Od skora se društvenim mrežama širi priča o pokretu i filozofiji pod nazivom Ubuntu #BudiUbuntu.
O tome se detaljnije možete obavestiti ovde, a ja sam se jutros setila da sam Milošu obećala tekst na ovu temu, pa je red da obećanje ispunim.
Iz Miloševih linkovanih tekstova kopiraću ovaj pasus, koji možda najupećetljivije objašnjava suštinu Ubuntu filozofije- "Antropolog je predložio igru deci afričkog plemena.Stavio je korpu punu voća pored drveta i rekao ko god do nje stigne prvi osvojiće slatke plodove. Kada je dao znak da krenu svi su se uhvatili za ruke i zajedno potrčali, a onda seli da zajedno uživaju svoje poslastice. Kada ih je pitao zašto su krenuli zajedno kada je jedan mogao da ima sve voće za sebe rekli: “ Ubuntu, kako da jedan od nas bude srećan ako svi su svi ostali tužni ?"
Gde bi ovoj planeti bio kraj kada bi svako ko se na njoj rodi od malih nogu bio učen ovakvom ponašanju? Ne, ne mislim ovde na zlikovce i zločince, na one čija se zlodela dokažu kad-tad i one koji čitav život provedu u službi nanošenja zla manjoj ili većoj grupi ljudi ili čak čovečanstvu celom i čiji se zločini nekad nazivaju i uspešnim poslovanjem ili bavljenjem politikom, pa čak i humanitarnim radom i dobročinstvom. Oni su vanvremenska kategorija i iz semena zla takvi niču od kada se majmun uspravio na zadnje noge.
Mislim na nas, obične male ljude- neki imaju prirodni ugrađeni radar i za pravdu, istinu i čovekoljublje , u manjoj ili većoj meri, a neki su, opet, operisani od svega toga ili je pak taj njihov osećaj oštećen na neki način. Pa se ovi prvi izgrađuju u ljude, vredne, časne i poštene- osobine koje su, nažalost, sve manje na ceni i to do te mera da ih ponekad nazivaju budalama, a ovi drugi izrastaju u tihe tlačitelje svoje okoline, prolaznika, poznanika, znanih ili neznanih, a često i sopstvene porodice.
PRIMER PRVI
Sedela sam sa prijateljicom pre nekoliko dana u parku. Pored nas je polako prolazio vozić pun dečice, naravno u pratnji odraslih. Vozač se uspešno probijao uskim stazama, čak je na najuzanijem delu uspeo da prođe a da ne zakači zelenilo van asfalta. S leve strane nailazio mu je dečak, jedva napunio desetak godina. Ozbiljno, uredno, lepo dete, čiji izgled ni na koji način ne ukazuje na to da izrasta u bitangu. Kako može da se vidi da neki desetogodišnjak izrasta u bitangu, verovatno se sada pitate.
E pa, za ovoga mogu da se kladim, ne samo da će biti, već da je to i postao- ko zna, možda je takav i rođen.
Ako se približavaš voziću prepunom male dece, normalno je da zastaneš dok ne prođe. Čak da imaš i samo 10 godina. Dok te šetaju, svih tih 10 ili bar sedam, osam, devet godina, roditelji imaju vremena da te tome nauče. Ovaj, međutim, nije zastao. Nije ni pogledao na stranu odakle mu nailazi vozić- drsko je, na jedno 15 santimetara, prošao ispred voza, dok je začuđeni vozač u poslednjem trenutku shvatio šta se događa i zakočio. Vozić se ugasio, a on je samo nemo odgledao bitangu od 10 godina kako se udaljava kao da se podrazumeva da je to najnormalnija stvar na svetu.
-Pogledaj šta radi, upozorila me je prijateljica dok sam, preneražena, gledala u vozić koji se udaljava.
