ZAŠTO VOLIM NIŠ ONAKO, KO ROD NAJRODJENIJI

     Videla sam mnoge prelepe gradove.Plovila njihovim rekama, kupala se u njihovim morima, udisala mirise koji su drugačiji u svakom od njih, sretala neke lepe i manje lepe ljude, šetala po bogatim kvartovima i onim najsiromašnijim, videla pijace prebogate , sve do od tice mleka, bežala od musavih prosjaka kojima nikada dosta, slušala muziku koja opija i jela hranu koja draga nepca i sedela na vidikovcima od čijih pogleda zastaje dah...   Lepo. I nadam se još, planiram još puno vidjenja takve lepote.
     Samo, ni u jednom od tih gradova nisam našla svog grad. Zamalo, pa rodni. Ali, ko i da jeste.


     Volim Niš, jedini grad koji je istinski moj, zato -

- što, kada krenem od kuće, mogu da kažem, ovde sam upala u Gabrovačku reku na putu  do škole, i sada se zove Ćele kula,  kada se polomio led koji smo gazili jer nas mrzelo da idemo ČAK  dvesta metara do prvog mosta. Pa su naši roditelji sakupljali pare da nam sagrade mostić, srušen kada je sagradjen Bulevar Lenjina  Nemanjića, ko što su davali pare i za fiskulturnu salu i još kojekakve druge investicije od opšteg značaja, za koje država tada nije hajala
- što, pored te škole, mogu da kažem, ovde mi stanuje drugarica iz gimnazije, a mogu i da svratim kod nje, kad god hoću,

- što mogu svakom da kažem, vidimo se u parkiću, a da znam da ni njemu ni meni neće biti ni teško ni daleko da odšetamo do tamo, gde će nam toliko  nekih dragih lica reći i dobar dan i gde si , bre, ti, celu te večnost nema, i ajd da  pijemo kafu sutra,


- što mogu na pijaci pored parka uvek da pronadjem i nekoga ko je to što prodaje i proizveo, ko će mi reći, ma nije to za tebe, bolje uzmi ovo i sutra dodji ranije, do ovog vremena mi se sve bolje rasproda... i što mogu, ako me mrzi da idem do te pijace, i na onoj na pet minuta od kuće da kupim jaja od lepe prodavačice koja mi se osmehne i kada ništa ne kupim, i da nikada više ne nazovem dobar dan prodavcu od kojeg sam stalno kupovala povrće, a on bezobrazan, pa smo od njegovog paradajza dobili ... stalno trčanje u WC, i da nadjem sve sireve koji u ovoj zemlji mogu da se kupe , u nekoj od pet mlekarica u kojima sve miriše na sir i sveže i čisto, i što mogu da biram izmedju četvrtastog hleba i onog pečenog  "na drva" i da bez kolica i kola donesem i lubenicu od 15 kila a da me ruke ne zabole,
- što pored gimnazije mogu da kažem, ja sam išla u "Boru" i iza onih rešetki na prozoru sam maturirala, a onda i preko puta, kad prodjem s tugom i besom što su nas tako sramotno i jaftino prodali, kažem, ovde sam radila od kada su nas preselili iz Balkanske,
- što, kada nosim teško, mogu da svratim u jednu, drugu, treću kuću i kažem, vratiću se ja, samo da obavim nešto , pa da me, kad se vratim, sačeka slatko od oraha kuvanih u devet voda ili palačinke s pekmezom od kajsija, ljuštenih i svašta nešto lepo,
- što, mada se ni sa kim nisam dogovorila, mogu za dva minuta da nadjem društvo za pijenje kafe u Pobedinoj, ma kako se ona nazivala posle menjanja naziva, ( sem Novice, koji  će radije da odstoji čitav susret, ma trajao i pola sata, jer ne sedi iz protesta prema vlasnicima kafića od kojih noću ne može da spava),
- što usput, bez neke veće frke, mogu da poplaćam sve račune, i da u redu još sretnem nekoga koga davno nisam videla i da razmenimo telefone il odemo odmah na kafu,
- što kada prolazim pored, sada već Benetona, mogu da kažem da smo u restoranu Niteksa proslavili matursko veče i da smo morali da prvo odgledamo predaju štafete i aplaudiramo dok Tito natuca srpski,  jer su bili zauzeti svi termini, sem tog 25. maja,
- što  sa Galetom iz Kerbera mogu da dogovorim intervju za ovaj blog još prošle godine, pa da mi telefon proguta njegov broj i od tada  ga više nikada ne sretnem, a trebalo bi da se dogovorimo i oko toga kako da nadoknadimo propuštenu ...5. godišnjicu mature,
- što već u trećoj radnji mogu da pronadjem tepih stazu kakva mi treba i što ne moram da lutam,
- što roštilj divno miriše kuda god da se okreneš, a ja ga ostah željna jer  neću da ga jedem s otiscima ruku prljavih od novčanica, neurednih prodavačica,
- što, kad prodjem pored svog fakulteta, mogu da kažem, ekonomija je i prizemlju i na prvom, na ostalim spratovima su pravnici,
- što mogu s lakoćom da preskočim  i loš i skup sladoled u najnovijoj radnji u  samom centru, zato što me čeka lepši, u parkiću, ako se vraćam peške,
- što, kad prodjem svojom ulicom, mada mi je adresa u susednoj, pomislim, kako je tužno što se Danka odselila na Ledenu Stenu, pa to više nije to, a ipak ostaju lepa sećanja na neko drugo vreme,
- što se, kad dodje kuma Goga iz Australije, vidjamo nekoliko puta, mi, sve iz ovog grada, koje se i ne sretnemo godinu dana dok nje nema,


