U prethodna dva teksta, zahavaljujući ljubaznosti gospodina Gradimira Kragića, saznali smo puno o problemima slepih, o njihovim potrebama i o tome šta bi trebalo činiti da im bude lakše, u svakodnevnom životu. Raduju me pozitivne reakcije čitalaca, najpre sa aspekta informisanja o tome kako na najcelishodniji način pomoći slepima, posebno nepoznatima sa kojima je komunikacija i inače složenija nego sa ljudima koje znamo.
Ovaj, treći nastavak, ima za cilj upravo neku vrstu obuke videćih koji žele da pomognu slepom licu- na ulici, u radnji, u redu ispred šaltera, na pešačkom prelazu... Tekst koji sledi iskopirala odavde, svesna toga da je i sam autor (i prevodioci i svi ostali) imao za cilj ono što i ja.
Vodič za videće
U vašoj porodici ili blioj okolini nemate nikoga ko je slep ili slabo vidi? Dobro je ako je tako! Ali, ipak, pregledajte ovo uputstvo, jer ćete možda sutra, prekosutra, za mesec dana ili već sledećeg trenutka sresti gospodina/gospođu sa belim štapom. To može da se dogodi na ulici, u prepunoj železničkoj stanici, na sastanku ili u restoranu. Možda ćete hteti da pružite pomoć, ali se nećete usuditi, jer nećete znati kako da to učinite. Možda ćete reagovati odmah, ali pogrešno ili nevešto, pa će to za određenu osobu više biti smetnja nego dobro došla pomoć. Zato se pojavljuje ovo uputstvo, ali bez ikakvih pretenzija da bude kompletno i apsolutno tačno! Ono je, u stvari, mali vodič koji će vam pomoći da pomognete drugima na način jednostavan, prijatan i, pre svega, Ljudski.
Hiljadu puta je prijatnije pružiti pomoć, nego biti u situaciji da vam je pomoć potrebna. Ljubazna i odgovarajuća pomoć za obe strane će biti doživljaj koji će ih obogatiti. Ako ovo uputstvo tome doprinese, ono je postiglo svoj cilj.
Prelazak preko ulice
Zlatno pravilo koje uvek važi, pre no što se bilo šta preduzme, jeste da pitate slepu osobu da li joj se može pomoći. Na taj način vi pokazujete da uvažavate slobodu njene ličnosti. Sem toga, to pravilo je i od praktične koristi, o čemu svedoči i sledeći primer iz stvarnog života.
- Na ivici trotoara, čekajući tramvaj ili autobus, često bivam naglo uhvaćen za ruku i vučen na suprotnu stranu ulice, a da čak i ne čujem glas nepoznatog “pomagača”. Zamislite, kada mu konačno, batrgajući se, objasnite da niste hteli da pređete ulicu nego da samo čekate tramvaj, pomagač se ponekad tako zbuni da vas ostavi nasred ceste, sa izvinjenjem ili bez njega. Tada je vaš problem kako da ponovo stignete do trotoara.
Dakle, bolje je da pitate: “Da li možda mogu da Vam pomognem da pređete ulicu?” U slučaju potvrdnog odgovora, ponudite mu svoju ruku: “Evo, izvolite, uzmite me pod ruku.” i zajedno pređite ulicu. Upozorite ga pre stupanja na trotoar ili prilikom silaska sa njega.
U JAVNOM PREVOZU
Pri ulasku ili izlasku iz autobusa, tramvaja ili voza, slepa osoba ili osoba oštećenog vida možda najviše koriste pomoć drugih. Barem ako ih u gomili Ljudi ne guraju jednostavno u stranu, što se, srećom, retko dešava. Ali pomoć često pruža toliko Ljudi spremnih da pomognu, i to tako istrajno, da je slepa osoba, tačnije rečeno, više dizana u vozilo no što joj je pružena prilika da normalno uđe.
Međutim, pri izlasku se dešava suprotno: hendikepiranog tako čvrsto drže, i napred i otpozadi, da on jedva može da siđe. Koliko god to bilo dobronamerno, suvišno je! Verujte mi! Slepi čovek koji putuje sam u stanju je da koristi tramvaj, voz ili autobus. Dovoljno je da ga otpratite do vrata vozila i pokažete mu metalni držač, spuštajući njegovu ruku na njega. Noge on ima i, dakle, sam može normalno da uđe a da pri tom ne visi kao vreća. Pri izlasku je slično, samo mu pokažite držač za ruku i pustite ga da samostalno izađe.
Ako se zajedno ulazi ili silazi, pratilac u svakom slučaju treba da ide ispred, da pokaže metalni držač ili, eventualno, ispruži ruku. Možete, takođe, upozoriti da li je stepenik (stepenice) visok (visoke) ili nizak (niske).
Pri korišćenju automobila, dovedite osobu oštećenog vida do otvorenih vrata vozila i spustite njegovu ruku na gornju ivicu vrata. On će tada drugom rukom opipati visinu ivice krova i položaj sedišta. Više mu nećete morati pomagati pri ulasku.
Kako da vodite slepo lice?
Moglo se dogoditi da ste sedeli sa osobom oštećenog vida u tramvaju ili autobusu i da treba da izađete na istoj stanici. Ili na ulici sretnete slepog čoveka koji s naporom ide, pošto se Ljudi guraju, na trotoaru ima previše prepreka, a on ne poznaje taj deo grada. Nikad se ne ustručavajte da ponudite svoju pomoć, što, naravno, ne znači da treba da je namećete.
Recite, na primer: “Idem ka železničkoj stanici, da li Vi možda želite da pođete sa mnom?” Ako se on složi, dajte mu svoju ruku i zajedno pođite dalje. Ali nemojte se razočarati ako vaš učtiv predlog ne bude prihvaćen. Ima slepih koji više vole samostalne akcije nego da jednostavno prihvate pomoć.
Ne želim ovoga puta da diskutujem o tome da li su oni u pravu, ali u svakom slučaju imaju pravo da tako postupe. Ipak, vaš predlog će najčešće biti prihvaćen. Da biste nekog poveli, uvek sami ponudite svoju ruku. Dakle, nikad ne uzimajte slepu osobu pod ruku da biste je gurali ispred sebe. Takvo vođenje je vrlo teško i kod slepog čoveka stvara osećaj nesigurnosti.
