Alarmantne činjenice koje mogu biti znak da je usvojeno dete ukradena beba

Naknadno napisano objašnjenje- ovo je priča o roditeljima koji sumnjaju u to da su im deca pri rođenju ukradena i o njihovoj potrazi za istinom. Niti oni, niti pisac ovih redova, nemaju nameru da povređuju one roditelje koji su legalno i iz poštovanje svih zakonskih procedura usvojili svoju decu, niti tu decu. Očuvati i pružiti  ljubav detetu koje je iz ko zna kojih razloga ostalo bez roditelja je divna stvar i to niko ne sme da kalja.
Ovo nije priča o primerima divnih, časnih i požrtvovanih ljudi, koji nekom napuštenom detetu pružaju toplinu doma, svoju brigu, pažnju i ljubav.
 Ovo je priča o onim ljudima koji su, ko zna na koji način, ko zna pošto i ko zna iz kojih razloga, usvojili i sa isto toliko ljubavi, pretpostavljam, očuvali onu decu koju roditelji nisu napustili, koje se nisu odrekli, koja su se nekim čudnim putevima, ali ne Gospodnjim, našla u njihovom zagrljaju. I koji sve čine da ta deca nikada ne saznaju istinu o svom poreklu i o načinu na koji su došla u njihov dom, umesto u kuću roditelja koji su im se radovali.
Ovaj tekst je već za jednu noć izazvao brojne reakcije ljudi koji u svom okruženju znaju za sporne smrtne slučajeve tek rođenih beba, ali i onih koji se danas bave škakljivom problematikom i praksom usvajanja dece. Zbog toga nameravm da na ovu temu pišem još. Nadam se i tekstu osobe koja direktno radi na poslovima usvojenja i koja tvrdi da danas nema mogućnosti za ovakve radnje.
Mislim da sam bila dovoljno jasna, ali ponavljam- ni na koji način ne želim da povredim  sve one časne ljude koji su svoju usvojenu decu dobili poštujući zakonsku roceduru. I koji nikada toj svojoj deci nisu pričali o tome kako su ih pravi roditelji odbacili, kako ih nisu voleli, kako su ih se svojevoljno odrekli, a da im pri tome ne dozvoljavaju ili na svaki način pokušavaju da ometu kontakt sa njima.

     Mora da je velika muka, to, da ti život protiče u sumnji da negde postoji, da se smeje, raduje ili plače, da uči ili odbija da uči, da je zdravo ili da se leči ili da nema ko da leči tvoje dete za koje su ti davno, po njegovom rođenju rekli da je mrtvo. Mora da je jako teško kada u svakoj devojčici godina tvoje ćerke, za čiju se sudbinu pitaš svakog jutra i svake večeri pred san,vidiš svoj osmeh, nebo plave oči, svoje i(li) svoje žene ili pokret tvog  deteta, onog koje ima sreću da odrasta sa svojim roditeljima. Mora da mnogo boli kada gledaš kako šutira loptu neki dečak, onako kako bi ti učio svoga sina istih godina, da ti nekog davnog dana u porodilištu nisu rekli- rođeno mrtvo.



ISTI SCENARIO SVIH SUMNJIVIH PRIČA

     Koji i koliki monstrumi mogu da budu ti, ljudi-neljudi, kada odluče da časno zanimanje medicinskog radnika nadgrade aktivnošću koja se svodi na to da majci koja ga je devet meseci nosila ispod srca, gledajući je u oči, kažu- rodila si mrtvo... Koliko zla i nečoveštva mora da teče u njihovim venama pa da budu sposobni da urade sve kako bi se žena za koju je redovnim kontrolama utvrđivano toliko puta da, zdrava, nosi zdravo dete, a da ipak izrežiraju "komplikovani porođaj s fatalnim ishodom po bebu", iz kojeg se majka obavezno budi iz anestezije, svesna jedino ogromnog bola koji joj guše tabletama za smirenje i hladnokrvnim rečenicama- "Mlada si ti, rodićeš zdravu decu"?

