O "BEZIMENOJ", KNJIZI-PRVENCU DEJANA ZLATIĆA



          Imam, na onoj drugoj blog-platformi, divan komšiluk. Ljude, koji lepo pišu i najlepše čitaju tudje tekstove, koji znaju da pohvale ono što si napisao, čestitaju, podstaknu... Postali smo već, što bi rekao Bane ili ironijexl, ekipa, i mada se većina nikada nije srela uživo, već smo, mnogi, one druge upoznali u dušu i znamo kako ko diše ( nije fraza, istina je). I radujemo se uspesima drugih, ko da nam je sestra il brat, i podstičemo i...tako, istrajavamo u toj svojevrsnoj blogo-ljubavi, pa ponekad imamo razlog i da se pohvalimo.
     Ko, ovo, sad ja - sve hoću da se pohvalim time da sam, konačno, dobila knjigu-prvenca mog komšije i druga Dejana Zlatića, na Wordpressu oblogovanog, od mene nazvanog Blogi.
     I, mada već prijateljici Beki dugujem prikaz njenog, takodje romana prvenca, uz opravdanje da mislim kako to ne bih uradila dobro, najpre osećam potrebu da se oglasim povodom Dejanove Bezimene. I to ovde, a ne na Wordpressu - držim da će se već neko  iz komšiluka oglasiti ovim lepim povodom.
     Nije mi namera da ulazim u književnokritičatske reminiscencije, tim pre što ovu felu nikada nisam ni poštovala, a ni mnogo razumela. Tim povodom, samo ću reći da ćete, uzmete  li Bezimenu u ruke, uživati ne samo u radnji, koja vas ostavlja bez daha i bez sna, u očekivanju raspleta, već ćete i uživati u lepoti Dejanovih rečenica i misli. Retkost, u današnje vreme kada smo zatrpani delima " književnika i pogotovo književnica", koja su po književničkim kriterijumima daleko ispod čak i nivoa ljubavnih vikend romana. Ali imaju  čitanost, velikoj reklami zahvaljujući valjda i verovanju te, njihove čitalačke publike, ljubičastom prizemnom ukusu i isto takvoj preporuci.
     Ono što je mene, osim samih rečenica koje su pravo remek delo, fasciniralo kod ove knjige, jeste poruka, negde iz pozadine, namenjena svima onima koji smatraju da je strogoća, vojnička disciplina zapravo, najbolji metod vaspitavanja dece.
     Pokušavam da objasnim lik, oficira-graditelja mostova, koji luta od grada do grada sa svojom ženom i sinom i ćerkom koja je zgrešila i rodila vanbračno dete, te zbog te sramota i gneva i uvredjenosti, on i traži beskrajne premeštaje i gradi mostove u nekim dalekim gradovima. Dalekim od njegove i ćerkine " sramote", od opasnosti da se sazna, da se, možda, slična opasnost ponovi, ne daj Bože.
     I ne pokušavajući  da shvati da je on sam, svojim preterano strogim vaspitanjem i utemeljenjem svih moralnih principa na besprekornom liku oficira, sam dakle gurnuo Bezimenu u ruke razvratnom kolegi starijem po činu, videvši je u novom gradu sa nekim ko mu je zaličio na potencijalnu opasnost, tata-oficir-graditelj-tiranin-bezdušnik, pošto je prethodno primorao ćerku da ostavi tek rodjenu bebu, ovoga puta je dokrajčuje. Od obezedjernja izdajničke pratnje do kraja njenog školovanja, do pronalaženja muža za kojeg je na silu udaje i , konačno, udaljavanja od besčujne majke, bezosećajnog brata i sebe sama, kao da nikada nije postojala,  Bezimena je mogla da stigne jedino u - smrtonosnu bolest.
     Onu bolest, koja ju je naterala da pronadje svog, tog dana baš punoletnog sina, o kojem, i ne znajući čiji je, brine ljubavlju oca kojeg nikada nije imao ( oficir s višim činom od njegovog dede, koji za silovanje nikada nije odgovarao, se ne računa, a usvojeni otac je, pošto je dobio sopstveno dete, postao samo očuh, odjednom ponovo neželjenom dečaku) - pogodite ko...
     Bezimena, roman prvenac Dejana Zlatića, blogera, inženjera s dušom, sadrži još mnogo poruka koje se čitaju izmedju redova ispunjenih prelepim rečenicama. Ja sam za ovu priliku izdvojila ovu o pogubnim posledicama roditeljske bezdušnosti i strogoće.Preporučujem toplo, da je što pre poklonite onome iz svog okruženja koga ste prepoznali u liku oca. Rado ću vam pomoći da je nabavite od Blogija, mada ih štampa na na kašičicu, valjda iz prevelikog ponosa koji ga je naterao da odbije blogerski prenumerantski predlog.

Follow by Email