МИ ЛИ НЕСМО

Знате већ, ОНУ, Виолету Јовић.




За љубитеље народне чаролије следи њена прича МИ ЛИ НЕСМО, из збирке Чугаљ.



Код Мицу смо сви ишли, да се не лъжемо.
После, изнесоше по село – Мица оваква, те Мица онаква...!
А ми несмо?
Кој ни бил по уши да идемо? Неје никога звала сас кићен кондир.
Мица млада остала удовица.
Муж јо, Крста, Бог да му душу прости, млад умрел. Од што је, Бог ће знаје. Углавном, њег нема, а она остала сама у цвет младос`. Ни башта, ни мати, ни свекар, ни свекрва, ни девер, ни јетрва... Зълветине боље што неје имала, имање би јо узеле и из кућу би ју напудиле.
Сама на пус` свет. А свет поган и суров. Пре ће те осуди, обележи и овреви, него што ће те разуме, сажали се на тебе, ел не дај Боже – помогне ти.
Мица оди проз теј олује, иде си по неку своју врвинку и не обдзрта се.
Нит се вали, нит се жали. Сал си живи. И никога не дира. Сас никога се не задева. Живи си како живи. Работи колко је кадра. Неку пензијицу мршаву јо дали там из фирму куде је покојни Крста работил, на железницу... Од никога ништа не тражи. Крпи си крај сас крај и ћути си.
Кућица малечка, на крај село.
Зашто се неки не сети да јо нешто помогне, него само лају по жену саму?
Ишли смо који када стигне, а никој се сас никога неје сритал там код њу. Никој сас никога, нити је кој за кога вревил да је он ел који други ишъл. Сви смо знали да и други отоде, и па смо ишли без да нешто питујемо.
А она, жена душевна, сас свакога проговори благо и кротко, насмеје се... Све разуми и ништа не иска. Уме да ћути како ниједна жена што нуме.
Ишли су и момци и овија, жењени.
Знал сам за тој, али ми тој неје сметало.
Вревили су онија који несу имали петљу да отиду и женштине, такој кад седну да оговарају која коју стигне, понајвише онуј која неје туј ел онуј која никога не дира.