- što njena mama Ana pravi najbolje gurabije,
- što, kad mi stanu kola, naidje moj brat ili drug i kaže, jel ti treba pomoć,
- što, kada sam sama pa mi se i ne kuva, dodje moja Andja sa sve jelima za tri dana i kupi praseće pečenje pride,
- što, kad me zaboli glava, Negica dotrči za pet minuta,
-što, kad Marko peva, u sali odjekuje od aplauza,
- što, kad nešto treba da snimam, samo kažem, Sladja,
- što, kad dodje Lela, idemo na rebarca kod Rajka,
- što, kad  Mariki dodje ćera iz Nemačke, ona postane Deda Mraz,
- što, kad razbolim kopjuter, Iva dotrči i kad mu ne napravim pitu s pečurkama i što ću jednoj Vukici da dam recept za istu,
- što,kad mi nestane tatin lek, Sandra začas otrči u Skoplje pa mi donese,
- što, Nišava jeste i mala i mutna i ima jedini splav koji ne radi, ali je Vilinska reka,
- što, kad prodjem kraj Ćele kule, osetim ponos jer sam što jesam,


- što,kad se primičem kući, vidim kako su mi lepo sredili kraj zbog Edikta i Konstantina koji mi je bio komšija i što, čak i da nije tu rodjen, piše mu da je Nišlija,
- što, kad sam već ispred kuće, komšika pruža Bezimenu i kaže, ostavio poštar, a on me sutra pita, jesi li uzela knjigu,
- što, sve i na Mars da odem, nema tog grada koji će mi pružiti toliko topline i ljubavi i sigurnosti i u kojem je toliko lica koja će na susret sa mnom razvući usne u osmeh i kojima ću se ja jednako obradovati ... i što ćemo  zajedno znati da smo jedno drugome uvek blizu, ma i na dva kraja grada i ma se i ne videli godinama...

 
Po malo zavidim, ali se mnogo divim. Mislim da nije to tako zbog grada, već zbog ljudi. Imala sam nešto slično u rodnom gradu, pa u rodnom gradu mog muža, mislila sam da sam imala. Mislila sam tako do pre nešto više od dve i po godine, onda sam shvatila da smo posle nužnog odlaska iz I. samo mi zvali telefonom, onako samo da se čujemo, a da smo pozivani samo kad nešto treba, kod nas se spavalo kad su se polagli prijemni, mnogo smo dece pre prijemnog prijavili i posle prijemnog upisali na fakultete,da ne prolaze dalek put i da se ne troše, a da se nikada više ne jave, ni oni ni roditelji,čeznula je naša bolesna ćerka da joj se jave drugarice iz detinjstva koje studiraju u Bg, ja molila da se jave bar telefonom nekad, obećavale pa nisu, kod nas se dolazilo kad treba kod lekara u Bg, vodili ih jer se ne snalaze i čekali dok završe, vodili ih kući da se odmore, pa pratili na autobus,posećivali u bolnicama, nosili šta treba jer su im najbliži daleko, završavali im kojekkve administrativne poslove koji su morali ovde...sada nikom ništa više ne treba, nikom nismo potrebi, zato što su oni nama potrebni. No, možemo i bez njih. A verovala sam da smo večno prijatelji. Prijatelje sreća stvara, a nesreća proverava. Mnogo novih ljudi u našim životima, nekima još uvek ni oči nisam videla, nas je bolje razumelo i više se interesovalo kako smo. LJudi, ljudi su ti koji čine da volimo gradove.
Прикажи мање
 
Biće ti još lepše kad te namera nanese ovuda...
 
Lepota gradova koji su nekada bili provincija, a kroz godine dobili i duh velegrada i onda je sve potaman. Zato je to osećanje takvo kavim si ga i opisala. Lepo, onako, baš :)

Follow by Email