Naš "junak" je, prolazeći pored troje mališana od jedva tri godine koji su igrali fudbal na travnjaku, nedaleko od svojih roditelja, onako, nonšalantno i bezobrazno kako samo bitange to mogu,daleko šutnuo njihovu loptu. Što je izazvalo opšti plač one tri, gotovo bebe, na travnjaku. Bitanga od 10 godina se udaljila s mesta na kojem je izazvala pometnju, istim korakom kao i kada je prošao pored nosa zbunjenog i uplašenog vozača vozića.
PRIMER DVA
Sve vreme, tokom te šetnje i tog sedenja u parku, pored nas su prolazili mališani koji su vozili automobilčiće na električni pogon. Divile smo se jednom, nema više od četiri godine, a tako je lepo vozio da bih mu ovoga trenutka potpisala vozačku dozvolu i dozvolila da je koristi čim napuni 17 godina. Zamislite dete u tim godinicama koje čak zaustavlja svoje vozilo da bi propustilo pešaka! Očito, roditelji su uložili puno truda da ga edukuju i sada su verovatno sa neke klupe ponosno pogledom pratili svog samostalnog mezimca koji je izazivao simpatije prolaznika.
Pored druge dece trčkarali su roditelji, ne prepuštajući ništa slučaju sve dok se valjda ne uvere da ih mogu pustiti da samostalno voze. Iako su već pravi majstori.
Ali ima i dece čije su mame sedele na klupi dok su oni zaglavljivali svoje automobilčiće u travu, udarali u drveće, zaletali se u prolaznike, plašili tek prohodale klince. Pa bi se onda one drale sa te svoje udaljene tačke, ljute valjda što im mezimče nije postalo Lauda u tim godinama i što im narušava popodnevni užitak kuliranja na klupi.
Hoću da kažem da mi se filozofija Ubuntu veoma dopada i da verujem kako se ona najbolje primi kada se kalemi od malih nogu.
Kao kod onog super vozača automobila na struju koji zna da ga zaustavi i propusti pešake. Kao kod onog iza kojeg trčkara zadihani tata, iako vozi skoro kao prvi. Kao kod sve one fine dece koju od malih nogu uče da kažu- hvala, molim, izvini, izvoli, dobar dan. Da čokoladom prvo posluže drugare pa tek onda sebe, umesto što je razmotaju pri vrhu i namerno počnu da je grizu kako niko ne bi potražio griz (ne izmišljam, časna reč, deca sama pričaju o takvima). Da se ne kriju iza ćoška dok ne progutaju svoj doručak, valjda iz straha da neki drugar ne kaže kako nije doručkovao. Da ne skaču od besa i ljubomore, čim roditelji bratu ili sestri kupe nešto (jer su se baš njima iscepale patke ili pantalone ili su baš njihov broj našli na rasprodaji), sve kukajući- a meniiiii. Da ne idu kod babe i dede samo onda kada ih zovu na ručak ili su penzije, nego i kada im treba kupiti lek, doneti nešto s pijace ili počistiti usisivačem. Da kod komšija ne idu samo onda kada im pišu domaći zadatak, nego i kada ih zamole da im, recimo, plate račun u obližnjoj pošti, kada su dovoljno veliki.
Kažu, besparica i besposlica su učinili svoje i na vaspitnom planu- u stalnoj trci za egzistencijom roditelji nemaju vremena da se bave svojom decom pa vaspitanje prepuštaju školi. Onda im, u stvari, decu vaspitava ulica. Jer prosvetni radnici mogu da ispune ulogu vaspitača u jednom segmentu, ali ono što se naziva domaćim vaspitanjem može se naučiti samo u domaćoj atmosferi.
E, to je za mene Ubuntu filozofija.
Od malih nogu učiti budućeg čoveka da ne čini ništa što ne bi želeo da se njemu samom dogodi.
Onda ni onaj primer iz Miloševe priče o Ubuntu filozofiji neće biti samo lepa priča odnekud gde su deca na vreme naučena da budu ljudi, nego i naša svakodnevica.
fotografija- odavde
O tome se detaljnije možete obavestiti ovde, a ja sam se jutros setila da sam Milošu obećala tekst na ovu temu, pa je red da obećanje ispunim.
