Nadam se da nisam promašila temu - mojih nedelju dana bez kukanja

Umalo da boj......., ups, preskočim,  izazov Meri, moje prijateljice, koja tu svoju inicijativu definisa ovim rečima: "Pozvah vas na sedmodnevni put uranjanja u lični mikrokosmos u kom će, svako iz svog ugla da sagleda svoj svet i kako se u njemu može osećati dobro, kad nam već veliki svet nije uvek naklonjen." Opravdanje za moje, umalo, izostajanje iz ovog izazova - prezauzetost, odsustvo iz mog osnovnog staništa, posvećenost nekim drugim stvarima, susreti sa nekim drugim dragim ljudima, van kruga onih dragih koje svakodnevno srećem i viđam.



A onda, kada sam počela da sređujem utiske, da ne kažem foldere s fotografijama, ispostavilo se da se ipak mogu pridružiti Izazovu,, mada na malo drugačiji način, a upravo zahvaljujući tim, drugim stvarima, ljudima, ulicama i događajima.



BEOGRAD, MALO DETALJNIJE

Između ostalog, i Beograd je mali "krivac", ne sad da se pravdam Merimi (razume ona mene i bez ijedne reči) pa bar da ga iskoristim u ovoj njenoj priči.

Ovoga puta, videla sam ga na sasvim drugačiji način nego tokom svih prethodnih boravaka u njemu. I to, zamislite, zahvaljujući mojoj Ljiši, prijateljici kod koje sam inače godinama odsedala dok nisam imala stan u Bg i sa kojom sam se, dakako, i ranije najviše u prestonici družila. Provela me je Ljiša nekim beogradskim ulicama pored kojih sam nebrojeno puta prolazila, a da me put ipak nije proveo kroz njih. 
U samom centru grada.







Ovde negde, kažu, žive i neke fensi beogradske face. Ali ne samo novokomponovane, u vidu naglo obogaćenih političara i bisMismena, već i oni koji su i odrastali na ovom asfaltu i oni koji su časno i pošteno ovde stekli svoj krov nad glavom.

Moja opsesija su ograde i kapije i njih fotografišem gde god da sam pa ni ovom prilikom nisu izostale, a uz njih sledi i pregršt, za mene zanimljivih prestoničkih detalja.





LOŠ MURAL I DIVNA PRIJATELJSKA REČ

Umalo da ručamo pored murala sa (ne baš uspelim) portretom pokojnog Dragana Nikolića. No, pošto nas je ponuda iz jelovnika u tom restoranu naprosto odbila, platismo piće i završismo kod "Trandafilovića" koji vam najiskrenije preporučujem jer se ne sećam kad sam ovako ukusno jela negde van Niša. Nažalost, ne setih se da slikam ništa.

Ali sam zato fotografisala spomen-ploču na zgradi u kojoj je popularni Gaga živeo. I pesmu prijatelja njemu posvećenu, od koje nešto u srcu stegne dok se čita. I pored toga što se ponekad teško sriče jer su neka slova već izbedela. Toliko o kvalitetu onoga ko je bio samo izvršilac radova - nije mu ovo neka preporuka za sledeće poslove.



I Ulicu Mome Kapora.




I još ograda, novih i starih... i susret starog i novog, sve između Kalenić pijace i Hrama Svetog Save.










I spomenik Vasi Pelagiću, za kojeg se uverih da ni mnogi prestoničani ne znaju da im je pred nosom, u parku, tik uz Birčaninovu u kojoj je čekalište, između ostalog i za moj triJesdevetku. Ako vas udari vrućina, kolko da znate - na samo dva - tri metra veće nadmorske visine, u ovom parkiću, čeka vas prijatno pirkanje vetra pa vam se čini da je - zahladilo.



I spomenik Petru Kočiću, pored samog Kalenića.




Zavirismo i u čuveno čudo BG H2O, Olja i Aleksandra NM, jednog prohladnog vetrovitog i mestimično kišnog predvečerja. Kol'ko da osetimo čari buduće spavaonice bogatih, kada nam verovano neće biti moguće ovako prošetati promenadom. Lela je izbegla šetnju.