Први пут ото онак си.
Проодил сам по пут прикај њојну кућу и видо ју у авлију. Прибира пасуљовину. Обувала пасуљ, овејала га, па мете по авлију и износи што прескочило.
Назва јо божју помоћ, а она се насмеја од сво срце и вели ми:
-Бог ти помогал!
Улего, па се привати да јо помогнем.
-Де, немој! Сама ћу.
-Зашто да се мучиш? Женско си.
-Та што ако сам женско? Сама ли ће се посла испосли? Посла не питује да ли си мушко ел женско. Мен чека. Научила сам си.
-Знам. Него, кад сам већ туј, дај да ти помогнем.
-Добро, кад велиш. Изнеси тој доле под плевњу на ђубре, а ја ћу дим да турим каву.
-Немој се мучиш.
-Не мука, де. Несъм пила. Ајде, тамън да попијемо каву у друштво. Не волим сама да пијем.
-Ако такој рекнеш, а ти свари. Саћу ја.
Докле ја оној изнесо што остало и прибра рество, она сварила каву и кима ми да улегнем у кућу.
Улего.
Попимо каву и поразговарамо се онак, домаћински, како и сас свакога другога. Прија ми онај кава и онъј разговор.
Ништа друго неје било.
Попимо сал каву и поразговарамо се. Попимо и по једну ракију. Толко.
Ото си дом расположан.
После, сврнео такој, понекад, на каву и на разговор.
Наше девојке, онеј неколко што по село има, дојду некако врзане, срамежљиве, кутају се по куће и по авлије како да ће ји неки уштипе ел уапе ако на сокак искоче. Сас ниједну несъм, сем божју помоћ, љуцки два реча провревил. А сас Мицу мож се разговараш од све. Како сас човека.
Додък по додък, реч по реч, дојдомо и до оној – без реч.
Једну вечер, проодим ја и задзирам се у Мицину авлију, видим, белеје јо се шамија и блуза у плевњу. Качи детелину на таван. Куде ће сама жена тој да укачи љуцки на таван?
Пљуну у шаке, узе јо лабадину из руке, наврља оној чъс горе на таван.
Сува детелина мирише.
Мица мирише на детелину... И онак, на њу си...
Врљи лабадину и... некако ни се очи сретоше.
Не рече ништа. Не реко ни ја...
Који се на кога врљил, кој ће знаје? Тек, најдомо се на гамилу у сено.
Како се заваљамо, такој се и издизамо, отресомо сламке од дреје и свако си отиде на своју страну – Мица у кућу, ја код моју кућу.
Од Мицу не мислиш.
Мицу не шњеваш.
Ништа нема да јо објашњаваш, да ју молиш, да се прајш будала да искамчиш онуј ствар...
Нема се нећка како младеневеста.
Пројде неколко дана, па једну вечер, маја се по задругу сас селски момци, попимо неку... не иде ми се дома. Ионак доцкан. Моји полегали.
Реко, дим код Мицу.
Гори светло.
Врљи се сас каменче у пенџер.
Мрдну виронга. Виде ме.
Отворише се врата.
Улего, назва божју помоћ и лего на кревет, како да си у моју кућу улазим, уморан од работу.
Мица ме покри сас једно вежено чаршавче и леже до мен.
Ништа неје било.
Ја причам, а она ме слуша и ћути.
Ретко има жена да уме да слуша и ћути, углавном језик не увлаче, вревеше покојни деда, кад баба такој, претераше сас разговор. Ако такву најдеш, синко, одма се жени. Ал` куде такву да најдем још једну? Мица неје за женидбу. Не би ју моји у кућу видели, па да се съг преврнем овде.
Мица реч не рече.
Кад исприча што ми на памет и на душу беше, диго се па си ото.
Мица ништа не пита. Диже се и запе врата по мен. Чу кад обрну кључ. Ако, ноћ је, сама жена...
Премда, не личи ми на неку жену коју је стра` од нешто, па и од мрак и самоћу.
Постоја малко у авлију.
Малко пројде па се угаси светло.
Мора је легла.
Једну вечер, дојдомо из лојзе, башта ће ме питује:
-Идеш ли по жене?
-Како ме па тој питујеш, тато?
-А што па да те не питујем? Време ти је. Сви иду.
-И ти?
-А што да не? Штројен ли сам? Тој неје сапунче, па да се потроши од употребу...
-Мати...
-Мати за матер. Она по кућу...
Оћута си.
Како да сам сас друге очи од туј вечер почел да гледам на башту. На себ. На живот.
Мушко сам. Одрасал сам, прлега. Поче да разумим да је и башта мушко како и ја... Знаје да сам одрасал. Сас матер видим убаво живује, поштује ју, замењује и помага. Никад се ме могло види да помеђу њи има нешто што неје како треба, ел, далеко било, да има неки јоше туј, међу њи...
Биће да такој треба сас жену.
-Време је да те женимо - вели башта па, једну вечер.
-Несъм до съг од тој мислел.
-Епа, почни да мислиш.
-Добро. Ћу почнем...
-Има ли неко девојче из село да ти је за око запало?
-Не би рекал.
-Ти девојчићи и не гледаш. Од какво мислиш?
-Од послу.
-Од послу нема какво да се мисли. Уватиш и работиш.
-Како нема? Мислим си од послу.
-Ако, ако... Ама, твоја посла је и да наследника на овуј кућу остајш.
-Има време.
-Време прооди. Немој те пита старос куде ти је била младос.
-Млад сам још.
-Оно, док си млад деца се рађају. После, ако се неко омъкне. Него, промисли си, ако има овде неко девојче, рекни, димо да питујемо за њег. Ел да пратим некога да навадаџише...
-Нема, тато. Све млади.
