Svita

Kada je pre  dve decenije jedan moj prijatelj bio direktor NN firme, razbolela se neka radnica i u njihovo malo mesto došao je doktor iz Beograda da je operiše. Na predlog kolega, kao tek postavljeni direktor, pozvao je doktora i njegovu ekipu, posle uspešno obavljene operacije, na ručak o trošku firme.

Ono što je zatekao u restoranu u kojem je bio organizovan ručak, zaprepastilo je ne samo njega nego i celokupni kolektiv- na ručku su se pojavili svi lekari dotične klinike, sem dežurajućeg jadnika, sve sestre sem one koja je morala da pravi društvo ojađenom doktoru, bolničarke i bolničari, nekoliko administrativnih radnika i spremačica, a nisu izostali ni čistači.



Šta će, kud će, direktor je pozdravio doktora koji je  operisao radnicu njegove firme, zahvalio njemu i celoj ekipi koja je radila tokom operacije, poželeo im prijatan ručak i- vratio se na radno mesto, opterećen brigom odakle da namakne pare za plaćanje onolike gozbe. Niko živ nije računao na toliki trošak- propustila sam da napišem da je reč o firmi koja je bila u dugovima i, praktično, pred blokadom.

A pre nekolko godina, ono kad je na takmičenju za učešće na Evroviziji pobedio plavokosi mladić sa šiškama, tadašnji direktor javnog servisa koji je plaćao sve troškove tog učešća, jadao se u jednoj emisiji kako je morao da reaguje najavom otkazivanja našeg učešća, zbog pritisaka da se spisak putnika na Evroviziju proširi do opasnih razmera. Zaslužnim za uspeh nadobudnog pevača prozvali su se svi oni koji su mu nekada davali podršku, delili savete i glasali za njega, pa su čvrsto rešili da o trošku javnog servisa i sami prošetaju- e sad, ne sećam se do kog mesta, ali svejedno, sve to je koštalo ne tako malo.

Kada sam u jednoj prilici na proslavu nekog jubileja firme u kojoj sam radila pozvala direktora neke firme sa kojim sam sarađivala, javila mi se njegova sekretarica sa pitanjem da li mogu na proslavu da dođu i žene. Misleći da je u pitanju jedna od direktorki dotične firme, odgovorila sam potvrdno, a onda se na našoj koletivnoj zabavi pojavila dotična sekretarica sa još nekom koleginicom- valjda da popune mesto direktora koji je bio sprečen da dođe. Opet, jedne godine se na sličnoj zabavi pojavio čovek-veseljak, koji se izljubio sa polovinom kolektiva, izgrlio direktora jedno sedam puta, igrao i pio bez prestanka i na odlasku nam se predugo zahvaljivao na gostoprimstvu, dok smo se mi pogledima pitali- ko li je ovaj.

Prve redove na premijerama u niškom Narodnom pozorištu vrlo često zauzimaju, opet, sekretarice sprečenih da dođu direktora javnih preduzeća, koji dobijaju besplatne karte. Ili njihova deca. Ili njihove komšije.

I mogu ja, ovako, da nabrajam primere dok mi ne dosadi. Ali se bojim da prethodno ne dosadim vama.

Uglavnom, svita je neizostavni, tradicionalni već element našeg političko-privredno-estradnog folkora. I što nam je zemlja siromašnija i što smo bliži bankrotu, želja da se ogrebemo o nju, tako odrpanu i jadnu, sve je veća.

Zato, neka vas ne čudi nijedna svita.
Sve će to narod pozlatiti


Fotografiju sam našla na Fejsbuku