Šteta što nas i prijateljstvu ne uče u školi

Kako se uči prijateljstvo?


Kada si mali, prijatelji mogu da ti postanu drugari iz vrtića, iz ulice, iz škole... mamini i tatini drugari, tetkina koleginica, ujakov kum i kumina sestra...



Posle ti porasteš a oni se raziđu svojim putevima i ostanu samo sećanja na zablude da je tvoj prijatelj bio neko u čijem ti je zagrljaju bilo toplo i meko i ko te je vodio na sladoled ili u parkić na vožnju. Ali ti i dalje ostaju neki drugarići iz ulice, škole i vrtića. Dobro, i neki tatin drugar koji ponekad dovede svog sina da se sa tobom igra i neka tečina sestra čija te kuca obožava.

I sve dok rasteš imaš šanse da stičeš prijatelje, one samo na kratko i one za ceo život. I zabluda je ako misliš da posle više nemaš te šanse. 

Jer se, nažalost, o prijateljstvu ne uči ni u jednom predmetu. Za prijateljstvo si najčešće samouk. Što izabereš, izabrao si. Što si pogrešio, propašće.

Ako te je neko naučio da prijateljstvo mora da se neguje kako bi izdržalo sve provere vremena u kojem nastaje, raste i razvija se, dobro je. 





Ali je dobro i ako nije - jer onda to mora da učiš sam. Na primerima, možda, i propalih prijateljstava. Na primerima kajanja i opraštanja. Na primerima koji ponekad bole, a nekad samo podsete na neku i nečiju grešku.


Ako ne možeš da oprostiš ili ako on tebi ne može da oprosti, onda to i nije bilo prijateljstvo. Sve ostalo, svaka svađa,svaka rasprava, svako ćutanje... sve se to dešava i sve se to da ispraviti. U pravom prijateljstvu. Često i bez oprosti i bez izvini. Često i bez ijedne reči.



Prijatelja može imati samo onaj ko je spreman i da bude prijatelj. 


ilustracije su: prva,  s Fejsbuka; druga odavde

Follow by Email