Izaći iz zone komfora- ili ulazak u nju?

Draga Mirna je "otvorila konkurs" za blog paradu pod radnim naslovom "Izaći iz zone komfora ili ne", kojoj se priključuem ovim tekstom. Možda i nisam neki reper za ovu temu, možda je moje iskustvo nezanimljivo i možda će neko reći "nije trebalo", kako govore neke moje kolege i neki ljudi iz mog okruženja... na kraju, možda ja zapravo i nisam izašla iz nego sam ušla u zonu komfora...

Posle diplomiranja na ekonomskom fakultetu čekala sam na posao godinu dana i, zamislite, zaposlila sam se potpuno sama.

Izgleda da neka viša sila, karma, šta li, ipak prati naše želje pa nas spusti baš tamo gde najiskrenije želimo. Možda ne baš nama od koristi ali, eto, ispuni nam bar želju. Ja sam oduvek volela da pišem, da budem novinar, čak da studiram književnost ili žurnalistiku, ali tada tih fakulteta u Nišu nije bilo.

Kada sam posle pripravničkog staža na određeno vreme primljena za stalno, jedan urednik novina u kojem sam položila sve kvalifikacije za novinara, čestitajući meni i ostalim kolegama, rekao mi je :"Za ove ostale ne znam, ali ti kao diplomirani ekonomista ćeš  se pokajati. Ja sam novinar 25 godina i ne planiram da u penziju odem iz Novina".


I zaista je kao pravnik u penziju, nažalost kratku, otišao iz jedne druge institucije.

Ja nisam.
Kad god bi mi direktor nekog preduzeća koje sam "pratila" ponudio posao, čivši šta sam po struci, ja bih se najpre obradovala da bih, kada prenoćim i misli se slegnu, uvek iznova odlučivala da ostanem tu gde jesam. Nije u pitanju bila plata, duplo ili trostruko manja od primanja mojih kolega u struci, niti perspektive- nikada nisam bila nešto ambiciozna i nisam ni očekivala da mi neko nešto pruži na tacni, a laktanje, laskanje i uvlačenje mi nikada nije bilo omiljena disciplina, tek... osećaj slobode i osećaj da imaš neko slobodno vreme više nego na ostalim poslovima, uvek bi prevagnuli.

Nije da meni nisu nudili rukovodeća radna mesta, ruku na srce, ali sam ih redovno odbijala želeći da budem novinar. U dve situacije, ipak, morala sam da prihvatim- kada sam se time izmicala od nekih ljudi, u tom trenutku mi nadređenih, koji su mi činili zlo i spremali mi još veće- zlo. I vraćala sam se u redakciju, po svojoj volji, onda kada bi oni postajali bivši rukovodioci, što se poklapalo i sa njihovim odlaskom iz kuće.

No, sve to ostavlja trag i, mada sam do poslednjeg dana rada trčala i radila kao da se borim za opstanak, čim je ponuđena mogućnost da se prijavimo za odlazak iz upravo prodate firme, ja sam se prva prijavila. Doduše, prvi put su oćutali na to, kolega mi je samo došapnuo "neće te pustiti" (bila je reč o nekim sitnim parama za otpremninu) pa sam sledeći put bila malo glasnija na skupu svih zaposlenih i- tako uspela da izađem iz onoga što je za neke možda i bila "zona komfora", ali za mene prava dušegupka u kojoj zaista nisam imala vazduha.

Kolege kažu da sam na pitanje "zašto" odgovorila- "Ja više ne mogu još jednu D. da preživim". (sve ono zlo koje sam preživela tokom mobinga od druge osobe kojoj sam bila meta)

Dobila sam otpremninu- ono, oko 200 e po godini (24, jer su mi jednu pogrešno ispustili) staža, što je neuporedivo malo ako se imaju u vidu otpremnine radnika Duvanske industrije, recimo. I da- budući da je odlazak iz firme bio masovan, svi ostali su otišli "zbog neispunjavanja radnih obaveza", što jeste bila farsa, a nas desetoro "kao tehnološki višak".

Sve vreme dok pišem imam utisak da će ovo moje pisanije biti dosadno čitaocima. Nisam  tragala za poslom, nisam povlačila ljude za rukav, nisam koristila svoja poznanstva... nikoga nisam smarala svojim "problemom". Na noge niko ništa nije hteo da mi donese, a ja nisam želela da molim.

Budući da nisam finansijski ugrožena, moj izlazak iz zone koja za mnoge izgleda kao zona komfora, nije mi doneo nikakve trzavice. Mogla sam da se posvetim hiljadama drugih stvari za koje nisam imala vremena ili volje ili za koje nisam ni znala. Jedna od ovih poslednjih je blog. Iz bloga je izašlo mnogo priča, iz priča dve knjige- Jošte čekam taj reč da mi rekne, na zaplanjskom dijalektu, koja je štampana, i Kaleidoskop za uspavanku, na književnom jeziku, u formi e-knjige.

I još nešto... nebrojeno mnogo virtuelnih (pa postepeno i mnogo stvarnih) poznanstava i prijateljstava. Mnogo poruka podrške, saveta, po koja zamerka i smernica, moje uslišavanje molbi i  vapaja za pomoć makar kroz pisanje o nečijoj muci, problemu, potrebi... mnogo reči zahvalnosti za lepu reč, za dirnuto srce, za suzu u oku, za savet, za samospoznaju posle čitanja nekog teksta na mojim blogovima. Mnogo, ali zaista mnogo lepih trenutaka, ne samo kroz pisanje svojih tekstova i čitanje komentara na njima, već i kroz čitanje tuđih blogova i pisanje komentara.

Povremeno i danas pišem i za neke druge, ne samo za svoje blogove. Budući da je do skora najčešće bilo u pitanju pisanje za dž, u jednom trenutku bi se desilo da više nemam  motiv, inspiraciju, terača... i onda sam prestajala. Zadržavajući i dalje korektne odnose.

Trenutno mi pisanje donosi i honorar. Koliko će to trajati, zavisi i od njih i od mene, od toga koliko moje pisanje odgovara njihovim potrebama i koliko dugo mene interesuje tematika kojom sam trenutno okupirana. Ponekad napišem i neki naručeni i plaćeni tekst i za neki svoj blog, ali neprikidno ponavljam upozorenje onima koji od blogovanja očekuju velike pare- i to odmah, da stvari ne stoje baš tako sjajno i da ne verujem u to da u ovoj zemlji više od dvoje ljudi (pa i to je pod znakom pitanja) živi isključivo od blogovanja.

U stvari, za mene je sve ovo zona komfora. Da pišem na blogovima koliko hoću i šta hoću, što je najvažnije i što me ispunjava (i ne mogu da vam objasnim koliko), da ponekad napišem i nešto što se plati i da... beskrajno uživam u ovome što radim i u kontaktima sa ljudima koji to prate.