"Kako slepe osobe vide svet oko sebe" je priča Gradimira Kragića, telefoniste iz Banje Vrućice, koji je bez vida ostao u 15. godini. Objavila sam ga kao isečak iz intervjua, shvativši da je dovoljno kompletan tekst za bliže upoznavanje sa problemima i životnim stavom osobe koja ne vidi, čak i da nema današnjeg nastavka u vidu intervjua. I reakcije čitalaca već prvog dana uverile su me da je ova tema izuzetno zanimljiva i jako značajna- i sa aspekta potrebe celishodnijeg rešavanja problema ljudi koji ne vide, dakle s društvenog stanovišta, ali i kada je u pitanju odnos svakoga od nas, pojedinačno, prema ljudima s belim štapom koje srećemo, ne znajući najčešće kako da se ponašamo.
DA NEMA BELI ŠTAP, NIKO NE BI REKAO DA JE SLEP
Izgleda da se Vi savršeno snalazite na svakom planu i koraku, čime ste i primer svima da za čoveka koji nešto želi ne postoje prepreke i granice. Orijentišete se, kažu, toliko dobro da i drugima pomažete da se snađu. Jeste li nekada i negde posustali ili od nečega odustali? Postoji li nešto što ne možete da uradite?
Snalazim se dobro, ali daleko da sam rešio sve probleme. Ispričaću Vam anegdotu iz mog Teslića. Pre nekih 15-estak godina, vraćam se uveče oko osam, bio sam baš u Radio klubu. U centru grada prelazim ulicu, a iza mene stoje dva policajca. Prate kako se krećem sam i jedan od njih reče- "Vidi Gradimira kako ide. Da nema beli štap, ne bi niko rekao da je slep. " Na to drugi dodaje- "Ma video sam ja njega i kasnije. Pre nekoliko dana išao je posle ponoći, oko jedan i kretao se još bolje."
Tako nastade šala da se slepac kreće bolje noću nego danju.
Kretanje Vam je kao i kondicija kod sportista. Morate stalno da se krećete da bi bili uspešni u savladavanju prepreka koje vas na ulici čekaju. Ako se nekoliko dana ne krećete, onda idete sporije, postajete nesigurniji i mogu da vas iznenade i poznate prepreke.Problemi su uvek mogući. Sada je tu mobilni telefon, koji je od velike koristi ako zatreba. A u drugim gradovima nosim i malu ručnu stanicu. Radio-amaterima najviše verujem. Nosim GPS prijemnik, imam u telefonu instaliranu GPS navigaciju, posebno rađenu baš za slepe i u svakom trenutku znam gde sam u odnosu na meni poznate tačke u gradu. Koristim navigaciju "Loadstone". U kući imam najmanje šest belih štapova. Imam više belih štapova nego cipela. Imam raznih dužina, raznih vrhova a prošao sam i obuku za "Echolocation" metodu kretanja slepih. Echolocation je metoda kojom se kod slepe osobe pokušavaju razviti sposobnosti slične onim koje imaju slepi miševi.
Najbolje se snalazim, naravno, na poznatim mestima, na onim mestima gde često boravim. Ali ima i lokacija na koje ne idem sam. Uglavnom ne idem tamo gde znam ili procenim da se mogu povrediti, da mogu pasti sa neke visine, tamo gde nema znakova za regulaciju saobraćaja. Neću preći ulicu ako nema pešačkog označenog prelaza. I pored svega ovog desila mi se jedna saobraćajna nesreća u kojoj sam lakše povređen, ali ne mojom greškom. Nije me taj saobraćajni udes obeshrabrio. Nakon nekoliko dana oporavka, ustao sam, uzeo moj beli štap, jedan od mojih štapova i krenuo opet sam.
Mnogo, baš je mnogo slepih osoba koji se sami ne kreću. Neki od njih danima ne izlaze iz svojih stanova ili kuća. A ako i izađu, to je onda samo u dvorište. Možda sa nekim od članova porodice prošetaju. Ja odlazim sam u trgovinu, sam putujem do Beograda (309) km autobusom šest sati vožnje. Putujem u Zagreb, upravo sam se vratio iz Harkany u Mađarskoj gde sam takođe putovao sam. Istina, u društvu
sa Esperantistima, ali sam, bez pratioca.