Ako idete ruku pod ruku, nije potrebno da govorite: ”A, evo, sad se okrećemo nalevo (nadesno)“ Osoba bez vida oseća taj okret i automatski ga sledi. Prilikom prolaska kroz vrata ili uzak prolaz, uvek vi idite ispred. Rukom za koju se drži treba ga blago gurnuti tako da on ide sasvim ili delimično iza vodiča.
Trotoari i stepenice
Pri penjanju na trotoar ili pri silasku sa njega, možete samo reći: “Sada gore!”; ili: “Sada dole” Ako su osobe međusobno bliske, dovoljan je i dogovoreni znak, na primer stisak ruke. Nepotrebno je zaustavljati slepu osobu da bi joj se pokazala ivica trotoara lupkajući po njoj njegovim belim štapom.
Kod stepenica, ukoliko i sami nameravate da idete na stepenice ili silazite njima, jednostavno upozorite: “Pazite, idemo na stepenice” ili: “Sad silazimo” – i ruku pod ruku siđite ili se popnite stepenicama. Možete i pitati slepu osobu da li više voli da se pri tom drži za gelender. U tom slučaju stavite mu ruku na gelender ili ga upozorite: “Gelender je desno/levo od vas”.
U svakom slučaju ga upozorite kada se stepenice završavaju ili nailaze nove. Ako nemate nameru da i sami koristite stepenice, pokažite mu gelender kako je ranije naznačeno. Nikako nije potrebno prethodno brojati stepenice da bismo to saopštili vizuelno oštećenoj osobi. Zbog žurbe se najčešće izbroji pogrešno.
Ukoliko je slepa osoba sama, bez sumnje će konstatovati kraj stepeništa lupkajući svojim belim štapom. Ako ga pratite, možete se osloboditi brzog brojanja stepenica tako što ćete, jednostavno, reći kada se stepenice završavaju. Ako postoji mogućnost izbora između običnih i pokretnih stepenica, izbor prepustite slepoj osobi. Pre korišćenja pokretnih stepenica treba to vrlo jasno najaviti.
Ometajući đavolčić
Svako informisanje o slepim Ljudima i njihovom zalaganju za samostalnost neki put je uzrok da pojedinci oklevaju – upravo zbog uvažavanja te samostalnosti – da pruže svoju pomoć čak i kad primete da slepa osoba na ulici, na železničkoj stanici ili na nekom drugom mestu teško pronalazi put. Oni ih tada kao neki "anđeli čuvari" ukorak prate. Cilj im je da na taj način na vreme onemoguće eventualno sudaranje sa nekom preprekom.
U mnogim slučajevima, a kada se kreće sigurno, sva čula slepe osobe su izuzetno napeta. Na taj način on mora da kompenzuje nedostatak vida. Nikoga neće začuditi da tu glavnu ulogu igra čulo sluha. On će, dakle, vrlo brzo otkriti da je dobio "anđela čuvara". Umesto da mu to pomogne ili ga umiri, to odvlači njegovu pažnju od drugih stvari. Ako to još potraje, može užasno uznemiriti njegove nerve. Kako je već rečeno: “Nikad ne oklevajte da Ljubazno ponudite svoju pomoć, ali ne igrajte "anđela čuvara". Uprkos vašoj dobroj nameri, postali biste pre neka vrsta "ometajućeg đavolčića" koga bismo se najradije što pre oslobodili.
Kako da pokažemo stolicu?
Generalno vlada mišljenje da slepom čoveku uvek i svugde treba što je moguće pre naći mesto da sedne. U vozu, tramvaju ili autobusu, to je preporučljivo, jer prilikom naglog kočenja henduikepirana osoba nije uvek u stanju da odmah pronađe odgovarajući držač. I kada je reč o starim slepim licima to se podrazumeva kao što bi to trebalo da bude i sa svim ostalim starim osobama. Ipak, i u tom slučaju primenite zlatno pravilo, pokažite sedište, ali prepustite mu, bez daljeg insistiranja, da sam odluči o tome da li će sesti.
Ali, čak i to pokazivanje se ponekad veoma komplikuje, pošto se umešaju jedna, dve, pa i tri osobe. Slepoga okreću, ponovo okreću, guraju, drže za jednu ili obe ruke i na kraju posade na sedište. To se, zaista, može učiniti na mnogo lakši način. Stavite ruku vizuelno hendikepiranog na naslon sedišta “Evo sedišta, a ovo je naslon” i osoba će odmah znati kako stoji sedište i bez problema će sesti. Ili stavite njegovu ruku na bočni naslon fotelje i objasnite: “Fotelja je desno od vas” Slepa osoba će se tada brzim pokretima lako i precizno orijentisati.
Gde je - tu je
Nikad nemojte reći: “Tu je stolica”. “Nešto dalje je sto”. Ili: “Evo, tu ispred vas bicikl je preprečio put”, dok pri tom prstom pokazujete u određenom smeru. Sva ta obaveštenja o smeru, zasnovana na pokazivanju očima, rukama ili drugačije, slepom ne znače ništa.
Bolje recite: “Upravo ispred Vas je stolica”. “Metar iza Vas nalazi se stočić”. Ili: “Deset metara napred, s leve strane, bicikl je naslonjen na zid”.
Pri služenju za stolom možete reći: “Vaša čaša nalazi se levo ispred vas”. Ili: “Pepeljara je pored Vaše desne ruke”. Možete i kucnuti određenu stvar, kako bi je slepa osoba mogla lokalizovati po zvuku. Ako mu čašu, pepeljaru i slično stavljate direktno u ruku, ne zaboravite da dodate gde posle može da je odloži: ”S leve strane, pored Vaše stolice, nalazi se visok sto”.
Gde je ostao kaput?
Prilikom održavanja sednica, na skupovima, u vozu, restoranu ili kafiću, Ljudi su vrlo često predusretljivi i rado prihvataju vaš kaput i šešir, prtljag i slično: “Da Vam pomognem, molim?” I vaš kaput, šešir, kofer su negde tamo. U tom slučaju ga nije jednostavno ponovo naći; pre svega zbog toga što vlasnik ne zna boju stvari. Bolje je, dakle, pružiti slepoj osobi priliku da sam odloži svoje stvari. Ako mu u tome budete pomagali, budite Ljubazni i recite jasno: “Vaš kaput visi na prvoj kuki pored vrata”. Ili: “Vaš kofer se nalazi u rafu ispred vas”.
