Kaži na moje čerke, nek ni vade odovde, u našu kuču bar dušu d-ispuštimo

Ovde li da ni zaticate, deco, bolje u sanduk da ste ni zatekli, naše muće da ne vidite od koje zavijamo po  cel d'n kako crne kukavice, a naše s'lze nikoj ne vidi i našo zavijanje nikoj neće da čuje.

Koje li smo se moj deda i ja od Boga ogrešili, kojo li smo mi grešni tolko golemo napra'ili da ni ovak kazni i da ni duša neče ni na tam', ni na vam', ako ni se ič ne živi?!



Po svunoč ne spimo. Koji če pa zaspi uz ovolku muku?  Pa i kad predzoru dremnemo malkička, trzamo se i deda i ja, kako kad ni nešto juri pa begamo, a nemamo kude da pobegnemo. Pa kad se jutrom izdizamo, ko da nesmo ni spali, deda odma, ma još ni oči neje otvoril, on počne da naplakuje i samo si od jedno orati-" Ja li ovoj da doživim od moju decu, ja li sam ovoj zaslužil, ja ovoj više ne mogu trpim... Mene li ovde da zatvaraju ko kuče vrzano sas lanac, koje sam ja urabotil da me zatvore ovdeka da ne smejem n-ulice d'izleznem? Ja ovoj ne mogu istrpim. Bolje ču si sidžimku na vrat,  nego da čekam srce od muku da mi se rascepi na pola."

"Nemoj, dedo, molim ti se, nemoj, kvo ču ja  rabotim ako ti otideš, koji če men pogleda, kad više nikuga nemamo, kad više za ništo nesam"- zavijam i sve gledam da me nikuj ne čuje, a u golemi glas bi zavijala da smejem, da mogu naricala bi od muku, od ovija moj teret što mi čerke moje natovariše i na dušu i na grbinu, pa se neče stura, ako se ja otimam, nit od dušu, niti od grbinu.

Nal očuvamo devojčitija, dve čerke kako lutke; znaš i sama, mučimo se, samo za nji' dve d'ima, da one ne oskude, da se školuju, dokle su tejale dotle su se školuvale, plačamo stanovi po Niš, pračamo paketi, svaki dinar iz kuču na nji' davamo, odarila sam i' obe, ako su imale fakulteti, samo da ne reknu, naša ni mati neteja odari. Dobro, svadbu samo na postaru pra'imo, pomlada ne tejala, ali ni je cel život prekoruvala ko da mi nesmo teli. Kvo češ, očutiš mu, i ono zakasalo, sve da ga ne potrisaš, muku si je sas svekrvu i sas svekra imalo, pa da mu i ti ne dodavaš na tuj muku.

I cel život im ugadžaš, gledaš da suneš i na drugo sve što si sunul na prvo, da ne reknu mati ni podvaja, i pa ne veljaješ. Kad neki oče da najde razlog da se duri, če ga najde pa ti vodi red kolko oč.

Vidomo mi, od'mno vidomo da bi ni one uzele i crno ispod nokti, ko da samo na nji trebe i ko da mi ne trebe da živimo, al čutimo, kvo čemo deda i ja, kad počemo da starejemo, pa se nadamo da če ni one pogledaju, koji če drugi.

I doodiše, ne mogu reknem, jedno vreme priodiše, kako počemo da poboljujemo, mene me noge poslabo služe, ako je deda cel vek na noge na rabotu provel, on si je se  po mogal gleda od men. Al im odjemput dosadi, kvo li je, ne znam- mi vi više ne mož' gledamo, nego če idete vi u dom, tam če vi bude poboljo, tike ni rekoše jemput. Otkaraše ni, čerko, strina da ti rekne, ko stoku ni naguraše u auto, dovedoše ni ovde, nit kuga znamo nit pa nas koji znaje, da je bar negde poblizu pa neki da ni pride, da ima naši ljudi da vidiš i da čuješ, nego si sve ljudi iz ovija kraj, pa si imaju rod i decu i prijatelji, pa im neki dojde, pa oni nekada nekude mrdnu, pa si donesu, kupe si nešto, a moj deda kako u zatvor. Zet mi, onija sudija, napra'l tam nekvo, kako je deda opasan i nasilan, pa mi na dedu ne davaju podaleko od kapiju da mrdne.

Kako ni isvrljiše iz kola, više se ne povrnuše. Niti se na telefon javiše, da pitaju, majke kako ste, tato, trebe li ti nešto. Ništa, čerko, očutaše se kako da su ni saranili. Pa i na grobište se čovek povrne, ako ne više, na subotu, na četeres dana, ma znaš kako ide... a nas ni naše čerke zabraiše. Ametom.

Jedamput samo dojde postar unuk od onuj čerku iz Beograd. Deda i ja zavijamo, sinko vodete ni odovde, od muku če skapemo, što smo vi se zamerili ovde da ni ko u apsu nabijete. "Prepiši mi kuću, pa ču vi izvedim !- reče na dedu i ne trepnu, a mi smo se raduvali kad se rodi, ono če ni nekad čašu vodu prinese, vikaše deda kad je čašćuval po Babušnicu i po  selo za prvoga unuka. A ono dojde dušu da ni uzne, ne'e ga sram u oči da ni pogleda.

Ne znam čerko dokle če ovde izdržimo. Ja nemam kude. Noge me izdale, mogu samo po sobu i do tarasu- de malko tam da sednemo, ovde u sobu se oseča, znaš kako ti je, polovin ljudi ovde su po kreveti, a leto kako dojde, ono se nemož' diše, a mora trpiš.

Molim ti se, dete, ko Boga te moli strinka, kako znaš da ni odovde izvlečete. Rekni im, sve če im prepišemo, sve nek nose, samo da se vrnem i u moj krevet dušu
d-ispustim i da ne gledam dedu na konopac kako visi, Boške izedem te što li sam ti se zamerila kad ovoj dožive!!

muće- muke
n-ulice- napolje
sidžimka- konopac
grbina- leđa
suneš- pružiš
ne veljaješ- ne valjaš

Follow by Email