Neću reći kako mi ne treba pomoći, treba mi je i te kako često. Ali kad god mogu sam, ja kažem: "Hvala ja ću to sam".
Ljudi često na ulici ne znaju kako prići i kako pomoći slepoj osobi. Nisu oni za to krivi, treba više kampanje, informisanja i slično. Jedan dobar tekst o tom kako treba pomoći slepoj osobi na ulici bi trebalo deliti više. Postoje mnoge zablude o osobama sa invaliditetom, posebno o slepim osobama. Jedan tekst koji bi se takođe mogao deliti se može videti ovde. Radi se o tekstu koji ukratko govori o zabludama o slepim.
OHRABRITI SLEPE DA KORISTE RAČUNAR
Aktivni ste na mnogim poljima. Šta biste posebno izdvojili- angažovanje na pomoći slabovidima i slepima, medju radio-amaterima, poslovi oko Vašeg sajta, rad u nevladinim organizacijam, obuka za rad na kompjuterima, izrada web sajtova...
Rekoh, još se nisam umorio. Neke moje aktivnosti me baš odmaraju. Kada sam ostao bez posla, pojavilo se mnogo slobodnog vremena. Krenuo sam sa mailing listom "SliKom" koja je 29. juna obilježila 12 godina postojanja. Skoro pa 50.000 poruka. Kao moderator morao sam svaku poruku pročitati. Možete li zamisliti 50.000 klikova mišem ili pritiskanjem tastera Enter da bi se poruka otvorila? Odgovorio sam na mnoga pitanja, dao konkretne savjete ili preporuke. Kasnije je došao web portal "SliKom". Mada u posljednje vrijeme dosta tekstova nisu aktuelni, ipak ovaj portal je u martu obilježio svojih deset godina postojanja.
Sve ovo je uticalo da sam se i lično angažovao i pomogao mnogim da računar koriste uspješnije. Preko 90 individualnih obuka, učešće u projektima u Sarajevu, Beogradu, Tesliću i drugim gradovima, a koji su imali za cilj da ohrabre slepu osobu da koristi računar.
Rad u nevladinim organizacijama je zanimljiv. Može da pomogne mnogim koji su članovi te organizacije, ali i da stvore razne probleme. Nemamo mi još do kraja izgrađen stav o NVO i svemu onom šta one donose. Posljednje tri godine se dosta angažujem u radu Opštinske Organizacije slijepih i slabovidih Teslić u tesliću. Za ovu organizaciju kažem: "Ni manje organizacije - ni više problema". Zašto je to tako, pogledajte predsjednikov online dnevnik.
Ja se najbolje osećam na terenu izrade pristupačnih sadržaja na web-u. Ipak, na tom sam najmanje angažovan. Malo je onih koji posvećuju pažnju da njihovi web sadržaji budu svima pristupačni. I drugi problemi pristupačnosti me interesuje. Evo konkretne preporuke za one koji rade ili organizuju seminare, predavanja i slično a u publici imaju i osobe sa invaliditetom, kako da sve bude pristupačno svima- kako napraviti prezentaciju pristupačnu svima?
Kako ste „otkrili“ kompjuter, da li Vam je neko pomogao da proniknete u njegove i tajne neta i koliko Vam je život olakšao, unapredio, osvežio, kompjuter i net? Kolika moderna sredstva komunikacije uopšte mogu da pomognu ljudima koji slabije vide, kako mogu da im olakšaju život?
Još kada sam imao nekih 12 godina, još dok sam video normalno, sećam se dobro da sam video u nekim novinama kompjuter. Bila je to velika slika nekog računara koji je zauzimao ogromni prostor u velikoj prostoriji. Ne, nije to bio "eniac" prvi računar. Iznad je pisao naslov "elektronski mozak". Dobro je da računarima nismo dali to ime, mada se nekada mislilo da će računari zameniti ljudski mozak.