Nema tabu reči
U prisustvu slepih mnogi Ljudi se ustručavaju da koriste reči ”videti”, “posmatrati” ili “slep”. Tada kažu: “I moj stric je... hm, hm... tja”. Ili: “Moja baka ima to isto”. Ako, ipak, i protiv svoje volje upotrebe reč “videti”, ili neku sličnu, gube samokontrtrolu. Počnu da mucaju ili unedogled mole za izvinjenje: “Oh, oprostite! Molim Vas da mi ne zamerite. Nisam mislio na to”. itd., itd.
S druge strane, slepi Ljudi se često šale na račun svog hendikepa. Oni koriste i prihvataju reč “slep” isto kao i svaku drugu reč. I oni sami kažu “videti” i slične reči kojima izražavaju svoj specifičan način “viđenja”: dodirivati, pipati, percipirati itd. “Čitao sam tu knjigu” (na Brajevom pismu ili u zvučnoj tehnici). “Video sam predivnu skulpturu” (dodirivao, opipao). “Da, gledao sam tu predstavu”. (Čuo).
Dakle, ne plašite se da kažete vizuelno hendikepiranom: “Želite li da vidite ovaj model?”, stavljajući mu u ruku na određenu stvar, bocu, odevni predmet ili bilo šta drugo. Slobodno koristite reči “slep” ili “slepoća” kada se one pojave u konverzaciji. Naravno, sasvim je nepristojno reći nešto ovako: “Jeste li slepi? Potpuno slepi? Znači, ništa ne vidite? O, kako užasno! Da li ste od rođenja takvi? Usled bolesti? Možda zbog neke nesreće?”.
Ne zaboravite, pre svega, da slepi Ljudi nisu i gluvi. Zato nemojte ni šapatom izgovorati primedbe kao: “To je najstrašnija stvar na svetu” i sl. Možete u sebi tako razmišljati, ali slepi misle o tome sasvim drugačije.
Pogodi ko sam?
Na ulici, u vozu ili na sastanku... neko zaustavlja slepu osobu ili je tapka po ramenu: “Dobar dan, gospodine A! Kako ste?” Ili još gore: “Recite mi ko sam ja?”
Slepi, zaista, često imaju uvežbanu memoriju kada je reč o glasovima. Ali u trenutku kada moraju da usmere pažnju na mnoge druge opažaje, prepoznavanje glasa na osnovu tri ili četiri reči već je previše tražiti od njih. Sem toga, to nas podseća na poznatu dečju igru: “A sad pokaži ko je mama?”.
Ako niste blizak rođak ili vrlo dobar poznanik čiji glas će slepa osoba odmah prepoznati, pri oslovljavanju samo recite svoje ime: “Dobro jutro, gospodine A. Ja sam...” Ako ste se poslednji put sreli pre dužeg vremena, ili ako ne bi bilo dovoljno da kažete samo svoje ime da bi vas prepoznao (lice se, inače, brže prepoznaje od imena), dodajte kratko objašnjenje: “Sećate se: sreli smo se tu i tada”.
Nezamislivo je u prolazu ili izdaleka pozdravljati slepu osobu klimanjem glave ili mahanjem ruke, što često činimo u susretu s ostalim poznanicima. Oni, ipak, rado učestvuju i u tom obliku društvenog života. Klimanje glave i mahanje rukom tada zamenite govorom: “Dobro veče, gospodine A. Ja sam policajac iz ovog kvarta” kako bi slepa osoba znala da je pozdrav upućen njoj i ko je pozdravlja.
Slepi ljudi nisu opasni
Kada idu sa pratiocem, slepi neretko doživljavaju sledeće: “Gospođo, da li gospodin želi nešto da popije?”. Ili: “Gospođice, može li gospodin sam da se potpiše?”. Ili: “Gospođo, želi li gospodin možda da sedne?”. Ljudi se obraćaju pratiocu umesto direktno samoj slepoj osobi. Jednog dana je to podstaklo jednu gospođu da uz osmeh odgovori: “Pitajte ga, bez straha, lično, nije on tako opasan”.
Ljudi imaju običaj da pre nego što nekog oslove uspostave kontakt pogledom, a pošto ovde toga nema, postaju zbunjeni i obraćaju se pratiocu. Takvo ponašanje može da se razume, ali se ne opravdava. Takvim postupkom osobu bez vida ne tretirate kao odraslu. Ukoliko želite da mu se obratite, recite njegovo ime (ako ga znate); dodirnite ga ukoliko ga ne poznajete ili ako, možda, ne primeti da je pitanje upućeno njemu jer se nalazi u grupi, na primer: “Gospodine A. da li želite cigaretu, keks, da popijete čašu... toga i toga?”. Ne zaboravite da detaljno navedete eventualnu mogućnost izbora. Posle toga Ljubazno donesite željeno nadohvat njegove ruke i pustite ga da sam uzme ili mu dajte u ruku ono što je tražio. Ne držite pred njim, na primer, poslužavnik sa čašama, jer ga izlažete riziku da, uzimajući jednu čašu, prevrne više drugih pošto ne pretpostavlja da je poslužavnik pred njim pun.
Pri odlasku i dolasku
Možda se i vama nekad dogodilo da ste govorili nekom ko više nije bio tu u tom trenutku. Verovatno ste se tada nasmejali na svoj račun, jer ste videli da ste sami. Kod slepih je stvar drugačija. U uličnoj buci, sobi sa tepisima i muzikom, u prepunom restoranu, u grupi Ljudi itd. često nije lako utvrditi da li je sagovornik još prisutan. Neretko se dešava da slepi govori praznoj stolici ili u vazduh. On to na kraju, naravno, otkrije, ali saznanje nije prijatno.
Dakle, pri odlasku uvek ga obavestite o tome, a pri eventualnom povratku učinite isto. Ako to ne učinite, može se dogoditi da ste se vi već odavno vratili, a da osoba bez vida i dalje veruje da ste još odsutni. Na kraju, obratite pažnju da slepima odgovarate rečima; klimanje glavom i osmeh, kako god bio Ljubazan, njemu ništa ne znači.
Da li da opisujete i kako
Mnogi Ljudi misle da pri kontaktu sa slepom osobom moraju neprestano da pričaju, verujući da “on ne može drugačije da zna da li sam još prisutan”. Koliko god to bilo dobronamerno, može veoma da iritira slepu osobu. Kao i u svakom drugom razgovoru, ako dođe do pauze, ne plašite se. Ali slep čovek računa i sa tim da ga nećete ostaviti a da ga prethodno ne obavestite o tome.