      Kako je njima, kako se osećaju kada odu svojim kućama, svojoj deci, kada se raduju njihovim uspesima i kada bdiju nad njima dok su bolesni, kada im kupuju rođendanske poklone ili ih prate na ekskurzije? S kojim mislima se oni bude? Mogu li oni da spavaju?

    Provela sam danas jedan deo dana sa roditeljima koji su u jednom trenutku prestali da veruju u priču koja im je, dok su još bili u onom najvećem bolu i šoku, odverglana po izgleda uigranom scenariju kada je krađa beba u pitanju. Kada uporede sopstvena iskustva sa drugima, sve se svodi na priču koju je napisala Milanka Momčilović i koju sam objavila na ovom blogu.

     Ovih dana Milanka Nišlijama objašnjava zašto Udruženje roditelja nestalih beba prikuplja 30.000 potpisa za Peticiju kojom će se inicirati donošenje zakona po kojem zločin krađe beba ne zastareva. Da više ni jedan jedini roditelj u ovoj zemlji ne bi osetio njihovu bol kada su im izdeklamovane priče o mladosti i novom rađanju, u koje su uvijeni, smatraju, toliki zločini nad njihovom decom. Koja, sumnjaju, danas negde rastu, pevaju i plaču, smeju se, igraju, uče... Kojima se raduju neki ljudi koji su, opet sumnjaju, dali neke velike pare onim nehumanim ljudima u belom, kako bi ih otrgli od njih, bioloških roditelja koji su im se isto toliko i još više radovali, ne dočekavši da vide njihov prvi osmeh i zub, da čuju prvu reč, da ih nauče prvom koraku.

"IDITE KUĆI, ČUVAJTE TU DECU KOJU IMATE! "

     Slušala sam sa koliko volje i energije prolaznicima, i radoznalima i sumnjičavima, i raspoloženima  i namrgođenima, i razumnima i onima koji su ko zna od koga poslati da kažu, opomenu, upozore- "šta vi ovde tražite, idite svojim kućama, imate decu..."- kako svima njima objašnjava ciljeve Udruženja i potrebu za donošenjem pomenutog zakona.

     I u međuvremenu, slušala sam ispovest Nišlije Zorana Zdravkovića, koji takođe nikada nije dobio dokaze da je njegova prva ćerka, rođena 1993. godine, zaista umrla na rođenju.
     - Znam samo da je doktor koga su nam ponudili kao vezu za porođaj satima sedeo sa mnom, jednim običnim mužem jedne obične žene koja očekuje porođaj i da me je do tančina ispitivao o našem zdravstvenom stanju, o našim precima, o njihovim bolestima, o tome da li i moja žena, koju još nije upoznao, ima plave oči kao ja. Mnogo godina posle, kada je počelo da se priča o otetim bebama, setio sam se tih razgovora i onda tek počeo da sumnjam. I naravno, tek onda smo shvatili da je i otpusna lista moje žene nečitko i nepravilno popunjena i da se i naša priča uklapa u šablon po kojem je obavljana krađa beba.

SAMO DA ZNAJU DA IH SE NISMO ODREKLI

     Dok listam knjigu- svedočanstvo o krađi beba u ovoj zemlji, Zoran sumnjičavo vrti glavom.