Tačno pre 35 godina u centru za slepe u Sarajevu upisala se prva generacija slepih programera. Danas mnogi zaboravljaju ovaj važan datum. Mnogi kada naprave neki softver, neko pomagalo za slepe, znaju da se predstave kao da sve od njih počinje. Slepe osobe su odavno u svetu informatike, računara i komunikacionih tehnologija, često pre i od onih koji danas prave softverska rešenja za slepe. Ja ne pripadam toj generaciji slepih programera, ali sam početkom 80-tih godina u eri Comodore 64, Spectrum i slično, napravio svoje prve računarske korake. Danas bi se moglo reći da to i nisu bili koraci, ali ja sam srećan što pripadam toj generaciji koja je svoje prve korake u programiranju učila u basic programskom jeziku. Intenzivnije se bavim početkom 90-tih godina na jednom PC računaru procesor 086, sa 512 KB i brzini procesora od 12 MHz.
Imao sam vlastito rešenje- rezultat sa ekrana je čitan morzeovom azbukom, to jest telegrafijom. Trebalo mi je desetak minuta da pročitam neku email poruku, ali ja sam to sam radio. Od decembra 1995. imam prvu pravu email adresu. Početkom 2000-tih godina imam i računar sa čitačem ekrana i sintezom govora i to je u stvari pravi početak korišćenja računara. Dobri Windows 98SE, Dial Up pristup internetu.
Poslije Brajevog pisma kojeg je uradio Louis Braille, informacione tehnologije su najznačajnije za slepe osobe. One će biti sve značajnije, one će u mnogom nadoknaditi gubitak vida, ali ga ipak neće zameniti. Gubitkom vida se gubi nekih 20 sposobnosti. Neke se uspešno zamene sluhom, dodirom i slično. Neke se samo
delimično nadoknade, a neke sposobnosti se večno izgube. Kažu da čulo vida prikuplja oko 80-90 odsto svih informacija oko nas. Onda shvatamo koliko gubitak vida ima uticaja na osobu koja ga je izgubila. Uz Brajevo pismo, IT se za sada pokazala kao najbolja zamena.
MEDIJI NAS POGREŠNO PREDSTAVLJAJU
Šta Vam nedostaje, šta Vam najviše smeta, koji su najveći problemi i kakva rešenja predlažete za njihovo prevazilaženje?
Mnogi od nas se rado vrate u ona nekada "dobra vremena" ona koja zovemo Juga, Tito, samoupravljanje i slično. Ta vremena mi svakako nedostaju. Kada o ovom pričam sa prijateljima, često žestoko raspravljamo. Oni to negiraju mada nemaju mnogo činjenica da dokažu da su ova neka vremena, ova evropska, globalistička, bolja. Ja mogu ponuditi na desetine činjenica kojima potvrđujem da sam u
pravu. Posao, stan, sigurnost, bolje i redovnije penzije, solidne plate, mogućnost da se putuje svetom, da se ide na Jadran na odmor i još mnogo toga.
Priznajem, moja generacija ima samo jedno sećanje iz prošlosti. I kada sada pored sadašnjost i prošlost, nema tu dileme šta je bilo bolje. Možda će neke nove generacije imati više sećanja iz prošlosti pa će moći da biraju od nekoliko prošlosti. Ja imam samo jednu prošlost. Sada imamo: integraciju, inkluziju,
rehabilitaciju, edukaciju i koje kakvih još ...ija. Sve bi ja to dao za one 80-te godine.
Kada je 1980. godine umro Josip broz Tito, ja nisam bio u kući cveća u Beogradu, nisam bio ni u Kumrovcu, mada je bila neka preporuka da me pošalju tamo u političku školu. Tek pre nekoliko godina sam prvi puta otišao u kuću cveća u Beogradu. Pred ulazom u kuću cveća sam zagrlio i poljubio kip Tita u prirodnoj veličini i rekao: o moj dragi Tito! Nakon toga sam bio u Kumrovcu, tamo je kip Tita na postolju ispred škole gdje je on učio. Nisam ga mogao zagliti i poljubiti jer je visok ali sam mu isto poručio. U knjige uspomena sam upisao onu poznatu rečenicu: Druže Tito mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo. Znam da sam to ja pisao ali sam napisao: MI.