Što se, pak, tiče nedostatka vida, možete da budete sigurni da slepi Ljudi, zahvaljujući ostalim svojim čulima, često opažaju mnogo više toga u svojoj okolini nego što se obično pretpostavlja. Na osnovu njegovih pitanja ubrzo ćete ustanoviti da li mu prija vaš detaljan ili površan opis okoline, neke osobe ili stvari.
Ipak, ne namećite previše objašnjenja. Korisno je samoinicijativno pomenuti obične ili neobične stvari, kao na primer: “Pokretne stepenice danas ne funkcionišu”, čak iako mu one trenutno nisu potrebne. Ili: “U ovoj zgradi na uglu uskoro će biti otvoren novi butik”. Te informacije će mu možda biti kasnije od koristi.
U kupovini
Ukoliko pomažete slepoj osobi da ode u butik ili neku drugu prodavnicu, odvedite ga do nekog od zaposlenih prodavaca koji će dalje moći da mu pomogne. Ako imate više vremena, možete ga odvesti direktno do određenog štanda.
Ako slepi kupac tačno zna šta hoće da kupi, treba mu to neposredno prodati. Ali ukoliko on želi da se prethodno upozna sa asortimanom, dajte mu u ruku – ako je moguće – više različitih uzoraka traženog artikla ili pustite da ih sam opipa. Na taj način će on moći dobro da oceni oblik, veličinu i kvalitet onoga što kupuje. Recite nešto i o boji, dezenu itd. Ne ustručavajte se da kažete na primer: “Ako dozvoljavate da primetim, ova boja vam ne stoji dobro”.
Ukoliko prilikom plaćanja osoba bez vida ne pominje vrednost novčanica kojima plaća, preporučuje se da vi sami to učinite: “Dajete mi 25 Eura”. Često slepa osoba to tačno zna, ali čovek i greši, a vi tako izbegavate moguće nesporazume. Takođe je preporučljivo da pri plaćanju ili menjanju novca stavite sitan novac u ruku osobe bez vida. Tako ih neće morati sam tražiti i sakupljati, što – pogotovo kad je reč o sitnom novcu u metalu – zahteva napor i vreme.
Toalet
Da, i vizuelno hendikepirani podležu zakonima prirode. Ako vas zahtev za pomoć u tom slučaju možda pomalo zbuni (zašto?), uzmite u obzir to koliko je teže zavisiti od takve pomoći.
Ako ste istog pola i ako se nalazite u javnoj ustanovi, možete zajedno ući u toalet ili zatražiti pomoć osoblja. Ako postoji i pisoar i klozet, upozorite ga na mogućnost izbora. Ako je izabran pisoar, informišite ga o vrsti. Pre korišćenja klozeta, na brzinu osmotrite čistoću i pokažite što bi mu moglo biti potrebno (papir, način puštanja vode). Ako imate vremena da sačekate napolju, pokažite i lavabo, sapun, peškir ili aparat za sušenje ruku. Ako ima potrebe, ne ustručavajte se da kažete: “Peškir je veoma prljav, možda je bolje da uzmete svoju maramicu”.
U svakom slučaju, sledite taktiku kakvu biste želeli da drugi primenjuju prema vama. Zatvorite vrata klozeta ili se udaljite nekoliko metara od pisoara. Nažalost, Ljudi se ne ponašaju uvek tako kao da se to podrazumeva.
Ako je osoba bez vida suprotnog pola, zamolite pomoć osoblja ili drugog korisnika. Ako nema nikoga u blizini, bez komplikovanja postupite upravo onako kako je već naznačeno.
Čitanje
Iako se usavršavaju različite vrste mašina za čitanje, verovatno treba da protekne dugi niz godina pre nego što one postanu dostupne, praktične i – što je važnije – sa pristupačnim cenama. Do tada, osoba bez vida u velikom broju slučajeva neće moći bez čitača.
Štampanje knjiga na Brajevom pismu ili snimanje u audio tehnici, koliko god da je rasprostranjeno, samo delimično rešava problem. Najizrazitije se ta zavisnost oseća pri potrebi da tražimo od drugih da nam naglas čitaju privatnu poštu ili kad je u pitanju dokumentacija koja se odnosi na novac. Zbog toga se pri čitanju takvih stvari s pravom očekuje taktičnost i maksimalna diskrecija. Takve dokumente naglas čitajte polako i doslovce. Uvek prethodno proverite da li možda na koverti postoji neka napomena pošiljaoca. Znak o tome mogao bi za slepoga da bude odlučujući činilac da zamoli nekog drugog da mu pročita sadržinu. Dakle, bez izričitog odobrenja, nikako ne otvarajte koverat. Ako se pošiljka ipak tiče finansija, bez vidljivog znaka o tome na koverti, recite to pre nego što počnete da čitate. Nikako ne čitajte pismo u sebi da biste ga posle lakonski obavestili: “Gospodin A. koji piše o...”. Ili: “To je samo reklama”, a da mu čak i ne kažete o čemu je reč u reklami.
Uzdržite se od komentara ili primedaba koje bi se odnosile na sadržinu ili pošiljaoca, ukoliko se to od vas ne traži. Imajte, pre svega, na umu da vi samo čitate umesto vama bliske slepe ili slabovide osobe.
U toku čitanja novina, časopisa itd., ono što smatramo važnim, zanimljivim ili zabavnim ne mora da ima istu ulogu i kod slepog čoveka. Zato pročitajte jednostavno sve naslove; vaš slušalac će vas obavestiti šta bi voleo da čuje. Nemojte ni svaki čas prekidati čitanje uzvicima ili komentarima. To deluje veoma zbunjujuće.
Red i tačnost
To su dve reči koje nisu baš popularne, ali za osobe bez vida od ogromne su važnosti. Ako hoće i u najmanjoj meri da postigne samostalnost, slepo lice se mora držati jednog od osnovnih pravila: svaka stvar mora da ima svoje utvrđeno mesto i ta stvar treba zaista tu i da se nalazi. Zato vraćajte sve na isto mesto odakle ste i uzeli. Posebno je za slepe osobe koje žive same, putuju ili rade same to od najvećeg značaja.
Obratite pažnju i na vrata, ne samo soba nego i ormara: kućna ili sobna vrata treba da budu ili sasvim otvorena ili sasvim zatvorena. Vrata ormara treba uvek da budu zatvorena. Sem toga, ne ostavljajte kante, korpe sa vešom itd. da bez reda stoje razbacane na mestima na kojima redovno prolaze slepi.