Iz Miloševih linkovanih tekstova kopiraću ovaj pasus, koji možda najupećetljivije objašnjava suštinu Ubuntu filozofije- "Antropolog je predložio igru deci afričkog plemena.Stavio je korpu punu voća pored drveta i rekao ko god do nje stigne prvi osvojiće slatke plodove. Kada je dao znak da krenu svi su se uhvatili za ruke i zajedno potrčali, a onda seli da zajedno uživaju svoje poslastice. Kada ih je pitao zašto su krenuli zajedno kada je jedan mogao da ima sve voće za sebe rekli: “ Ubuntu, kako da jedan od nas bude srećan ako svi su svi ostali tužni ?"
Gde bi ovoj planeti bio kraj kada bi svako ko se na njoj rodi od malih nogu bio učen ovakvom ponašanju? Ne, ne mislim ovde na zlikovce i zločince, na one čija se zlodela dokažu kad-tad i one koji čitav život provedu u službi nanošenja zla manjoj ili većoj grupi ljudi ili čak čovečanstvu celom i čiji se zločini nekad nazivaju i uspešnim poslovanjem ili bavljenjem politikom, pa čak i humanitarnim radom i dobročinstvom. Oni su vanvremenska kategorija i iz semena zla takvi niču od kada se majmun uspravio na zadnje noge.
Mislim na nas, obične male ljude- neki imaju prirodni ugrađeni radar i za pravdu, istinu i čovekoljublje , u manjoj ili većoj meri, a neki su, opet, operisani od svega toga ili je pak taj njihov osećaj oštećen na neki način. Pa se ovi prvi izgrađuju u ljude, vredne, časne i poštene- osobine koje su, nažalost, sve manje na ceni i to do te mera da ih ponekad nazivaju budalama, a ovi drugi izrastaju u tihe tlačitelje svoje okoline, prolaznika, poznanika, znanih ili neznanih, a često i sopstvene porodice.
PRIMER PRVI
Sedela sam sa prijateljicom pre nekoliko dana u parku. Pored nas je polako prolazio vozić pun dečice, naravno u pratnji odraslih. Vozač se uspešno probijao uskim stazama, čak je na najuzanijem delu uspeo da prođe a da ne zakači zelenilo van asfalta. S leve strane nailazio mu je dečak, jedva napunio desetak godina. Ozbiljno, uredno, lepo dete, čiji izgled ni na koji način ne ukazuje na to da izrasta u bitangu. Kako može da se vidi da neki desetogodišnjak izrasta u bitangu, verovatno se sada pitate.
E pa, za ovoga mogu da se kladim, ne samo da će biti, već da je to i postao- ko zna, možda je takav i rođen.
Ako se približavaš voziću prepunom male dece, normalno je da zastaneš dok ne prođe. Čak da imaš i samo 10 godina. Dok te šetaju, svih tih 10 ili bar sedam, osam, devet godina, roditelji imaju vremena da te tome nauče. Ovaj, međutim, nije zastao. Nije ni pogledao na stranu odakle mu nailazi vozić- drsko je, na jedno 15 santimetara, prošao ispred voza, dok je začuđeni vozač u poslednjem trenutku shvatio šta se događa i zakočio. Vozić se ugasio, a on je samo nemo odgledao bitangu od 10 godina kako se udaljava kao da se podrazumeva da je to najnormalnija stvar na svetu.
-Pogledaj šta radi, upozorila me je prijateljica dok sam, preneražena, gledala u vozić koji se udaljava.
Naš "junak" je, prolazeći pored troje mališana od jedva tri godine koji su igrali fudbal na travnjaku, nedaleko od svojih roditelja, onako, nonšalantno i bezobrazno kako samo bitange to mogu,daleko šutnuo njihovu loptu. Što je izazvalo opšti plač one tri, gotovo bebe, na travnjaku. Bitanga od 10 godina se udaljila s mesta na kojem je izazvala pometnju, istim korakom kao i kada je prošao pored nosa zbunjenog i uplašenog vozača vozića.