Kada su već na delu kojekakve integracije, evropske, jugoistočno evropske, centralno evropske i slično.
Barem da iz toga uzmemo pozitivne primere i pozitivna iskustva. Da ne sledimo i ne pravimo greške iz prošlosti kojih je svakako bilo.
Možda mi najviše smeta to što osobe sa invaliditetom u medijima predstavljaju pogrešno. Ja o medijima mislim da se radi o "dvoglavoj aždaji". Prva glava je njihova stvarna moć a druga glava je da oni formiraju stavove kod ljudih. Danas je bitno šta je rečeno na TV, šta je pisalo u nekom dnevnom listu, šta se može naći na internetu na Google, youtube, Facebook, Twitter i slično.Tamo smo ili heroji, onda kada nešto dobro uradimo ili smo socijalni slučajevi kada imamo problema.
Nema nekako sredine. Istina je da i osobe sa invaliditetom generalno ili slepe osobe mogu biti heroji, mogu biti natprosečni u nekoj oblasti, ali smo najčešće ljudi kao i svi drugi. To što koristimo Brajevo pismo, računar koji govori, to što pri kretanju koristimo beli štap, GPS navigaciju, je samo prilagođavanje
konkretnoj situaciji , našoj invalidnosti ili nedostatku vida, a ne herojstvo ili socijalni slučaj. I najbolji student, uspješan radnik, umjetnik, istraživač, ako je slep, koristi računar sa čitačem ekrana i sintezom govora, beli štap, jednako kao i onaj koji to nije.
Ljudi se često čude kada pročitaju da koristimo računare, čude se kada nas sretnu na ulici, neobično im je da slepa osoba sluša film, da se interesuje za sport, da odlazi na sportske utakmice. Čak se neki čude kada čuju da osobe sa invaliditetom imaju intimni život, uključujući seks i slično.
Smeta mi što i u međusobnom odnosima osobe sa invaliditetom znaju ponekada biti jedna prema drugoj nekorektne. Postoji ona narodna izreka: "Vrana vrani ne vadi oči". Osobe sa invaliditetom se znaju ponekada odnositi jedna prema drugoj kao da su najveći neprijatelji. Ja očekujem da tu vlada sloga i neka obavezajuća solidarnost, ne da vrana vrani vadi oči.
Imao sam vrlo ružnih iskustava sa pojedincima koji su jednako slepi kao i ja, a da im baš ništa nisam kriv. Na sreću, radi se o pojedinačnim slučajevima, ali baš zato što se radi o istosudbenicima, na mene je to ostavilo prilično loš utisak. U stvarnosti je neuporedivo više lepih i dobrih primera.
Koliko Vam esperanto pomaže u radu i kako?
Već sam rekao da je esperanto moj maternji jezik. Istina, za to sam se odlučio početkom 90-tih godina prošlog vijeka, kada je valjda počeo i moj treći život. Onaj drugi život koji je trajao od 1971-1990 kojeg ću se najviše sećati. U tom drugom životu sam naučio esperanto jezik. Onda kada su 90-tih godina počeli
da dele srpsko-hrvatski na samo srpski, samo hrvatski i druge jezike, ja sam tada odlučio da je moj maternji jezik esperanto. Dosta sam putovao baš zahvaljujući tom jeziku. Bio sam učesnik svetskih esperanto kongresa 1988 u Roterdamu - Holandija. 1991. u Bergenu - Norveška. 1992. u Beču - Austrija, 1993. Valensija - Španija. Takođe i mnogih drugih međunarodnih esperantskih skupova. I u Banja Vrućici je održano nekoliko esperantskih skupova, susreta i letnjih škola esperanto jezika.
Upravo sam od 13. do 19. jula ove godine bio u Harkany - Mađarska na 80. kongresu slepih esperantista.