Takođe pri druženjima, posetama itd. tačnost je veoma važna: minuti postaju sati ako treba da se čeka bez vida i pokreta. To bez ikakve potrebe uznemirava slepog čoveka.
sutra- najčešće predrasude o slepim ljudima
Ovaj, treći nastavak, ima za cilj upravo neku vrstu obuke videćih koji žele da pomognu slepom licu- na ulici, u radnji, u redu ispred šaltera, na pešačkom prelazu... Tekst koji sledi iskopirala odavde, svesna toga da je i sam autor (i prevodioci i svi ostali) imao za cilj ono što i ja.
Vodič za videće
U vašoj porodici ili blioj okolini nemate nikoga ko je slep ili slabo vidi? Dobro je ako je tako! Ali, ipak, pregledajte ovo uputstvo, jer ćete možda sutra, prekosutra, za mesec dana ili već sledećeg trenutka sresti gospodina/gospođu sa belim štapom. To može da se dogodi na ulici, u prepunoj železničkoj stanici, na sastanku ili u restoranu. Možda ćete hteti da pružite pomoć, ali se nećete usuditi, jer nećete znati kako da to učinite. Možda ćete reagovati odmah, ali pogrešno ili nevešto, pa će to za određenu osobu više biti smetnja nego dobro došla pomoć. Zato se pojavljuje ovo uputstvo, ali bez ikakvih pretenzija da bude kompletno i apsolutno tačno! Ono je, u stvari, mali vodič koji će vam pomoći da pomognete drugima na način jednostavan, prijatan i, pre svega, Ljudski.
Hiljadu puta je prijatnije pružiti pomoć, nego biti u situaciji da vam je pomoć potrebna. Ljubazna i odgovarajuća pomoć za obe strane će biti doživljaj koji će ih obogatiti. Ako ovo uputstvo tome doprinese, ono je postiglo svoj cilj.
Prelazak preko ulice
Zlatno pravilo koje uvek važi, pre no što se bilo šta preduzme, jeste da pitate slepu osobu da li joj se može pomoći. Na taj način vi pokazujete da uvažavate slobodu njene ličnosti. Sem toga, to pravilo je i od praktične koristi, o čemu svedoči i sledeći primer iz stvarnog života.
- Na ivici trotoara, čekajući tramvaj ili autobus, često bivam naglo uhvaćen za ruku i vučen na suprotnu stranu ulice, a da čak i ne čujem glas nepoznatog “pomagača”. Zamislite, kada mu konačno, batrgajući se, objasnite da niste hteli da pređete ulicu nego da samo čekate tramvaj, pomagač se ponekad tako zbuni da vas ostavi nasred ceste, sa izvinjenjem ili bez njega. Tada je vaš problem kako da ponovo stignete do trotoara.
Dakle, bolje je da pitate: “Da li možda mogu da Vam pomognem da pređete ulicu?” U slučaju potvrdnog odgovora, ponudite mu svoju ruku: “Evo, izvolite, uzmite me pod ruku.” i zajedno pređite ulicu. Upozorite ga pre stupanja na trotoar ili prilikom silaska sa njega.
U JAVNOM PREVOZU
Pri ulasku ili izlasku iz autobusa, tramvaja ili voza, slepa osoba ili osoba oštećenog vida možda najviše koriste pomoć drugih. Barem ako ih u gomili Ljudi ne guraju jednostavno u stranu, što se, srećom, retko dešava. Ali pomoć često pruža toliko Ljudi spremnih da pomognu, i to tako istrajno, da je slepa osoba, tačnije rečeno, više dizana u vozilo no što joj je pružena prilika da normalno uđe.
Međutim, pri izlasku se dešava suprotno: hendikepiranog tako čvrsto drže, i napred i otpozadi, da on jedva može da siđe. Koliko god to bilo dobronamerno, suvišno je! Verujte mi! Slepi čovek koji putuje sam u stanju je da koristi tramvaj, voz ili autobus. Dovoljno je da ga otpratite do vrata vozila i pokažete mu metalni držač, spuštajući njegovu ruku na njega. Noge on ima i, dakle, sam može normalno da uđe a da pri tom ne visi kao vreća. Pri izlasku je slično, samo mu pokažite držač za ruku i pustite ga da samostalno izađe.
Ako se zajedno ulazi ili silazi, pratilac u svakom slučaju treba da ide ispred, da pokaže metalni držač ili, eventualno, ispruži ruku. Možete, takođe, upozoriti da li je stepenik (stepenice) visok (visoke) ili nizak (niske).
Pri korišćenju automobila, dovedite osobu oštećenog vida do otvorenih vrata vozila i spustite njegovu ruku na gornju ivicu vrata. On će tada drugom rukom opipati visinu ivice krova i položaj sedišta. Više mu nećete morati pomagati pri ulasku.
Kako da vodite slepo lice?
Moglo se dogoditi da ste sedeli sa osobom oštećenog vida u tramvaju ili autobusu i da treba da izađete na istoj stanici. Ili na ulici sretnete slepog čoveka koji s naporom ide, pošto se Ljudi guraju, na trotoaru ima previše prepreka, a on ne poznaje taj deo grada. Nikad se ne ustručavajte da ponudite svoju pomoć, što, naravno, ne znači da treba da je namećete.
Recite, na primer: “Idem ka železničkoj stanici, da li Vi možda želite da pođete sa mnom?” Ako se on složi, dajte mu svoju ruku i zajedno pođite dalje. Ali nemojte se razočarati ako vaš učtiv predlog ne bude prihvaćen. Ima slepih koji više vole samostalne akcije nego da jednostavno prihvate pomoć.
Ne želim ovoga puta da diskutujem o tome da li su oni u pravu, ali u svakom slučaju imaju pravo da tako postupe. Ipak, vaš predlog će najčešće biti prihvaćen. Da biste nekog poveli, uvek sami ponudite svoju ruku. Dakle, nikad ne uzimajte slepu osobu pod ruku da biste je gurali ispred sebe. Takvo vođenje je vrlo teško i kod slepog čoveka stvara osećaj nesigurnosti.
Ako idete ruku pod ruku, nije potrebno da govorite: ”A, evo, sad se okrećemo nalevo (nadesno)“ Osoba bez vida oseća taj okret i automatski ga sledi. Prilikom prolaska kroz vrata ili uzak prolaz, uvek vi idite ispred. Rukom za koju se drži treba ga blago gurnuti tako da on ide sasvim ili delimično iza vodiča.