PRIMER DVA
Sve vreme, tokom te šetnje i tog sedenja u parku, pored nas su prolazili mališani koji su vozili automobilčiće na električni pogon. Divile smo se jednom, nema više od četiri godine, a tako je lepo vozio da bih mu ovoga trenutka potpisala vozačku dozvolu i dozvolila da je koristi čim napuni 17 godina. Zamislite dete u tim godinicama koje čak zaustavlja svoje vozilo da bi propustilo pešaka! Očito, roditelji su uložili puno truda da ga edukuju i sada su verovatno sa neke klupe ponosno pogledom pratili svog samostalnog mezimca koji je izazivao simpatije prolaznika.
Pored druge dece trčkarali su roditelji, ne prepuštajući ništa slučaju sve dok se valjda ne uvere da ih mogu pustiti da samostalno voze. Iako su već pravi majstori.
Ali ima i dece čije su mame sedele na klupi dok su oni zaglavljivali svoje automobilčiće u travu, udarali u drveće, zaletali se u prolaznike, plašili tek prohodale klince. Pa bi se onda one drale sa te svoje udaljene tačke, ljute valjda što im mezimče nije postalo Lauda u tim godinama i što im narušava popodnevni užitak kuliranja na klupi.
Hoću da kažem da mi se filozofija Ubuntu veoma dopada i da verujem kako se ona najbolje primi kada se kalemi od malih nogu.
Kao kod onog super vozača automobila na struju koji zna da ga zaustavi i propusti pešake. Kao kod onog iza kojeg trčkara zadihani tata, iako vozi skoro kao prvi. Kao kod sve one fine dece koju od malih nogu uče da kažu- hvala, molim, izvini, izvoli, dobar dan. Da čokoladom prvo posluže drugare pa tek onda sebe, umesto što je razmotaju pri vrhu i namerno počnu da je grizu kako niko ne bi potražio griz (ne izmišljam, časna reč, deca sama pričaju o takvima). Da se ne kriju iza ćoška dok ne progutaju svoj doručak, valjda iz straha da neki drugar ne kaže kako nije doručkovao. Da ne skaču od besa i ljubomore, čim roditelji bratu ili sestri kupe nešto (jer su se baš njima iscepale patke ili pantalone ili su baš njihov broj našli na rasprodaji), sve kukajući- a meniiiii. Da ne idu kod babe i dede samo onda kada ih zovu na ručak ili su penzije, nego i kada im treba kupiti lek, doneti nešto s pijace ili počistiti usisivačem. Da kod komšija ne idu samo onda kada im pišu domaći zadatak, nego i kada ih zamole da im, recimo, plate račun u obližnjoj pošti, kada su dovoljno veliki.
Kažu, besparica i besposlica su učinili svoje i na vaspitnom planu- u stalnoj trci za egzistencijom roditelji nemaju vremena da se bave svojom decom pa vaspitanje prepuštaju školi. Onda im, u stvari, decu vaspitava ulica. Jer prosvetni radnici mogu da ispune ulogu vaspitača u jednom segmentu, ali ono što se naziva domaćim vaspitanjem može se naučiti samo u domaćoj atmosferi.
E, to je za mene Ubuntu filozofija.
Od malih nogu učiti budućeg čoveka da ne čini ništa što ne bi želeo da se njemu samom dogodi.
Onda ni onaj primer iz Miloševe priče o Ubuntu filozofiji neće biti samo lepa priča odnekud gde su deca na vreme naučena da budu ljudi, nego i naša svakodnevica.
fotografija- odavde
"Što ne želiš sebi, ne ćini drugome!" to je nas otac naučio dok smo još bili klinci i nije morao da ponavlja. U našoj porodici je to zakon iznas svih drugih zakona.
ОдговориИзбришиKada bi tako bilo u svakoj kući, ova zemlja bi bila mnogo lepše mesto.
ИзбришиСвака част за текст. Потпуно се слажем са свим овим што си написала.
ОдговориИзбришиOkupljam istomišljenike. Hvala.
Избриши