Kako slepe osobe vide svet oko sebe- Gradimir Kragić

- Zašto ne pišete malo o slepima, o njihovim naporima da se usklope u sve sfere života i o tome kako im zajednica i kako svaki pojedinac mogu pomoći, olakšati im svakodnevne probleme, čak i bez mnogo napora- pitao me skoro  jedan čitalac ovog bloga.
Zahvaljujući njemu nastao je ovaj tekst i intervju koji sutra sledi, priča o čoveku koji...
... će vam sve reći sam.
Zadiviće vas, verujem, kao i mene.




"Zovem se Gradimir Kragić, rođen sam u Banja Vrućici kod Teslića. Pripadam generaciji 50ineke.

Sve je to nekada bilo u Jugoslaviji, socijalističkoj Republici Bosni i Hercegovini. Danas znam samo da je od svega toga ostalo da je to na Balkanu.

 Rođen sam kao peto dete u porodici Nike i Marte Kragić.

Tek nekada kasnije sam saznao da mi se otac stvarno zvao Nikola, a majka Marija. Danas nas je živo četvoro dece. Imam dva brata i jednu sestru, ali kako smo pisali različita imena oca i majke, reklo bi se da pripadamo najmanje trima porodicama. Imam retko ime za sredinu u kojoj živim, a i moja braća ne nose imena po dedi, stricu ili nekom drugom iz porodice.
Otac mi je bio ratni zarobljenik u Drugom svetskom ratu  i kada se vratio iz Njemačke gdje je bio sve vreme rata, deci je dao imena prema aktuelnom vremenu. Prvo mu je trebalo zdravlja, onda mira i tišine, a sredinom 50-tih je trebalo da se gradi mir. Tako se moja braća zovu Zdravko i  Tihomir, a ja Gradimir. Sestri Vukici je tetka dala ime, pa je ona van ove očeve šeme davanja imena.

Šta sam? Volio bih i ja da to znam... Zvanično pišem da sam manipulant telefonsko-telegrafskih veza, skraćeno- telefonista.  Kada sam 2005. godine ostao
bez posla, kada je u Tesliću zvanično pod stečaj otišla drvna industrija "Borja", najveće preduzeće u mom gradu u kom je nekada radilo više od 3.000 radnika ili skoro pa svaki drugi radnik u Tesliću, tada sam sam sebi rekao da sam i tele i ništa (tele-fo-ništa).

Ne znam koliko imam života, ali sam do sada potrošio najmanje tri.

U petnaestoj godini života sam izgubio vid i postao slepa osoba. Još tada sam pomislio da za mene nema života. Sada znam da ga ima i da će ga biti možda i do 100-te, ali do te 1971. sam potrošio jedan život.

Nisam bio dete da ne znam šta mi se desilo, ali nisam bio ni zreo čovek da bih shvatio šta me sve čeka...

Zadnji grad koji sam video je bio Dubrovnik i valjda ga zato volim, mada od kako sam slep u njemu sam boravio samo dva puta. Zadnje slike koje sam video su vrhovi, proplanci, livade i šume na planini Jahorini pored Sarajeva. Ni tamo više nikada nisam bio od te 1971, mada hoću i želim da se vratim Jahorini iako ona danas nije onakva kakva je bila tada.

Godine od  1972. do 1977. sam proveo u Centru za slepu decu i omladinu "Veljko Ramadanović" u Zemunu. Tada nije bilo zemunskog klana, tada je bio Ljubo Zemunac i mada sam tih pet godina uglavnom proveo u internatu kao i ostala slepa deca i omladina, tragovi tog Zemuna se na meni još osećaju. Bile su to one godine kada se prvi puta zaljubljujete, kada čitate ozbiljna dela iz književnosti, čitate filozofiju a spremni ste da se bijete braneći boje svog fudbalskog kluba. Ni u taj Zemun se dugo nisam vraćao, ali kada sam prvi puta tamo došao, bilo mi je lepo i sada kad dođem u Beograd, rado idem u Zemun. Ni Zemun sada nije onakav kakav je bio pre 40 godina, ali je meni drag. Nešto kao moj grad. To je početak mog drugog života.


Želeo sam da studiram filozofiju, konkretno marksizam, ali sam se zaposlio nakon 50 dana od završetka srednje škole u mom gradu i tu ostao  do danas. Počeo sam da vanredno studiram pravo u Doboju, ali mi je sa tog fakulteta ostao indeks bez upisanih ispita . Upisao sam i višu PTT školu u Sarajevu, dao većinu ispita na prvoj godini i odustao.
 Spremim ja tako ispit, krenem u Sarajevo da ga polažem, dobijem u preduzeću dva slobodna dana- bilo je to lijepo Titino doba kada se uz rad moglo i studirati; čekam voz za Sarajevo, ali pre dođe voz za Beograd i ja krenem tamo. U Beogradu sam imao devojku, pa je pamet vodila u Sarajevo, a srce u Beograd. Kako je srcu pamet oduvek bila nepoznata, nekako je srce uvek pobeđivalo.