Trotoari i stepenice
Pri penjanju na trotoar ili pri silasku sa njega, možete samo reći: “Sada gore!”; ili: “Sada dole” Ako su osobe međusobno bliske, dovoljan je i dogovoreni znak, na primer stisak ruke. Nepotrebno je zaustavljati slepu osobu da bi joj se pokazala ivica trotoara lupkajući po njoj njegovim belim štapom.
Kod stepenica, ukoliko i sami nameravate da idete na stepenice ili silazite njima, jednostavno upozorite: “Pazite, idemo na stepenice” ili: “Sad silazimo” – i ruku pod ruku siđite ili se popnite stepenicama. Možete i pitati slepu osobu da li više voli da se pri tom drži za gelender. U tom slučaju stavite mu ruku na gelender ili ga upozorite: “Gelender je desno/levo od vas”.
U svakom slučaju ga upozorite kada se stepenice završavaju ili nailaze nove. Ako nemate nameru da i sami koristite stepenice, pokažite mu gelender kako je ranije naznačeno. Nikako nije potrebno prethodno brojati stepenice da bismo to saopštili vizuelno oštećenoj osobi. Zbog žurbe se najčešće izbroji pogrešno.
Ukoliko je slepa osoba sama, bez sumnje će konstatovati kraj stepeništa lupkajući svojim belim štapom. Ako ga pratite, možete se osloboditi brzog brojanja stepenica tako što ćete, jednostavno, reći kada se stepenice završavaju. Ako postoji mogućnost izbora između običnih i pokretnih stepenica, izbor prepustite slepoj osobi. Pre korišćenja pokretnih stepenica treba to vrlo jasno najaviti.
Ometajući đavolčić
Svako informisanje o slepim Ljudima i njihovom zalaganju za samostalnost neki put je uzrok da pojedinci oklevaju – upravo zbog uvažavanja te samostalnosti – da pruže svoju pomoć čak i kad primete da slepa osoba na ulici, na železničkoj stanici ili na nekom drugom mestu teško pronalazi put. Oni ih tada kao neki "anđeli čuvari" ukorak prate. Cilj im je da na taj način na vreme onemoguće eventualno sudaranje sa nekom preprekom.
U mnogim slučajevima, a kada se kreće sigurno, sva čula slepe osobe su izuzetno napeta. Na taj način on mora da kompenzuje nedostatak vida. Nikoga neće začuditi da tu glavnu ulogu igra čulo sluha. On će, dakle, vrlo brzo otkriti da je dobio "anđela čuvara". Umesto da mu to pomogne ili ga umiri, to odvlači njegovu pažnju od drugih stvari. Ako to još potraje, može užasno uznemiriti njegove nerve. Kako je već rečeno: “Nikad ne oklevajte da Ljubazno ponudite svoju pomoć, ali ne igrajte "anđela čuvara". Uprkos vašoj dobroj nameri, postali biste pre neka vrsta "ometajućeg đavolčića" koga bismo se najradije što pre oslobodili.
Kako da pokažemo stolicu?
Generalno vlada mišljenje da slepom čoveku uvek i svugde treba što je moguće pre naći mesto da sedne. U vozu, tramvaju ili autobusu, to je preporučljivo, jer prilikom naglog kočenja henduikepirana osoba nije uvek u stanju da odmah pronađe odgovarajući držač. I kada je reč o starim slepim licima to se podrazumeva kao što bi to trebalo da bude i sa svim ostalim starim osobama. Ipak, i u tom slučaju primenite zlatno pravilo, pokažite sedište, ali prepustite mu, bez daljeg insistiranja, da sam odluči o tome da li će sesti.
Ali, čak i to pokazivanje se ponekad veoma komplikuje, pošto se umešaju jedna, dve, pa i tri osobe. Slepoga okreću, ponovo okreću, guraju, drže za jednu ili obe ruke i na kraju posade na sedište. To se, zaista, može učiniti na mnogo lakši način. Stavite ruku vizuelno hendikepiranog na naslon sedišta “Evo sedišta, a ovo je naslon” i osoba će odmah znati kako stoji sedište i bez problema će sesti. Ili stavite njegovu ruku na bočni naslon fotelje i objasnite: “Fotelja je desno od vas” Slepa osoba će se tada brzim pokretima lako i precizno orijentisati.
Gde je - tu je
Nikad nemojte reći: “Tu je stolica”. “Nešto dalje je sto”. Ili: “Evo, tu ispred vas bicikl je preprečio put”, dok pri tom prstom pokazujete u određenom smeru. Sva ta obaveštenja o smeru, zasnovana na pokazivanju očima, rukama ili drugačije, slepom ne znače ništa.
Bolje recite: “Upravo ispred Vas je stolica”. “Metar iza Vas nalazi se stočić”. Ili: “Deset metara napred, s leve strane, bicikl je naslonjen na zid”.
Pri služenju za stolom možete reći: “Vaša čaša nalazi se levo ispred vas”. Ili: “Pepeljara je pored Vaše desne ruke”. Možete i kucnuti određenu stvar, kako bi je slepa osoba mogla lokalizovati po zvuku. Ako mu čašu, pepeljaru i slično stavljate direktno u ruku, ne zaboravite da dodate gde posle može da je odloži: ”S leve strane, pored Vaše stolice, nalazi se visok sto”.
Gde je ostao kaput?
Prilikom održavanja sednica, na skupovima, u vozu, restoranu ili kafiću, Ljudi su vrlo često predusretljivi i rado prihvataju vaš kaput i šešir, prtljag i slično: “Da Vam pomognem, molim?” I vaš kaput, šešir, kofer su negde tamo. U tom slučaju ga nije jednostavno ponovo naći; pre svega zbog toga što vlasnik ne zna boju stvari. Bolje je, dakle, pružiti slepoj osobi priliku da sam odloži svoje stvari. Ako mu u tome budete pomagali, budite Ljubazni i recite jasno: “Vaš kaput visi na prvoj kuki pored vrata”. Ili: “Vaš kofer se nalazi u rafu ispred vas”.
Nema tabu reči
U prisustvu slepih mnogi Ljudi se ustručavaju da koriste reči ”videti”, “posmatrati” ili “slep”. Tada kažu: “I moj stric je... hm, hm... tja”. Ili: “Moja baka ima to isto”. Ako, ipak, i protiv svoje volje upotrebe reč “videti”, ili neku sličnu, gube samokontrtrolu. Počnu da mucaju ili unedogled mole za izvinjenje: “Oh, oprostite! Molim Vas da mi ne zamerite. Nisam mislio na to”. itd., itd.
