Juče sam ispričala jednu tužnu priču o cveću koja je, nažalost, mnogima poznata, a mnogo je i onih koji su se, tek pošto su je pročitali, setili mnogih neobičnih stvari vezanih za prodaju grobljanskih buketa i ikebana.
Kako god- mislim da ćemo svi ovo imati na umu prilikom kupovine ovog cveća, što naravno želim da nam se događa što ređe. Nažalost, svi oni podaci o posledicama svega onogo što smo preživeli, a posebno bombardovanja kojem su nas izložili oni koji nam OPET glumataju prijatelje, uveravaju nas u to da će biti drugačije.
Ovoga jutra, malo veselija tema. Red žuči, pa red meda, reklo bi se, od kojih je i sam život sazdan.
Neposredni povod za ovo pisanje je tekst Da li nosite cveće u goste ispod kojeg sam napisala komentar koji je pretio da preraste u čitav post, pa se preselih na sopstvenu adresu.
Volim cveće, ali sam do skora vrlo često izbegavala da ga nosim, posebno kada sam znala da će ga domaćini dobiti u izobilju. Pa su od mene, osim poklona, dobijali nešto u zamenu za cveće- šustiklu, moj liker od oraha, čokoladu, opheklanu krpu za suđe :)…
A onda sam na jednom ličnom događaju dobila toliko puno cveća (i još toliko pića i čokolada i još koječega) i to osećanje, izazvano svim tim prelepim buketima, aranžmanima i cvetovima i svim ostalim- sve to je promenilo moju praksu da cveće zamenim onim gore nabrojanim. Cvet ima svoj značaj, svoju poruku i savršenu lepotu i, ma koliko da ga je, nikada ga nije previše.
I sada, kada videh koliko sam se raspisala, shvatih da imam još toliko toga da kažem, pa nastavljam na istu temu na svom blogu.
Hvala za inspiraciju.
(Ovo ja citiram samu sebe :))
Elem, posle niške promocije moje prve knjige shvatila sam koliko sam dugo bila u zabludi kada je poklanjanje cveća u pitanju.
Ma koliko da ga dobijete, shvatila sam, nikada i nikako ne može biti previše!
Žao mi je što nemam fotografiju sveg cveća koje sam dobila na beogradskoj promociji, jer em nije lepo uslikano em sam neko dobila tek na kraju, ali evo delića atmosfere
Cveće dobijeno povodom nekog lepog događaja koji obeležavate, kao i ono poklonjeno vam bez nekog konkretnog povoda, ulepšava vam ne samo pogled, okruženje, dan ili dane tokom kojih traje pred vašim očima. Ono vas ispunjava lepotom dok traje, ali isto toliko lepote ostaje u vama i u vašem sećanju i ozari vas kad god se sećate tih događaja i dragih ljudi koji su vam ulepšali neki lep trenutak svojim prisustvom i nekim cvetom ga ukrasili. Ono vam se smeši sa fotografija koje prelistavate mnogo godina kasnije.
I ne mora to uvek da bude skup i ogroman buket. Dovoljna je samo jedna ruža, jedan gerber, jedan cvet bilo čeg sa malo zelenila... buketić poljskih ljubičica, nekoliko narcisa ili kala...
Ovde sledi pauza u pisanje zbog telefonskog razgovora...
Zvala me je jedna Dušica koja je sa nama, prijateljima, sinoć proslavila odlazak u penziju.
Najpre se zahvalila na poklon-ima i obavestila me, po dogovoru, da (li) joj veličina odgovara, a onda mi je rekla
- I da ti zahvalim za ono divno cveće, veruj mi, čitava kuća mi miriše na zumbul
Treba li da vam kažem da je zumbul iz moje bašte?
Нема коментара:
Постави коментар
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.