Da li je stvarno došlo ZADNJE vreme

Pozvao me prijatelj da mi pokaže lokal koji je nedavno kupio. Uz prvu kafu- red je da se zalije, ispričao mi je :

- Nisam te zvao do sada, mada sam požurio da ti se pohvalim, jer sam imao problema sa advokaticom koja je od prethodnog vlasnika iznajmljivala lokal. Ajd što mu nije plaćala kiriju i što nije namirivala troškove, nego nije htela da se iseli. Najpre je, na moju informaciju da sam novi vlasnik lokala, kukala kako ne može odmah da se iseli i tražila produženje roka i svašta nešto... pa je kasnije počela da se buni i da gunđa, da obećava kako će plaćati račune, a kako se konačni rok kada sam odlučio da uđem u posed svoje imovine bližio, počela je i da preti. Te, zvaće miliciju jer ja nju uznemiravam, te pisaće mi krivične prijave... dok jednog dana konačno nisam prestao da joj se obraćam sa "izvinite, ali..." i rekao joj da je moj rok svih rokova 1. septembar i da ću posle toga biti prinuđen da primenim drugačiji sistem ubeđivanja. Konačno juče dobih ključeve, ali umesto ujutru u 8, kako je obećala, donela ih je noćas u 22 sata. I šta da ti pričam- kome će ona doneti dobro i koju će to pravdu ona isterati na sudu, ako ni sama ne ume da se ponaša časno?

Drugu kafu smo pili sa prethodnim vlasnikom lokala.

-Mi smo još i dobro prošli, reče on na sve ovo. Mom prijatelju stanari su demolirali stan. De-mo-lira-li. Načisto! Lagali su da plaćaju troškove, on čovek verovao jer su kiriju jedno vreme izmirivali na vreme, a onda kada su počeli problemi saznao je da su sve lagali. Pola stvari su mu oštetili i polomili, a kada je nekako uspeo da ih ubedi da se isele, prethnodno su polomili sve što su mogli, čak ni garnišne nisu ostavili ucelo. I ostavili mi pismo puno uvreda i pretnji, koje sa završavalo ovom rečenicom -"Pisneš li negde, zaklaćemo te!" Vodio me čovek u stan, pokazao mi pismo, ej, to su napisali mladi ljudi, sportisti.A on im izdao stan jer je i sam bio sportista, jer je verovao u to da, ako je neko sportista, ne može da bude lopov i prevarant, ne može da bude loš čovek.

Posle sam srela još jednog poznanika.

-E, došlo je krajnje vreme- reče mi, pokazujući na... pripadnika one grupe za koju važi da u svom rečniku nemaju reč za rad, a smatraju se ugroženima i zato imaju veća prava od svih ostalih, danas najveća-  Upoznao sam ga na groblju, muvao se oko grobova i nudio ljudima da ih održava za nadoknadu. Kažem mu, evo ti 100 dinara, počisti malo, a sutra ću doći da ti dam još, kad vidim da li si stvarno počistio. I naravno, nisam mutav, namestim drvce tako da mi odmah bude jasno da li je išta radio. Dođem sutra, on odmah prilazi i traži još para.

- Za šta, pitam. 

-Pa što sam čistio grob, kaže.

- E sa mnom tako neće moći, jer ti nisi ni prišao grobu, sem juče kada si uzeo 100 dinara. 

Viđao sam ga, posle, uvek sa nekom sitnom dečurlijom. Prosi. Muva se između stolova u kafićima po centru. 

-Jesi li upisao to dete u školu, pitam ga jednom prilikom. 

-Nisam. Neću ni da ga upisujem, kaže. 

-Zašto nećeš? Kako misliš da ono sutra živi?

-Tako lepo. Ću da ga naučim da krade.

Vidi ga sad, stavio kutiju ispred sebe i čeka da mu neko udeli... E, pa kad ni oni više nisu uspravni, nego su morali da kleknu, mora da je zaista došlo zadnje vreme...

Sva sreća pa se nebo smrači i odlučih da krenem kući, inače, kako je počelo, ovaj tekst ne bih završila do sutra.

Fotografija je s Fejsbuka