Posebna kategorija pod naslovom "podržavam kreativne", na ovom blogu, ima cilj da uz pomoć efirmisanih kreativaca pokaže kako se može, da afirmiše neafirmisane i da ukaže na neke zamke, greške, opasnosti, zablude... kada su ljudi koje nazivamo ili koji sebe nazivaju kreativcima u pitanju, posebno s aspekta komercijalizacije onoga što rade.
Jedna od onih o kojima se već dosta zna, čiji su radovi prisutni u mnogim našim domovima, širom zemlje i u inostranstvu i koja sigurno gazi dobro utabanom stazom koju je sama projektovala, ravnala i trasirala, jeste Milica Đokić, koja vodi Galeriju "Stari zanati" u Beogradu. O Milici i njenim zlatnim rukama sam pisala u nekoliko navrata, što na blogu što na Fejsbuku, pisala je ona kao gost-bloger, a razlog zbog kojeg je ponovo "tema" mog bloga jeste - tkanje.
Između ostalog, Milica je i tkalja. Silom prilika, kada je shvatila da joj posao ne obezbeđuje ni zadovoljstvo, ni egzistenciju ni sigurnost, dosetila se svoje kreativnosti, naučila tako gde treba učiti ono što nije znala i... otisnula se u privatničke vode.
Svaki put iznova divim se njenim rukotvorinama, a to što je ovoga puta tema tkanje, zahvaljujem oduševljenju jedne moje prijateljice šalom koji je ona izatkala i mom oduševljenju novim šalovima koje je Milica uradila za mene, a u stvari za nju.
Mogla bi Milica satima da priča o ovoj svojoj veštini, umetnosti zapravo (a pričala je i za jednu TV emisiju o tkanju pa ćete uskoro imati prilike da je i čujete i vidite), ali sada evo samo dela njene priče o tkanju:
"Mene su još kao dete privlačili ručni radovi. Malo uz pomoć majke i komšinica a više uz pomoć časopisa, naučila sam da pletem, vezem i heklam.Tako sam, kombinujući ove radove pravila šalove, bluze, kape i suknje kakve nije imao niko drugi. Radila sam i za sebe i za drugarice.Vremenom sam poželela da sama napravim i tkaninu koju mogu da iskrojim kako sam ja zamislila pa da je izvezem, naheklam i napravim neku jaknu koja neće ličiti na pleteni džemper.
To je značilo da moram da naučim tkanje, ali se pojavio problem: niko iz moje okoline nije znao da tka i nije imao razboj.
Tako je moja ljubav prema tkanju ostala potisnuta.
Po završetku Fakulteta političkih nauka, radila sam kao pravnik u jednom beogradskom preduzeću i baš kada je preduzeće polako ali sigurno počelo da propada, a ja postajala sve nervoznija, saznala sam da Etnografski muzej u Manakovoj kući organizuje kurseve tkanja.
Prvi susret sa radionicom ispunjenom razbojima(to je inače bio i moj prvi susret sa razbojima “uživo”) oživeo je želje iz detinjstva.
Tu sam naučila ne samo razne tehnike tkanja, već i to da je tkanje mnogo vise od zanata. Tkanje možda jeste nastalo iz potrebe čoveka da se zaštiti od hladnoće, ali je mnogo vise od toga jer svaka tkanina nosi u sebi i obeležja kraja u kome je nastala i to kako motivima, tako i bojama.
Za mene je tkanje najpre bilo mogućnost da iskočim iz urbane svakodnevnice i zaronim u svoj svet mašte,veza sa prošlošću, tradicijom i sopstvenim korenima koji su neiscrpan izvor inspiracije.
Možda zvuči čudno, ali kada sednem za razboj i počnem sa preplitanjem niti, koristeći različita prediva (vunu, pamuk, lan, konoplju) ja zaboravim na vreme.
Vrlo retko radim po nekim šemema, a i kada počnem tako, često promenim nešto i na kraju se, kada tkaninu skinem sa razboja i prvi put je vidim u celosti, i sama iznenadim onim što sam uradila.
I kombinacija boja i prediva je u stvari odraz mojih trenutnih osećanja.
Shvatila sam da ja, kao i većina tkalja žirom sveta, u svaku tkaninu utkam i delić sebe i svojih osećanj, tako da nikada ne mogu da uradim istu tkaninu dva puta.
Provlačenjem čunka kroz niti osnove svaka tkalja u tkaninu utka sopstvene emocije i iskazuje svoju individualnost, tako da se svaki ručno izatkani komad tkanine razlikuje.
Vremenom sam shvatila da je tkanje ono što me stvarno ispunjava pa sam odlučila da to bude moje zanimanje."