S druge strane, slepi Ljudi se često šale na račun svog hendikepa. Oni koriste i prihvataju reč “slep” isto kao i svaku drugu reč. I oni sami kažu “videti” i slične reči kojima izražavaju svoj specifičan način “viđenja”: dodirivati, pipati, percipirati itd. “Čitao sam tu knjigu” (na Brajevom pismu ili u zvučnoj tehnici). “Video sam predivnu skulpturu” (dodirivao, opipao). “Da, gledao sam tu predstavu”. (Čuo).
Dakle, ne plašite se da kažete vizuelno hendikepiranom: “Želite li da vidite ovaj model?”, stavljajući mu u ruku na određenu stvar, bocu, odevni predmet ili bilo šta drugo. Slobodno koristite reči “slep” ili “slepoća” kada se one pojave u konverzaciji. Naravno, sasvim je nepristojno reći nešto ovako: “Jeste li slepi? Potpuno slepi? Znači, ništa ne vidite? O, kako užasno! Da li ste od rođenja takvi? Usled bolesti? Možda zbog neke nesreće?”.
Ne zaboravite, pre svega, da slepi Ljudi nisu i gluvi. Zato nemojte ni šapatom izgovorati primedbe kao: “To je najstrašnija stvar na svetu” i sl. Možete u sebi tako razmišljati, ali slepi misle o tome sasvim drugačije.
Pogodi ko sam?
Na ulici, u vozu ili na sastanku... neko zaustavlja slepu osobu ili je tapka po ramenu: “Dobar dan, gospodine A! Kako ste?” Ili još gore: “Recite mi ko sam ja?”
Slepi, zaista, često imaju uvežbanu memoriju kada je reč o glasovima. Ali u trenutku kada moraju da usmere pažnju na mnoge druge opažaje, prepoznavanje glasa na osnovu tri ili četiri reči već je previše tražiti od njih. Sem toga, to nas podseća na poznatu dečju igru: “A sad pokaži ko je mama?”.
Ako niste blizak rođak ili vrlo dobar poznanik čiji glas će slepa osoba odmah prepoznati, pri oslovljavanju samo recite svoje ime: “Dobro jutro, gospodine A. Ja sam...” Ako ste se poslednji put sreli pre dužeg vremena, ili ako ne bi bilo dovoljno da kažete samo svoje ime da bi vas prepoznao (lice se, inače, brže prepoznaje od imena), dodajte kratko objašnjenje: “Sećate se: sreli smo se tu i tada”.
Nezamislivo je u prolazu ili izdaleka pozdravljati slepu osobu klimanjem glave ili mahanjem ruke, što često činimo u susretu s ostalim poznanicima. Oni, ipak, rado učestvuju i u tom obliku društvenog života. Klimanje glave i mahanje rukom tada zamenite govorom: “Dobro veče, gospodine A. Ja sam policajac iz ovog kvarta” kako bi slepa osoba znala da je pozdrav upućen njoj i ko je pozdravlja.
Slepi ljudi nisu opasni
Kada idu sa pratiocem, slepi neretko doživljavaju sledeće: “Gospođo, da li gospodin želi nešto da popije?”. Ili: “Gospođice, može li gospodin sam da se potpiše?”. Ili: “Gospođo, želi li gospodin možda da sedne?”. Ljudi se obraćaju pratiocu umesto direktno samoj slepoj osobi. Jednog dana je to podstaklo jednu gospođu da uz osmeh odgovori: “Pitajte ga, bez straha, lično, nije on tako opasan”.
Ljudi imaju običaj da pre nego što nekog oslove uspostave kontakt pogledom, a pošto ovde toga nema, postaju zbunjeni i obraćaju se pratiocu. Takvo ponašanje može da se razume, ali se ne opravdava. Takvim postupkom osobu bez vida ne tretirate kao odraslu. Ukoliko želite da mu se obratite, recite njegovo ime (ako ga znate); dodirnite ga ukoliko ga ne poznajete ili ako, možda, ne primeti da je pitanje upućeno njemu jer se nalazi u grupi, na primer: “Gospodine A. da li želite cigaretu, keks, da popijete čašu... toga i toga?”. Ne zaboravite da detaljno navedete eventualnu mogućnost izbora. Posle toga Ljubazno donesite željeno nadohvat njegove ruke i pustite ga da sam uzme ili mu dajte u ruku ono što je tražio. Ne držite pred njim, na primer, poslužavnik sa čašama, jer ga izlažete riziku da, uzimajući jednu čašu, prevrne više drugih pošto ne pretpostavlja da je poslužavnik pred njim pun.
Pri odlasku i dolasku
Možda se i vama nekad dogodilo da ste govorili nekom ko više nije bio tu u tom trenutku. Verovatno ste se tada nasmejali na svoj račun, jer ste videli da ste sami. Kod slepih je stvar drugačija. U uličnoj buci, sobi sa tepisima i muzikom, u prepunom restoranu, u grupi Ljudi itd. često nije lako utvrditi da li je sagovornik još prisutan. Neretko se dešava da slepi govori praznoj stolici ili u vazduh. On to na kraju, naravno, otkrije, ali saznanje nije prijatno.
Dakle, pri odlasku uvek ga obavestite o tome, a pri eventualnom povratku učinite isto. Ako to ne učinite, može se dogoditi da ste se vi već odavno vratili, a da osoba bez vida i dalje veruje da ste još odsutni. Na kraju, obratite pažnju da slepima odgovarate rečima; klimanje glavom i osmeh, kako god bio Ljubazan, njemu ništa ne znači.
Da li da opisujete i kako
Mnogi Ljudi misle da pri kontaktu sa slepom osobom moraju neprestano da pričaju, verujući da “on ne može drugačije da zna da li sam još prisutan”. Koliko god to bilo dobronamerno, može veoma da iritira slepu osobu. Kao i u svakom drugom razgovoru, ako dođe do pauze, ne plašite se. Ali slep čovek računa i sa tim da ga nećete ostaviti a da ga prethodno ne obavestite o tome.
Što se, pak, tiče nedostatka vida, možete da budete sigurni da slepi Ljudi, zahvaljujući ostalim svojim čulima, često opažaju mnogo više toga u svojoj okolini nego što se obično pretpostavlja. Na osnovu njegovih pitanja ubrzo ćete ustanoviti da li mu prija vaš detaljan ili površan opis okoline, neke osobe ili stvari.
