Niš, koji ima dušu

Ne znam da li su tome razlog nagomilane godine u meni ili nešto drugo, ali kako vreme prolazi i kako upoznajem neke bliske i daleke gradove, ja sve više volim Niš. Nikada mu se ranije, dok sam bila mlađa- a možda o tome nisam ni razmišljala uopšte, nisam vraćala sa toliko radosti, sa toliko želje da vidim drage ljude koji me najviše vezuju za njega, da osetim njegove mirise...


Sinoć sam sa dragom gošćom Tatjanom Petrović, slikarkom iz Majdanpeka koja je imala prilike da boravi i da živi u mnogim našim gradovima, ponovo šetala mojim gradom. I ponovo smo sretale neke divne ljude, one zbog kojih volim Niš i neke koje sam tek upoznala, i svi oni zajedno su mi samo potvrdili koliko sam u pravu. Koliko je tačno da je Niš grad po meri čoveka, grad u kojem skoro da i nema ulice u kojoj ti neko neće nazvati domar dan, u kojem će ti se poznanik javiti s osmehom, ma koliko mu baš taj trenutak turoban ili tegoban bio.

- Ne mogu da dođem, jer imam temperaturu i uz to milion poslova, a i danas  mi nisi važna ti nego tvoja knjiga koju odmah moram da imam i samo ću vas sačekati na Bulevaru da je uzmem, pa vi nastavljajte svojim putem- rekla mi je jedna draga Goca, pošto smo se prethodno  razjasnile oko moje poruke upućene njoj sa telefona koji retko koristim, "stigla knjiga", a ona je previdela misleći da je poruka za njenog sina, studenta. Pa je knjigu dobila sa malim zakašnjenjem. A ja, jednu predivnu činiju, koju mi je najavila još onomad kad smo se dogovarale da se konačno vidimo koliko sutra, i dve čokolade, od kojih sam ja svoju- smem li da priznam, još sinoć smazala, a Tanju nisam pitala kako kod  nje stoje stvari.

Onda sam, konačno, upoznala jednu Gagu, Zaplanjku, koja živi u Kraljevu. To je ona Gaga koja se ne oglašava, ali redovno i sa nekim posebnim ponosom čije moje zaplanjske priče, koje su njoj mnogo više nego nekom običnom čitaocu. Usuđujem se da kažem, zaplanjske priče su toj Gagi pravi mali certifikat za sve one lepe reči zaplanjske koje je ponela iz svog rodnog kraja kada je krenula u život. I koje su njeni novi sugrađani, prijatelji, komšije, rođaci, prihvatali s nekom dozom čuđenja, a neki, ajd da ne otkrivam baš koji, mislili da ona ima govornu manu kada kaže - "Danas pravim banicu". ("Zaboga, u celom normalnom svetu kaže se gibanica, zar ne!?")
Njena sestra živi u Nišu i radi u Gadžinom Hanu pa nema probleme te vrste.



E, ta Gaga, ponosna Zaplanjka, u svom novom mestu življenja naučila je da smiruje svoj južnjački temperament, kako ljudi ne bi verovali da... valjda, da je čudna il daleko bilo, nešto još gore. Da govori, dakle, za koju oktavu niže, pa još usporenije, pa bez onih tipično niško-zaplanjskih gestikulacija. Ali svoj dijalekt nije pristajala da menja ni po koju cenu, iako je prčitala milion knjiga i skoro sve pare troši na njih!

- I sve je u redu, dok sam tamo- kaže Gaga- Ali, kad krenem "kući", već negde oko Aleksinca ja zaboravim na opreznost, na potrebu da usporim, da stišam sebe. Tada moj muž samo  kaže, počelo je, a ja sam ona ista Gaga, koja kao da nikada nije nikuda ni odlazila.

Nimalo skromno, u posveti "Jošte čekam taj reč da mi rekne" , napisala sam-   Gagi, za ponos na Zaplanje i naš govor. Jer, ako sam za nekoga sigurna da će se ponositi ovom knjigom (mada znam još mnoge), onda je to ona. Zato je i onoliko obilazila niške i kraljevačke knjižare, da je kupi što pre, pa sam joj objasnila ono što su objasnili i meni- da dopremanje knjiga u knjižare ne ide tako brzo i da jesu naručene i da će ih uskoro biti. U Nišu ih zasigurno ima u poslovnici izdavača "Stylos Arta", u Starom Monopolu (Ulica Kraljevića Marka). A tu je i onlajn prodaja, kažu mi neki da su knjigu na taj način već dobili.



Dok smo se  vraćale, a ja u rukama nosila Gocine činiju i čokolade i "merci" čokoladice dobijene od Gage, Tanja, kojoj se Niš sve više sviđa, reče - "Ti si večeras, bez ikakvog povoda, dobila dva poklona. To bi ti se, u današnje vreme, desilo u retko kom gradu. Ne ponavljam ja danima da je Niš grad koji ima dušu"!


ilustracije- ulja na platnu Tanje Petrović

Follow by Email