Navratite do "Starih zanata". Tamo vas čeka toliko toga što na drugim mestima ne možete naći. I Milica, koja u iščekivanju mušterija veze, plete, hekla... i smišlja nove lepote koje će zablistati u njenoj galeriji.
Jedna od onih o kojima se već dosta zna, čiji su radovi prisutni u mnogim našim domovima, širom zemlje i u inostranstvu i koja sigurno gazi dobro utabanom stazom koju je sama projektovala, ravnala i trasirala, jeste Milica Đokić, koja vodi Galeriju "Stari zanati" u Beogradu. O Milici i njenim zlatnim rukama sam pisala u nekoliko navrata, što na blogu što na Fejsbuku, pisala je ona kao gost-bloger, a razlog zbog kojeg je ponovo "tema" mog bloga jeste - tkanje.
Između ostalog, Milica je i tkalja. Silom prilika, kada je shvatila da joj posao ne obezbeđuje ni zadovoljstvo, ni egzistenciju ni sigurnost, dosetila se svoje kreativnosti, naučila tako gde treba učiti ono što nije znala i... otisnula se u privatničke vode.
Svaki put iznova divim se njenim rukotvorinama, a to što je ovoga puta tema tkanje, zahvaljujem oduševljenju jedne moje prijateljice šalom koji je ona izatkala i mom oduševljenju novim šalovima koje je Milica uradila za mene, a u stvari za nju.
Mogla bi Milica satima da priča o ovoj svojoj veštini, umetnosti zapravo (a pričala je i za jednu TV emisiju o tkanju pa ćete uskoro imati prilike da je i čujete i vidite), ali sada evo samo dela njene priče o tkanju:
"Mene su još kao dete privlačili ručni radovi. Malo uz pomoć majke i komšinica a više uz pomoć časopisa, naučila sam da pletem, vezem i heklam.Tako sam, kombinujući ove radove pravila šalove, bluze, kape i suknje kakve nije imao niko drugi. Radila sam i za sebe i za drugarice.Vremenom sam poželela da sama napravim i tkaninu koju mogu da iskrojim kako sam ja zamislila pa da je izvezem, naheklam i napravim neku jaknu koja neće ličiti na pleteni džemper.
To je značilo da moram da naučim tkanje, ali se pojavio problem: niko iz moje okoline nije znao da tka i nije imao razboj.
Tako je moja ljubav prema tkanju ostala potisnuta.
Po završetku Fakulteta političkih nauka, radila sam kao pravnik u jednom beogradskom preduzeću i baš kada je preduzeće polako ali sigurno počelo da propada, a ja postajala sve nervoznija, saznala sam da Etnografski muzej u Manakovoj kući organizuje kurseve tkanja.
Prvi susret sa radionicom ispunjenom razbojima(to je inače bio i moj prvi susret sa razbojima “uživo”) oživeo je želje iz detinjstva.
Tu sam naučila ne samo razne tehnike tkanja, već i to da je tkanje mnogo vise od zanata. Tkanje možda jeste nastalo iz potrebe čoveka da se zaštiti od hladnoće, ali je mnogo vise od toga jer svaka tkanina nosi u sebi i obeležja kraja u kome je nastala i to kako motivima, tako i bojama.
Za mene je tkanje najpre bilo mogućnost da iskočim iz urbane svakodnevnice i zaronim u svoj svet mašte,veza sa prošlošću, tradicijom i sopstvenim korenima koji su neiscrpan izvor inspiracije.
Možda zvuči čudno, ali kada sednem za razboj i počnem sa preplitanjem niti, koristeći različita prediva (vunu, pamuk, lan, konoplju) ja zaboravim na vreme.
Vrlo retko radim po nekim šemema, a i kada počnem tako, često promenim nešto i na kraju se, kada tkaninu skinem sa razboja i prvi put je vidim u celosti, i sama iznenadim onim što sam uradila.
I kombinacija boja i prediva je u stvari odraz mojih trenutnih osećanja.
Shvatila sam da ja, kao i većina tkalja žirom sveta, u svaku tkaninu utkam i delić sebe i svojih osećanj, tako da nikada ne mogu da uradim istu tkaninu dva puta.
Provlačenjem čunka kroz niti osnove svaka tkalja u tkaninu utka sopstvene emocije i iskazuje svoju individualnost, tako da se svaki ručno izatkani komad tkanine razlikuje.
Vremenom sam shvatila da je tkanje ono što me stvarno ispunjava pa sam odlučila da to bude moje zanimanje."
Navratite do "Starih zanata". Tamo vas čeka toliko toga što na drugim mestima ne možete naći. I Milica, koja u iščekivanju mušterija veze, plete, hekla... i smišlja nove lepote koje će zablistati u njenoj galeriji.
Нема коментара
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.