Najvrednije je ono što ne pripada nikome: zemlja, vazduh, voda u prirodi , esperanto... Esperanto nisam učio da bih pronašao bolji posao u inostranstvu, već da lakše komuniciram preko interneta, razgovaram sa ljudima koji pripadaju drugim kulturama, daupoznam svet, volim, da se oslobodim predrasuda, nacionalizama, sebičnosti...
sutra- Vodič za videće (kako pomoći drugima, a da to bude zaista korisno, ali i prijatno i lako, onako, ljudski)
DA NEMA BELI ŠTAP, NIKO NE BI REKAO DA JE SLEP
Izgleda da se Vi savršeno snalazite na svakom planu i koraku, čime ste i primer svima da za čoveka koji nešto želi ne postoje prepreke i granice. Orijentišete se, kažu, toliko dobro da i drugima pomažete da se snađu. Jeste li nekada i negde posustali ili od nečega odustali? Postoji li nešto što ne možete da uradite?
Snalazim se dobro, ali daleko da sam rešio sve probleme. Ispričaću Vam anegdotu iz mog Teslića. Pre nekih 15-estak godina, vraćam se uveče oko osam, bio sam baš u Radio klubu. U centru grada prelazim ulicu, a iza mene stoje dva policajca. Prate kako se krećem sam i jedan od njih reče- "Vidi Gradimira kako ide. Da nema beli štap, ne bi niko rekao da je slep. " Na to drugi dodaje- "Ma video sam ja njega i kasnije. Pre nekoliko dana išao je posle ponoći, oko jedan i kretao se još bolje."
Tako nastade šala da se slepac kreće bolje noću nego danju.
Kretanje Vam je kao i kondicija kod sportista. Morate stalno da se krećete da bi bili uspešni u savladavanju prepreka koje vas na ulici čekaju. Ako se nekoliko dana ne krećete, onda idete sporije, postajete nesigurniji i mogu da vas iznenade i poznate prepreke.Problemi su uvek mogući. Sada je tu mobilni telefon, koji je od velike koristi ako zatreba. A u drugim gradovima nosim i malu ručnu stanicu. Radio-amaterima najviše verujem. Nosim GPS prijemnik, imam u telefonu instaliranu GPS navigaciju, posebno rađenu baš za slepe i u svakom trenutku znam gde sam u odnosu na meni poznate tačke u gradu. Koristim navigaciju "Loadstone". U kući imam najmanje šest belih štapova. Imam više belih štapova nego cipela. Imam raznih dužina, raznih vrhova a prošao sam i obuku za "Echolocation" metodu kretanja slepih. Echolocation je metoda kojom se kod slepe osobe pokušavaju razviti sposobnosti slične onim koje imaju slepi miševi.
Najbolje se snalazim, naravno, na poznatim mestima, na onim mestima gde često boravim. Ali ima i lokacija na koje ne idem sam. Uglavnom ne idem tamo gde znam ili procenim da se mogu povrediti, da mogu pasti sa neke visine, tamo gde nema znakova za regulaciju saobraćaja. Neću preći ulicu ako nema pešačkog označenog prelaza. I pored svega ovog desila mi se jedna saobraćajna nesreća u kojoj sam lakše povređen, ali ne mojom greškom. Nije me taj saobraćajni udes obeshrabrio. Nakon nekoliko dana oporavka, ustao sam, uzeo moj beli štap, jedan od mojih štapova i krenuo opet sam.
Mnogo, baš je mnogo slepih osoba koji se sami ne kreću. Neki od njih danima ne izlaze iz svojih stanova ili kuća. A ako i izađu, to je onda samo u dvorište. Možda sa nekim od članova porodice prošetaju. Ja odlazim sam u trgovinu, sam putujem do Beograda (309) km autobusom šest sati vožnje. Putujem u Zagreb, upravo sam se vratio iz Harkany u Mađarskoj gde sam takođe putovao sam. Istina, u društvu
sa Esperantistima, ali sam, bez pratioca.
Neću reći kako mi ne treba pomoći, treba mi je i te kako često. Ali kad god mogu sam, ja kažem: "Hvala ja ću to sam".