Ipak, ne namećite previše objašnjenja. Korisno je samoinicijativno pomenuti obične ili neobične stvari, kao na primer: “Pokretne stepenice danas ne funkcionišu”, čak iako mu one trenutno nisu potrebne. Ili: “U ovoj zgradi na uglu uskoro će biti otvoren novi butik”. Te informacije će mu možda biti kasnije od koristi.
U kupovini
Ukoliko pomažete slepoj osobi da ode u butik ili neku drugu prodavnicu, odvedite ga do nekog od zaposlenih prodavaca koji će dalje moći da mu pomogne. Ako imate više vremena, možete ga odvesti direktno do određenog štanda.
Ako slepi kupac tačno zna šta hoće da kupi, treba mu to neposredno prodati. Ali ukoliko on želi da se prethodno upozna sa asortimanom, dajte mu u ruku – ako je moguće – više različitih uzoraka traženog artikla ili pustite da ih sam opipa. Na taj način će on moći dobro da oceni oblik, veličinu i kvalitet onoga što kupuje. Recite nešto i o boji, dezenu itd. Ne ustručavajte se da kažete na primer: “Ako dozvoljavate da primetim, ova boja vam ne stoji dobro”.
Ukoliko prilikom plaćanja osoba bez vida ne pominje vrednost novčanica kojima plaća, preporučuje se da vi sami to učinite: “Dajete mi 25 Eura”. Često slepa osoba to tačno zna, ali čovek i greši, a vi tako izbegavate moguće nesporazume. Takođe je preporučljivo da pri plaćanju ili menjanju novca stavite sitan novac u ruku osobe bez vida. Tako ih neće morati sam tražiti i sakupljati, što – pogotovo kad je reč o sitnom novcu u metalu – zahteva napor i vreme.
Toalet
Da, i vizuelno hendikepirani podležu zakonima prirode. Ako vas zahtev za pomoć u tom slučaju možda pomalo zbuni (zašto?), uzmite u obzir to koliko je teže zavisiti od takve pomoći.
Ako ste istog pola i ako se nalazite u javnoj ustanovi, možete zajedno ući u toalet ili zatražiti pomoć osoblja. Ako postoji i pisoar i klozet, upozorite ga na mogućnost izbora. Ako je izabran pisoar, informišite ga o vrsti. Pre korišćenja klozeta, na brzinu osmotrite čistoću i pokažite što bi mu moglo biti potrebno (papir, način puštanja vode). Ako imate vremena da sačekate napolju, pokažite i lavabo, sapun, peškir ili aparat za sušenje ruku. Ako ima potrebe, ne ustručavajte se da kažete: “Peškir je veoma prljav, možda je bolje da uzmete svoju maramicu”.
U svakom slučaju, sledite taktiku kakvu biste želeli da drugi primenjuju prema vama. Zatvorite vrata klozeta ili se udaljite nekoliko metara od pisoara. Nažalost, Ljudi se ne ponašaju uvek tako kao da se to podrazumeva.
Ako je osoba bez vida suprotnog pola, zamolite pomoć osoblja ili drugog korisnika. Ako nema nikoga u blizini, bez komplikovanja postupite upravo onako kako je već naznačeno.
Čitanje
Iako se usavršavaju različite vrste mašina za čitanje, verovatno treba da protekne dugi niz godina pre nego što one postanu dostupne, praktične i – što je važnije – sa pristupačnim cenama. Do tada, osoba bez vida u velikom broju slučajeva neće moći bez čitača.
Štampanje knjiga na Brajevom pismu ili snimanje u audio tehnici, koliko god da je rasprostranjeno, samo delimično rešava problem. Najizrazitije se ta zavisnost oseća pri potrebi da tražimo od drugih da nam naglas čitaju privatnu poštu ili kad je u pitanju dokumentacija koja se odnosi na novac. Zbog toga se pri čitanju takvih stvari s pravom očekuje taktičnost i maksimalna diskrecija. Takve dokumente naglas čitajte polako i doslovce. Uvek prethodno proverite da li možda na koverti postoji neka napomena pošiljaoca. Znak o tome mogao bi za slepoga da bude odlučujući činilac da zamoli nekog drugog da mu pročita sadržinu. Dakle, bez izričitog odobrenja, nikako ne otvarajte koverat. Ako se pošiljka ipak tiče finansija, bez vidljivog znaka o tome na koverti, recite to pre nego što počnete da čitate. Nikako ne čitajte pismo u sebi da biste ga posle lakonski obavestili: “Gospodin A. koji piše o...”. Ili: “To je samo reklama”, a da mu čak i ne kažete o čemu je reč u reklami.
Uzdržite se od komentara ili primedaba koje bi se odnosile na sadržinu ili pošiljaoca, ukoliko se to od vas ne traži. Imajte, pre svega, na umu da vi samo čitate umesto vama bliske slepe ili slabovide osobe.
U toku čitanja novina, časopisa itd., ono što smatramo važnim, zanimljivim ili zabavnim ne mora da ima istu ulogu i kod slepog čoveka. Zato pročitajte jednostavno sve naslove; vaš slušalac će vas obavestiti šta bi voleo da čuje. Nemojte ni svaki čas prekidati čitanje uzvicima ili komentarima. To deluje veoma zbunjujuće.
Red i tačnost
To su dve reči koje nisu baš popularne, ali za osobe bez vida od ogromne su važnosti. Ako hoće i u najmanjoj meri da postigne samostalnost, slepo lice se mora držati jednog od osnovnih pravila: svaka stvar mora da ima svoje utvrđeno mesto i ta stvar treba zaista tu i da se nalazi. Zato vraćajte sve na isto mesto odakle ste i uzeli. Posebno je za slepe osobe koje žive same, putuju ili rade same to od najvećeg značaja.
Obratite pažnju i na vrata, ne samo soba nego i ormara: kućna ili sobna vrata treba da budu ili sasvim otvorena ili sasvim zatvorena. Vrata ormara treba uvek da budu zatvorena. Sem toga, ne ostavljajte kante, korpe sa vešom itd. da bez reda stoje razbacane na mestima na kojima redovno prolaze slepi.
Takođe pri druženjima, posetama itd. tačnost je veoma važna: minuti postaju sati ako treba da se čeka bez vida i pokreta. To bez ikakve potrebe uznemirava slepog čoveka.
sutra- najčešće predrasude o slepim ljudima
Dobar tekst.:)
ОдговориИзбриши