Hrvatskoj, zatekli smo se žena i ja  u Zagrebu. Još samo tamo nismo bili, tražeći pomoć za našu muku, a novine su bile prepune tekstova o lekarima koji uspešno leče bračnu neplodnost. Bilo je to najgore vreme kad nisi znao ko je ko i od koga da se paziš, niti kome da veruješ.

Naš doktor, Bog mu sva blaga dao, videvši koliko je opasno biti Srbin  tamo u tom trenutku, dajući mi otpusnu listu, reče mi:
"Ovi papiri neka ti posluže samo dok pređete granicu, a čim stignete kući pocepaj i baci. Tu piše da ti žena boluje od poslednjeg stadijuma kancera i da joj spasa nema, ali se nadam da će vam pomoći da bezbedno stignete."


Tako i bi.
Kako se koja kontrola pojavi u kupeu, civilna, vojna,milicijska, ma... čim neko priviri u kupe, ja istrčim, izvadim one papire, krenem da objašnjavam... vide oni da je nama dovoljno loše i bez njihove pomoći, pa i oni koji bi nam možda naudili, dignu ruke od nas.
Još u putu žena i ja se dogovorismo, ako živi stignemo, odmah podnosimo zahtev za usvajanje deteta. Razmišljali smo o tome i ranije, ali nam se sve nekako činilo da ćemo sledeći put uspeti i sami...

Da smo znali da to uradimo i daleko ranije.
Od kako je to dete ušlo u našu kuću, godinu dana je imala kad smo je doneli a sad je već svoj čovek, krenulo nam je sve... ma ne mogu da ti opišem kako nam je dobro krenulo. Unela nam je i radost i napredak i veselje, ma sve, kad ti kažem.

Jedino joj nismo rekli kako se našla kod nas. Sve smo čekali, daj da još malo poraste, da li će moći da shvati... daj još malo, bar da pođe u školu, ima vremena.

Dok jednog dana žena nije s posla otrčala kao luda. Ćerka je zvala, ridajući - komšijsko dete joj reklo, rugajući joj se: "Pa šta ako si ti uvek najlepše obučena, meni je moja mama rekla da ti što te čuvaju nisu tvoji mama i tata".
Danima, ne, mesecima smo prolazili kroz muke. Da joj objasnimo, da shvati, da je uverimo u našu bezgraničnu ljubav...
Šta god mi uradimo, komšijsko dete uspe sa dve reči da pokvari. Da je ražalosti, povredi, rasplače. Kažem komšiji, ljudi smo, daj pomozi da se vaše dete mane našeg deteta, kaže meni on, ma komšija to su samo dečje čarke, a i moje dete nije reklo ništa što nije istina.

Tu li smo, prijatelju.

Pa kažem svom detetu, slušaj, ti nemoj da se obazireš na ono što ti ona priča, velika si već i možeš da shvatiš da te ona ne voli zato što uvek prva imaš najnoviju biciklicu, najlepšu lutku i što si najlepše obučena. Ali, umesto da dozvoliš da te rasplače,  ti joj kaži, a meni je moj tata reko da tvoj tata nije tvoj tata nego da ti je tata milicajac koji je svraćao kod tvoje mame kad ti je tata radio u trećoj smeni.

Prekosutra, sav modar u licu, dolazi meni komšija na vrata. Aha, tu smo, mislim se ja, sad kad je tebe zabolelo ti imaš o čemu da pričaš sa mnom.

"Komšija, moje dete kaže da joj je tvoje dete reklo da si ti reko..."

"Komšija" - ne dadoh mu da stavi tačku - "Kad sam te onomad molio da ućutiš vaše dete, ti mi reče da to nisu tvoja posla i da je, uostalom, tvoje dete pričalo istinu. E pa ja, prijatelju, istinu znam i priznao sam je i svom detetu, preboleli smo svi zajedno sve to, a ti, ako ti je baš do istine, jer ja možda i lažem, možda sam sve to izmislio, a ti bar danas imaš sve mogućnosti da se i sam uveriš šta je istina."

Onako, kako je zinuo da mi nešto kaže, pa uvatio vazduh... tako i ode kući. Ja zatvorih vrata, pa i ja uvatih vazduh, au, majku mu, šta ako sam se prevario... jes da smo debele muke propatili od njih, al nisam bar morao da izdam onu njegovu vešticu što mi je dete ražalostila i onolike nam probleme napravila.

Al', ne prođe mnogo vremena, čusmo da se komšika odselila. Odvela i ono svoje dete.

Bi malo, komšija se ponovo oženi. Fina neka žena, kažu, od prvog muža se razvela jer nije mogla da rodi.
Ne prođe godinu dana, vidimo mi bebeće stvari okačene u dvorištu, da se suše. Kažu komšije, usvojili dečaka.

Neka im je sa srećom, pomislih.
Ja mu nikada zlo nisam ni želeo, ali, meni je moje dete najpreče. I za njega, bre, ma ima i da se pobijem ako treba, ne samo istinom da lajava tuđa usta ućutkam.


ilustracija je s Fejbuka

Follow by Email