Okupah se i na Adi Ciganliji. U toplijoj vodi kupala sam se samo jednom, nekog jula u Dubaiju, u kojem se u to vreme kupaju samo Srbi i Rusi.  Jedina razlika je u tome što voda nije slana, što nije baš nešto čista i što je bila tolika gužva da su konobari, sve u želji da izađu u susret gostima, ležaljke bukvalno stavljali na glave gostiju koji su poranili da zauzmu mesta. Pa se negde pre podneva pokupismo i pobegosmo u hladovinu svojih domova. (Lažem, prvo smo zaglavile u ćevabdžinici.)





Poslednji put sam bila u Topčiderskom parku u jednom divnom objektu Srbijašuma u čijem se restoranu služi divljač (doduše, ono što nam je preporučio konobar bilo je prepuno nekakvih soseva i preliva pa, ruku na srce, onome ko nije navikao da konzumira divljač redovno mogu da uvaljuju i rog za sveću... ali je bar bilo ukusno) i još tada sam obećala sebi jednu dooobru šetnju parkom, prvom prilikom. Tim pre što čet'resdevetka prolazi baš ovuda, pa još kad je usput...

U Topčideru (tobdžijska dolina na persijskom)  su Turci lili topove za napad na Beograd davne (ovo davne se slobodno može upotrebiti za ove godine, jer su zaista davne ;) ) 1521. godine. E sad, da li je uređenje ovog parka počelo 1831. ili 1042. godine, nisam sigurna, jer na netu postoje različiti podaci, a moguće je da će se javiti neko ko zna tačnu godinu. Tek, kaže istorija, knez Miloš Obrenovć je hteo da se udalji od turskih topova pa je konak sagradio u tadašnjoj okolini Beograda, možda bežeći i od svoje ljubomorne žene koja je ostala sa decom u kalemegdanskoj kući, kasnije nazvanoj Konak knjegnje Ljubice... a neki, opet, pišu da je njime hteo da obeleži početak svoje druge vladavine (ali onda prethodni podaci o godini početka izgradnje parka nisu tačni... biće da je taj drugi početak ipak obeležen postavljanjem Obeliska, čija fotografija sledi na kraju).

Obilazimo razne belosvetske lepote, divimo se svakojakim obeliscima pokradenim kojekude pa razmeštenim po trgovima evropskih prestonica i pride još nekih "manje važnih" gradova... ono, kad se pokrade jako mnogo pa ima  i viška... a svoju zemlju nikada ne upoznamo dovoljno i apsolutno nikada potpuno. Kad odemo u Beograd uvek imamo preča posla - ili je to  posao kojim smo došli ili druženje sa rodbinom i prijateljima, ili obilazak nekih drugih "znamenitosti" u vidu tržnih centara, kafana, splavova i inih... fensi mesta. Eventualno se nagledamo lepote sa Kalemegdana, poneko ne propusti zemunski kej, zemunsku pijacu ili Gardoš...

Zato vam ovoga puta predlažem: izdvojte jedno sat - dva - tri, za istinski odmor, predivnu šetnju i zavirivanje u sopstvenu istoriju. Topčiderski parka, Zadnja pošta Beograd

Nažalost, park je danas daleko od svog prvobitnog izgleda. Dovoljno je reći da je nekada upoređivan sa austrijskim Šenbrunom. Nešto slično... lepotu koja se nemarom generacija umanjuje i propada, videla sam u nekadašnjoj rezidenciji bugarskih careva, Evsinogradu, blizu Varne.










 Na fotografijama su spomenici, samo dva od mnogih koji se nalaze ovde : Žetelica i pomenuti Obelisk.

***
E sad, o Izazovu. I o tome zašto ova, na neki način fotoreportaža sačinjena tokom mojih šetnji po Beogradu, ovde.

Čovek nije samo ime, možda jedina njegova konstanta i samo telo, koje se svakodnevno menja. Čovek je sve ono što je doživeo, video, saznao, naučio, uradio, pogrešio... Knjige koje je pročitao i one koje su ostavile traga na njemu, pesme koje je slušao i one koje je zavoleo, filmovi koje je odgledao i oni kojih se zauvek ili povremeno seća... ljudi koje je susreo i koje je zavoleo, od kojih je nešto naučio, pa i oni kojih se gnušao... predeli kojima se divio... i oči prepune sve te lepote koju je zahvaljujući njima u sebi sačuvao.

Meri, draga moja, nadam se da nisam promašila temu. "Nedelju dana bez kukanja" - a u stvari, jedino sam kukala "bole me noge, bole me noge".




Follow by Email