I tako shvatim da od više PTT škole neće biti ništa. Zato sam ostao samo na tom da sam telefonista, ali sam na neke druge načine usavršavao svoje znanje i dobijao certifikate za to.

Danas se svakako najviše bavim računarima. Možda treba reći, informatikom, možda samo web stranama i to iz ugla pristupačnosti tih web strana. Još  sam radioamater, mada je zbog svih ovih napredovanja u IT sve manje potrebe za radioamaterizmom. Ali onom kome u krv uđe virus zvani radioamater, taj večno ostaje radioamater.

 Čak i oni koji se profesionalno bave radio tehnikom, vezama i slično, kada nisu na poslu provode dosta svog slobodnog vremena posvećujući ga radioamaterizmu. Nema antibiotika ili drugog leka koji “pravog radioamatera” može izlečiti od te ovisnosti o radio talasima, antenama i ostaloj radio tehnici.

Govorim  esperanto jezik (ovo je moj tekst). Zvanično se izjašnjavam da je to moj maternji jezik, mada ga moja majka, Marta ili Marija, sigurno nije govorila. Govorim ga tako dobro "kao da sam tamo rođen..."

 Na poslednjem popisu stanovništva u BiH 2013. godine, ponovo sam se izjasnio u rubrici za maternji jezik da je esperanto, a pismo, Brajevo. Možda od popisanih građana u BiH  sam jedini koji se tako izjasnio.

Dosta sam angažovan po razno-raznim osnovama na onom polju, što bi se moglo reći, osoba sa invaliditetom, posebno kada su slepe i slabovide osobe u pitanjTo me interesuje, još se od toga angažovanja nisam umorio pa bi se
valjda moglo reći da me to i ispunjava.
 Volim da pešačim, volim putovati, ma volim mnogo toga...

Biti osoba sa invaliditetom nije lako, nije jednostavno.

 Nije mi poznato da je neko nekada rekao da bi voleo da bude osoba sa invaliditetom. Invalidnost se danas definiše kao: "... koncept koji se razvija a da sama invalidnost proističe iz interakcije osoba sa oštećenjima sa okolinskim barijerama i barijerama koje se odražavaju u stavovima zajednice a otežavaju puno i efektivno učešće osoba sa invaliditetom u društvu na osnovu jednakosti sa ostalim članovima tog društva. ..."

Da pojednostavim, interakcija sa okolnim raznim barijerama, najčešće fizičkim i stavovima zajednice.

Nigdje, pa ni kod nas na ovim nešto širim regionalnim prostorima, zajednica nije rešila većinu tih barijera, a tek o stavovima zajednice...
Same osobe sa invaliditetom moraju mnogo raditi da bi popravile svoj status, od toga da bude manje tih barijera i da dođe do pozitivnog pomaka u stavovima zajednice. Pokušavam da pozitivnim primerima dam svoj doprinos.

Od onih sam koji smatraju da osobe sa invaliditetom treba nazvati pravim imenom.

 Ako je neko slep, on je slep.

Pokušaji da se promeni terminologija po meni nije efikasna. Danas kažemo: osoba sa invaliditetom,  a ne invalid. Sve zato što sama reč invalid znači nesposoban. Danas kažemo: osoba bez ostataka vida, a ne slep. Sve zato što se reč slep često koristi u negativnom kontekstu.

 Slušam skoro jedan direktan prenos iz jedne skupštine i neki poslanik kaže: "... nismo mi slepi i gluvi da ne znamo šta se ovde radi..." Skačem iz stolice, hoću da  psujem, onda se smirim i kažem- ma, on je veći slepac od mene i gluv na sve ono
što se dešava u društvu.

Ovakvi primeri su valjda povod da se izbegavaju reči kao što su: slep, retardiran, invalid i slično. Po meni, neće sredina promeniti svoj stav zato što ćemo promeniti termine za osobe sa invaliditetom. Ako  postane praksa da umesto slep kažemo, osoba bez ostataka vida, skoro pa da sam siguran da će taj isti poslanik jednog dana reći: "... nismo mi osobe bez ostataka vida da ne vidimo šta se ovde radi..."


Već odavno smo zakoračili u tzv. informatičko društvo. Ja verujem da će u njemu osobe sa invaliditetom biti manje marginalizovane grupe. I tu tražim sebe, tu nastojim da pomognem drugim da se bolje snađu.