-Девојка се узима докле је млада. После се промангупира. А кад се промангупира, нема туј од домаћицу ништа. Немој да кусаш подгрејану чорбу из грне из које кусано.
-Ниједну ми око не вата.
-Ја ћу се распитам по друга села, ако рекнеш.
-Како рекнеш.
Башта улеже у кућу, а ја велим дим по село.
Пројдо село, па код Мицу.
Нема ју по авлију.
Чукну на врата. Запета.
Куде ли је?
Ставиња се. Да ли се забајила од њиву, ел се негде замајала?
Реко да почекам.
У неки заман, паде први мрак, те ју на капију. Иде из поље. Забајила се.
Не пита ју ништа. Узе јо цедилце из руке и закачи га на дирек.
Само ми се предаде, онај топла и мека како перјан јастък. Онак, уз дирекан...
Не помисле да ли ће који да наиде, да л` ће ни неки види, какво ће рекне...
Припну се и запали цигару.
Мица спушти вистан, понамести шамију и блузу и кимну ми сас руку да улегнем по њу у кућу.
Накладе огањ, тури каву и воду за мијење. Докле попимо каву, вода се згрејала. Запра се па леже у постељу онак бела и румена.
Сврљи дреје, па лего до њу.
До пред зору се ваљамо по сламарицу.
Шушти слама...
Под пенџер залаја куче. Залаја па се ућута.
Пред зору, гласи се славујче. По њег и петлови почеше се глашају...
Време је да си идем дом.
Мати се беше дигла.
Ја на капију, она из кућу у авлију.
Одмери ме сас искусан поглед, како да ће ми меру узима да ми шије одело.
Боље да ћутим.
Ионак знаје што знаје. Само ће се посвађамо.
-Добро јутро, мајкин домаћине!
-Добро јутро, мамо.
Отиде си по послу.
Туј вечер немаше ји моји дома. Ошли некуде, несу ми рекли. Лего порано и одреза једну добру партију до јутро.
Кад се диго, башта вели ће ме жене.
Нек ме жене.
Оженише ме.
Довели коју су довели. Нит су ме питували, нит смо се зглеђували, нит сам ја што питувал. Башта вели да је од добру сорту, деца ће ни барем буду здрава и убава. За сорту питујеш ионак само докле узнеш девојку, кој ће се после разврта по тазбину...
Пројде једно месец дана од свадбу.
Једну вечер, вртао се од косидбу, па пројдо прикај Мицину кућу. Она по авлију. Улего...
Не пита ме ништа. Ни како сам се оженил, ни зашто, ни каква ми је жена, ни да ли сам срећан и задовољан... Само ми назва божју помоћ и кротко ме погледа сас онеј њојне црне очи, како дете. Ништа не иска.
Улего на по њу у шталу. Узе јо из руке кове сас воду што понела за краве и сипа им да пију.
Остаји ковене једно врз друго при крај у шталу, узе Мицу за руку, па у плевњу.
Кад се диго, она ми очука сено од дреје.
Да пита нешто? Јок!
Ото дома насмејан.
Жена ме дочека пред врата сас кисело лице, како да је јела зелене сливе, па ме питује зашто се смејем.
-Да ровем ли?
-Куде си до съг?
-Видиш да носим косу? Какво мислиш, куде сам бил?
-Код Мицу удовицу, куде друго? Ваљал си се у плевњу, еве ти сламка од сено на грбину.
Развали јо једну шљакавицу.
Поче да ушмрца.
-Брљива жено! Бил сам да косим сено, па сено носим на грбину. Да сам бил на шуму, шушљак би носил!
-Откада те чекам.
-Зашто ме чекаш?
Остаде да дроби проза слъзе по мен. Који ће тој да слуша? Нек си дроби, па кад издроби ће мане. Кад види да тој гунђање не прооди, ће се ућути. Ако уме, мож и мирно да поживи.
Закачи косу под шупу, па се оми на чешмицу пред врата.
Кимну јо сас очи да улегне пред мен у кућу.
Вечерамо у мир.
Кад улегомо по вечеру у нашу собу, реко јо једанпут да више не понављам:
-Слушај ме добро, ел овој нећу да понављам. Кад уморан дојдем од косидбу, ел од какву другу работу, има да ме дочекаш како жена домаћица, насмејана и без реч. Ако ти је за разговарање од женске работе, страови, сумње и друге глупости, за тој имаш комшике, седете, пите кафу и једете се док се не изедете ако немате што попаметно да работите. Ако ти је за разговор од домаћинске, кућевне ствари, имаш свекрву па се разговарајте и договарајте. Нећу ви се мешам. Селске удовице и распуштенице несу твоја брига, имају си оне своју муку коју сас никога не деле, па немој да ји узимаш уста кад те ништа не дирају. Оне несу наша посла. Ја сам човек жењен, несъм затвореник нити твоје власништво, па да ме пресриташ на капију како милицајац и преслишаваш куде сам бил, кога сам срел, зашто сам се замајал... Несъм ни дете, па да ми се мрштиш овде и глумиш строгоћу, да ме васпитаваш. Нећу лице да ти се мршти и кревељи. Оћу жена да ми се смеје, а не да преапе усницу и да се кисели, да пъњка какве ти не глупости по мен док у кућу улазим. Разбра ли?

Више ме ништа не пита. Да ли је разбрала ел не, њојно си је.
Роди се једно дете. Друго. Трећо...
Какво си мисли у њојан женски памет, она си знаје. Какво по бедве преприда сас жене, кој ће знаје. Углавном, мен више не питује идем ли код Мицу ел куде идем кад дома несъм.
Идем ли?
Иду сви, да се не лъжемо.
Мог дим колко оћу. Мушко сам. Човек сам. Ал` не давам да се по Мицу прича да је овој, ел оној...
Ми ли несмо?









Follow by Email