Ljudi često na ulici ne znaju kako prići i kako pomoći slepoj osobi. Nisu oni za to krivi, treba više kampanje, informisanja i slično. Jedan dobar tekst o tom kako treba pomoći slepoj osobi na ulici bi trebalo deliti više. Postoje mnoge zablude o osobama sa invaliditetom, posebno o slepim osobama. Jedan tekst koji bi se takođe mogao deliti se može videti ovde. Radi se o tekstu koji ukratko govori o zabludama o slepim.
OHRABRITI SLEPE DA KORISTE RAČUNAR
Aktivni ste na mnogim poljima. Šta biste posebno izdvojili- angažovanje na pomoći slabovidima i slepima, medju radio-amaterima, poslovi oko Vašeg sajta, rad u nevladinim organizacijam, obuka za rad na kompjuterima, izrada web sajtova...
Rekoh, još se nisam umorio. Neke moje aktivnosti me baš odmaraju. Kada sam ostao bez posla, pojavilo se mnogo slobodnog vremena. Krenuo sam sa mailing listom "SliKom" koja je 29. juna obilježila 12 godina postojanja. Skoro pa 50.000 poruka. Kao moderator morao sam svaku poruku pročitati. Možete li zamisliti 50.000 klikova mišem ili pritiskanjem tastera Enter da bi se poruka otvorila? Odgovorio sam na mnoga pitanja, dao konkretne savjete ili preporuke. Kasnije je došao web portal "SliKom". Mada u posljednje vrijeme dosta tekstova nisu aktuelni, ipak ovaj portal je u martu obilježio svojih deset godina postojanja.
Sve ovo je uticalo da sam se i lično angažovao i pomogao mnogim da računar koriste uspješnije. Preko 90 individualnih obuka, učešće u projektima u Sarajevu, Beogradu, Tesliću i drugim gradovima, a koji su imali za cilj da ohrabre slepu osobu da koristi računar.
Rad u nevladinim organizacijama je zanimljiv. Može da pomogne mnogim koji su članovi te organizacije, ali i da stvore razne probleme. Nemamo mi još do kraja izgrađen stav o NVO i svemu onom šta one donose. Posljednje tri godine se dosta angažujem u radu Opštinske Organizacije slijepih i slabovidih Teslić u tesliću. Za ovu organizaciju kažem: "Ni manje organizacije - ni više problema". Zašto je to tako, pogledajte predsjednikov online dnevnik.
Ja se najbolje osećam na terenu izrade pristupačnih sadržaja na web-u. Ipak, na tom sam najmanje angažovan. Malo je onih koji posvećuju pažnju da njihovi web sadržaji budu svima pristupačni. I drugi problemi pristupačnosti me interesuje. Evo konkretne preporuke za one koji rade ili organizuju seminare, predavanja i slično a u publici imaju i osobe sa invaliditetom, kako da sve bude pristupačno svima- kako napraviti prezentaciju pristupačnu svima?
Kako ste „otkrili“ kompjuter, da li Vam je neko pomogao da proniknete u njegove i tajne neta i koliko Vam je život olakšao, unapredio, osvežio, kompjuter i net? Kolika moderna sredstva komunikacije uopšte mogu da pomognu ljudima koji slabije vide, kako mogu da im olakšaju život?
Još kada sam imao nekih 12 godina, još dok sam video normalno, sećam se dobro da sam video u nekim novinama kompjuter. Bila je to velika slika nekog računara koji je zauzimao ogromni prostor u velikoj prostoriji. Ne, nije to bio "eniac" prvi računar. Iznad je pisao naslov "elektronski mozak". Dobro je da računarima nismo dali to ime, mada se nekada mislilo da će računari zameniti ljudski mozak.
