Sad ni ja nemam

Sine, znam šta je muka i verujem da je pripelo čim si došo od mene da tražiš, al nema. Stislo sa svih strana, penzija još manja no što beše, troškovi, i sam znaš kolko su porasli, pa mora da se čovek steza i da pričuvuje ako oće da za nešto, kad ga pripre ko tebe, ima.



Znam ja, znam da ti je čudno što se baba stegla ko dve pare u kesu pa ne razvezuje maramče, al me sinko muka naučila i sad, koj se ljuti nek se ljuti, kome pravo, kome nije, to već nije moja stvar. I nek te ne čudi  što sam se pod stare dane promenila, nikad nije kasno da čoveku dođe pamet u glavu i da mu se razvidi pred oči.



Kad se rodiste, a od pelena vas znam, milo mi beše, moja deca daleko, pa sve velim i njima će možda neko tamo da se nađe ko ja vama. Majka ti brigu nije imala gde će vas ostavi gde god da krene, samo vas gurne preko prag i moja ste briga... po ceo dan ako treba. Taman posla da se pita ko će da vas hrani, i to je bila moja briga. Pare kad joj nestanu, uzvrti se, uskuka, muka je natera, ni njoj nije lako, a ja- drž. Triput vrati, dvaput ne vrati, poćuti neki mesec, pa ponovo.

Ponekad mi i nije bilo pravo, al pomislim, ja imam, deca  mi šalju kad pritreba, a kod vas, jedna plata, kolka god da je, jedna je. I uvek fali za nešto. I da ne krijem, sve sam se onađuvala, i oni će meni nekad da pritrebaju, stari se, pritegne ... grip, noga, kuk, kičma... ko će mi priđe ako ne prve komšije. Ne mogu da kažem, poslušala me je ona, nije da nije, kad god vas ostavi a ja zamolim da me nešto posluša, ona me posluša, kupi, donese, plati račun... ja dam pare, za kusur i ne pitam... ma, vreme takvo beše.

Voleli ste i vi kod men da sedite, sećaš se i sam,  uvek je za vas bilo... ako ne drugo, bar lizalica. Al je moralo da bude, i kolač, i lebac i s lebac, i smoki, i grisini, čokolatka ponekad. Pa niste izlazili od mene i mati kad vam je doma.

I tako bi se i nastavilo, kune ti se baba, ne bi mi ovaj pamet došla u glavu, da jedamput ne zamoli tvoju sestru da me nešto posluša. Do ćoše da otide, činimiske gosti mo dođoše, a ja sok nisam imala. Ne mogu, imam da učim, reče mi, pa si ode u sobu, otkačila muziku do treću ulicu se čulo. To sam je jednom zamolila, pripelo mi, šta ju je koštalo da mi za pet minuta kupi sok za gosti?

Dođe ubrzo mati, nema pare da plati ekskurziju za nju. Reko, ću ti dam, al i nju da dovedeš. Ne dođoše, al sestra ti otad ni dobar dan kad me vidi neće kaže.

Ništa, ćutim si ja, zaboravilo se moje čuvanje i gošćenje, nema veze. Tebe sam gledala ko ništa da se ne dešava, nikad te nisam ništa zamolila, jedamput me je muka jela, što li nju pa pita, imala sam si sok od višnje, domaći, nisam ja baš bez ništa u kuću.

Poraste ti, momak već, negde pred ženidbu tvoju, mož si zaboravio, izvinjavaj što se baba seća, reko d-izvučem tepih ispod vetrinu, samo te zamoli da mi pomogneš, stra me da se ušinem pa se pripažujem. Nemam vreme, babo, reče mi i ne pogleda me, a ja ostado ko da me je ptiče odozgor posralo, ni reč ne umeja da ti kažem.

E tad mi je, sinko, dozlelo ko da si me pljunuo. I tad je baba sebi obećala, sve što mi treba i što nisam kadar sama da uradim, ima da dovedem čoveka i da platim. Da ne molim nikoga. Da niko nema potrebu da se žuri ako ga nešto zamolim.

Pa eto, zato baba više nema za davanje. Svaki dinar si pričuvuje, kad prigusti pa se treba pomeri kauč ili vetrina ili da se dotera nešto, da se otide kod lekara za lekovi... da ime kome da si lepo plati.

I više mi nikad niko ne reče- nemam vreme.


Follow by Email