Zamislite koliko jedna slepa osoba ili osoba u kolicima ima problema da ode u banku i plati račune. U ovom tzv. informatičkom društvu, koristeći IT to možete uraditi kao i drugi. Tamo na šalteru mi postave pitanje: "A kako će te vi potpisati. Dajte mi prst..." Kao da sam nepismen. Onda mi traže da neko bude uz mene kada mi daju novac, da se osiguraju da neću da ih optužim da sam dobio manje novca. Ovako, jednim klikom uz još nekoliko koraka na tastaturi rešite sve probleme. Dakle, tu treba pomoći osobama sa invaliditetom, da budu deo tog informatičkog društva, da budu, najkraće rečeno, manje invalidi a više  ravnopravni članovi zajednice. Osobe sa invaliditetom, posebno kada slepe osobe  koriste računar, imaju dodatne troškove za softver kojeg koriste. Potrebno je da imaju instaliran čitač ekrana i sintezu govora. Ovi softveri su skuplji od samog računara sa operativnim sistemom. Dakle, da bi bili jednaki, moramo uložiti duplo više za posjedovanje i korišćenje računara.


Nisam od onih koji veruje mnogo u kojekakve zavere, ali jesam od onih koji veruje da u zajednici ima mnogo kriminala, korupcije i nepravde. Ima je na svim nivoima vlasti, a u takvim uslovima zajednica ne čini dovoljno da bi se popravili uslovi za svakodnevni život osoba sa invaliditetom. Sve dok ne dođe do nekog pomaka, ni stavovi zajednice u najširem smislu značenja te reči se neće promeneti, to jest, ostaćemo invalidi i dalje. Živimo u periodu kada su na delu kojekakve krize. Ekonomska, moralna, sve druge. Ali najveća kriza je ona da se u takvim uslovima ne nalazi dovoljno podrške za one kojima je najteže. Ta kriza je mnogo teža od svake druge krize i opasnija od svake druge.

Pre dva-tri meseca ovaj region su pogodile poplave kakve niko ne pamti. Sve osobe sa teškoćama u kretanju su imale uglavnom stanove u prizemlju, jer u zgradama nema odgovarajući liftova ili drugih pristupačnih prilaza. Svi su oni poplavljeni. Svi se oni danas muče mnogo više nego drugi, a da li im zajednica koja je delimično kriva za taj njihov polažaj, danas daje više nego drugim?


Pristupačnost je ono šta bi trebalo da reši problem fizičkih barijera, dakle onaj prvi deo definicije invalidnosti. Koliko je danas gradova u kojima nema nijednog, baš nijednog obeležja pristupačnosti. Oni gradovi koji imaju obeležja pristupačnosti su samo delimično pristupačni.

Kada su pre dosta vremena u Beogradu renovirali jednu ulicu i postavili taktilne trake kako bi se slepe osobe mogle normalno kretati, baš sam se oduševio. Krenem ja, tako, sa mojim belim štapom, malo požurim jer imam stazu vodilju i onda odjednom udarim u neku stolicu na kojoj je sedela devojka pred nekim kafićem. Nju oborim, a ja padnem preko nje. Ja zbunjen, ona iznenađena. Počnem da joj se izvinjavam, umesto da se ona meni izvini. Onda se setim, dobro sam prošao. U mom gradu u Tesliću sam 1985. godine pao u otvoren šaht. Prilično se povredio i dok sam pokušavao da izađem iz tog šahta, naiđe moj poznanik i onako sav iznenađen pita on mene: Ma šta dole radiš? I drugi prolaznici koji su mi pokušavali pomoći da izađem iz šahta su se pitali: Ma šta je dole tražio. Jedva sam došao do prilike da im objasnim da ja u šahtu ništa ne tražim, već  sam pao jer je šaht ostao otvoren.


Fizičko prisustvo na nekom mestu je uslov da učestvujete u nekoj aktivnosti i da budete deo društva.

Informatičko društvo će smanjiti potrebu tog fizičkog prisustva, ali je nikada neće isključiti, čak ni drastično smanjiti. Postoje primeri dobre prakse, ali su to samo primeri, a ne kompletna rešenja. Zajednica mora mnogo više uložiti da se osobama sa invaliditetom pomogne da , ako već nisu ravnopravni u društvu, ono barem  se približavaju toj ravnopravnosti. Da postoji proces pozitivnih pomaka.

Nisam zagovornik evropskih integracija. Mnogo trulog je toga ne samo u državi Danskoj već i u celoj Evropi. Ipak, jedno se mora priznati toj Evropi koja se ujedinjuje- standardi pristupačnosti, kako oni koji regulišu smanjivanje fizičkih barijera, tako i drugih se dosta unapređuju. To je jedini razlog zašto bih glasao za EU. Sve ili većina ostalog ne bi kod mene dobila prolaznu ocjenu."

sutra- intervju sa Gradimirom Kragićem
narednih dana- o predrasudama prema slepima i vodič za videće

Follow by Email