Tačno pre 35 godina u centru za slepe u Sarajevu upisala se prva generacija slepih programera. Danas mnogi zaboravljaju ovaj važan datum. Mnogi kada naprave neki softver, neko pomagalo za slepe, znaju da se predstave kao da sve od njih počinje. Slepe osobe su odavno u svetu informatike, računara i komunikacionih tehnologija, često pre i od onih koji danas prave softverska rešenja za slepe. Ja ne pripadam toj generaciji slepih programera, ali sam početkom 80-tih godina u eri Comodore 64, Spectrum i slično, napravio svoje prve računarske korake. Danas bi se moglo reći da to i nisu bili koraci, ali ja sam srećan što pripadam toj generaciji koja je svoje prve korake u programiranju učila u basic programskom jeziku. Intenzivnije se bavim početkom 90-tih godina na jednom PC računaru procesor 086, sa 512 KB i brzini procesora od 12 MHz.
Imao sam vlastito rešenje- rezultat sa ekrana je čitan morzeovom azbukom, to jest telegrafijom. Trebalo mi je desetak minuta da pročitam neku email poruku, ali ja sam to sam radio. Od decembra 1995. imam prvu pravu email adresu. Početkom 2000-tih godina imam i računar sa čitačem ekrana i sintezom govora i to je u stvari pravi početak korišćenja računara. Dobri Windows 98SE, Dial Up pristup internetu.
Poslije Brajevog pisma kojeg je uradio Louis Braille, informacione tehnologije su najznačajnije za slepe osobe. One će biti sve značajnije, one će u mnogom nadoknaditi gubitak vida, ali ga ipak neće zameniti. Gubitkom vida se gubi nekih 20 sposobnosti. Neke se uspešno zamene sluhom, dodirom i slično. Neke se samo
delimično nadoknade, a neke sposobnosti se večno izgube. Kažu da čulo vida prikuplja oko 80-90 odsto svih informacija oko nas. Onda shvatamo koliko gubitak vida ima uticaja na osobu koja ga je izgubila. Uz Brajevo pismo, IT se za sada pokazala kao najbolja zamena.
MEDIJI NAS POGREŠNO PREDSTAVLJAJU
Šta Vam nedostaje, šta Vam najviše smeta, koji su najveći problemi i kakva rešenja predlažete za njihovo prevazilaženje?
Mnogi od nas se rado vrate u ona nekada "dobra vremena" ona koja zovemo Juga, Tito, samoupravljanje i slično. Ta vremena mi svakako nedostaju. Kada o ovom pričam sa prijateljima, često žestoko raspravljamo. Oni to negiraju mada nemaju mnogo činjenica da dokažu da su ova neka vremena, ova evropska, globalistička, bolja. Ja mogu ponuditi na desetine činjenica kojima potvrđujem da sam u
pravu. Posao, stan, sigurnost, bolje i redovnije penzije, solidne plate, mogućnost da se putuje svetom, da se ide na Jadran na odmor i još mnogo toga.
Priznajem, moja generacija ima samo jedno sećanje iz prošlosti. I kada sada pored sadašnjost i prošlost, nema tu dileme šta je bilo bolje. Možda će neke nove generacije imati više sećanja iz prošlosti pa će moći da biraju od nekoliko prošlosti. Ja imam samo jednu prošlost. Sada imamo: integraciju, inkluziju,
rehabilitaciju, edukaciju i koje kakvih još ...ija. Sve bi ja to dao za one 80-te godine.
Kada je 1980. godine umro Josip broz Tito, ja nisam bio u kući cveća u Beogradu, nisam bio ni u Kumrovcu, mada je bila neka preporuka da me pošalju tamo u političku školu. Tek pre nekoliko godina sam prvi puta otišao u kuću cveća u Beogradu. Pred ulazom u kuću cveća sam zagrlio i poljubio kip Tita u prirodnoj veličini i rekao: o moj dragi Tito! Nakon toga sam bio u Kumrovcu, tamo je kip Tita na postolju ispred škole gdje je on učio. Nisam ga mogao zagliti i poljubiti jer je visok ali sam mu isto poručio. U knjige uspomena sam upisao onu poznatu rečenicu: Druže Tito mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo. Znam da sam to ja pisao ali sam napisao: MI.
Kada su već na delu kojekakve integracije, evropske, jugoistočno evropske, centralno evropske i slično.
Barem da iz toga uzmemo pozitivne primere i pozitivna iskustva. Da ne sledimo i ne pravimo greške iz prošlosti kojih je svakako bilo.
Možda mi najviše smeta to što osobe sa invaliditetom u medijima predstavljaju pogrešno. Ja o medijima mislim da se radi o "dvoglavoj aždaji". Prva glava je njihova stvarna moć a druga glava je da oni formiraju stavove kod ljudih. Danas je bitno šta je rečeno na TV, šta je pisalo u nekom dnevnom listu, šta se može naći na internetu na Google, youtube, Facebook, Twitter i slično.Tamo smo ili heroji, onda kada nešto dobro uradimo ili smo socijalni slučajevi kada imamo problema.
Nema nekako sredine. Istina je da i osobe sa invaliditetom generalno ili slepe osobe mogu biti heroji, mogu biti natprosečni u nekoj oblasti, ali smo najčešće ljudi kao i svi drugi. To što koristimo Brajevo pismo, računar koji govori, to što pri kretanju koristimo beli štap, GPS navigaciju, je samo prilagođavanje
konkretnoj situaciji , našoj invalidnosti ili nedostatku vida, a ne herojstvo ili socijalni slučaj. I najbolji student, uspješan radnik, umjetnik, istraživač, ako je slep, koristi računar sa čitačem ekrana i sintezom govora, beli štap, jednako kao i onaj koji to nije.
Ljudi se često čude kada pročitaju da koristimo računare, čude se kada nas sretnu na ulici, neobično im je da slepa osoba sluša film, da se interesuje za sport, da odlazi na sportske utakmice. Čak se neki čude kada čuju da osobe sa invaliditetom imaju intimni život, uključujući seks i slično.
Smeta mi što i u međusobnom odnosima osobe sa invaliditetom znaju ponekada biti jedna prema drugoj nekorektne. Postoji ona narodna izreka: "Vrana vrani ne vadi oči". Osobe sa invaliditetom se znaju ponekada odnositi jedna prema drugoj kao da su najveći neprijatelji. Ja očekujem da tu vlada sloga i neka obavezajuća solidarnost, ne da vrana vrani vadi oči.
Imao sam vrlo ružnih iskustava sa pojedincima koji su jednako slepi kao i ja, a da im baš ništa nisam kriv. Na sreću, radi se o pojedinačnim slučajevima, ali baš zato što se radi o istosudbenicima, na mene je to ostavilo prilično loš utisak. U stvarnosti je neuporedivo više lepih i dobrih primera.
Koliko Vam esperanto pomaže u radu i kako?
Već sam rekao da je esperanto moj maternji jezik. Istina, za to sam se odlučio početkom 90-tih godina prošlog vijeka, kada je valjda počeo i moj treći život. Onaj drugi život koji je trajao od 1971-1990 kojeg ću se najviše sećati. U tom drugom životu sam naučio esperanto jezik. Onda kada su 90-tih godina počeli
da dele srpsko-hrvatski na samo srpski, samo hrvatski i druge jezike, ja sam tada odlučio da je moj maternji jezik esperanto. Dosta sam putovao baš zahvaljujući tom jeziku. Bio sam učesnik svetskih esperanto kongresa 1988 u Roterdamu - Holandija. 1991. u Bergenu - Norveška. 1992. u Beču - Austrija, 1993. Valensija - Španija. Takođe i mnogih drugih međunarodnih esperantskih skupova. I u Banja Vrućici je održano nekoliko esperantskih skupova, susreta i letnjih škola esperanto jezika.
Upravo sam od 13. do 19. jula ove godine bio u Harkany - Mađarska na 80. kongresu slepih esperantista.
Najvrednije je ono što ne pripada nikome: zemlja, vazduh, voda u prirodi , esperanto... Esperanto nisam učio da bih pronašao bolji posao u inostranstvu, već da lakše komuniciram preko interneta, razgovaram sa ljudima koji pripadaju drugim kulturama, daupoznam svet, volim, da se oslobodim predrasuda, nacionalizama, sebičnosti...
sutra- Vodič za videće (kako pomoći drugima, a da to bude zaista korisno, ali i prijatno i lako, onako, ljudski)
Нема коментара
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.