     -Teško je nositi se sa njima, nije to tek pojedinac ili šačica, ko zna ko je sve tu umešan i ko sve stoji iza njih. Zato su i nama sva vrata zatvorena i zato ništa ne mogu da urade ni oni ljudi koji imaju očigledne dokaze za krađu dece, čak ni oni koji su svoju ukradenu decu pronašli. Ispostavi se, skoro uvek, da su i ta deca instruisana, da i sama odbijaju ili nevoljno prihvataju susret sa pravim roditeljima. Njima su glave napunjene pričama o tome kako su ih biološki roditelji ostavili, kako su ih se odrekli i kako su ih dali drugima zato što ih nisu voleli. Razumljivo je ponašanje te dece i svima nama je apsolutno jasno da se i njihovi životi ruše kada dođe do saznanja da ih je onaj ko ih je toliko godina čuvao i podizao, zapravo oteo od pravih roditelja. Zato i ne tražimo da nam se deca vrate. Najveći dokaz naše ljubavi jeste upravo to pristajanje da ostanu tamo gde su  i gde su voljeni, ma koliko je nama boli naneto tom krađom. Samo da oni budu srećni. Nama je dovoljno da znamo da su zaista živi, da im je dobro i  da znaju, da im samo kažemo da nikada nismo prestali da mislimo na njih i da ih volimo, iako su nam ih istrgli iz ruku onda kada ništa nisamo znali, pa ni da se borimo za njih.
Samo se pitam, ako ih ti novi roditelji toliko vole, zašto ih uče da mrze nas, biološke roditelje. Zašto ih uče da nas izbegavaju i da nas smatraju za neprijatelje, za one koji su ih odbacili? I ne znam kako toj deci, kojoj svakako nije lako, da objasnimo, da dojavimo samo ovo- ako znate da ste usvojeni i ako vam ti roditelji brane da vidite svoje biološke roditelje i ako vam pričaju da su vas se oni odrekli i da vas nisu voleli, to je već prvi znak da posumnjate u to da nisu do vas došli na legalan način. Da su, u svom bolu zbog toga što nemaju vlastito potomstvo, odlučili da sebi kupe bebu, bez obzira na to koliko će time unesrećiti neku majku i nekog oca.

AnaJan Stepalica преко Google+

пре 11 месеци  -  Дели се јавно

Mora da je velika muka, to, da ti život protiče u sumnji da negde postoji, da se smeje, raduje ili plače, da uči ili odbija da uči, da je zdravo ili da se leči ili da nema ko da leči tvoje dete za koje su ti davno, po njegovom rođenju rekli da je mrtvo. Mora da je jako teško kada u svakoj devojčici godina tvoje ćerke, za čiju se sudbinu pitaš svakog jutra i svake večeri pred san,vidiš svoj osmeh, nebo plave oči, svoje i(li) svoje žene ili pokret tvog  deteta, onog koje ima sreću da odrasta sa svojim roditeljima. Mora da mnogo boli kada gledaš kako šutira loptu neki dečak, onako kako bi ti učio svoga sina istih godina, da ti nekog davnog dana u porodilištu nisu rekli- rođeno mrtvo. - See more at:http://negoslava.blogspot.com/2014/03/alarmantne-cinjenice-koje-mogu-biti.html#sthash.Y6Fp5wVa.PoO8WQzz.dpuf

Прочитајте више

+

1
2
1

 

 · 

Одговори

Ivan Muljevski дели ово преко Google+

пре 11 месеци  -  Дели се јавно

 

 · 

Одговори

Negoslava Stanojevic

пре 11 месеци

hvala i Vama

Nestale Bebe

пре 11 месеци

hvala svima koji nas podrzavaju a oni koji nam ne veruju bih porucila da nam se pridruze kada imamo nase aktivnosti i cuju nase price i pogledaju dokumentaciju

Negoslava Stanojevic

пре 11 месеци

Hvala Vam. A ovi roditelji će Vam biti posebno zahvalni na pvim recima Оштећенима из ове приче треба пружити сваку могућу помоћ и подршку јер то дугујемо једни другима као људска бића.

пре 11 месеци

Потпуно је бесмислено становиште да било ко и у било којим околностима ( изузев нпр. када би то угрозило сигурност и одбрану земље у којој живимо, а и то је спорно, по мом мишљењу итд. ) има право да од пунолетног лица скрива било који подататак или чињеницу везану за рођење и порекло те особе. А они који тврде да постоји државна контрола и да је она адекватна, о чињеницама које су предмет ове расправе, ако су професионално компетентни онда су несавесни и недовољно одговорни.А, ако нису довољно професионално компетентни, онда су неупућени и необавештени и елементарно поштење им налаже да се искључе из ове приче. Прича је тешка и озбиљна. Оштећенима из ове приче треба пружити сваку могућу помоћ и подршку јер то дугујемо једни другима као људска бића.

Прикажи мање

Unknown

пре 11 месеци

Negoslava, unapred se yahvaljujem na lepom prijemu ovde na ovaj vas blog koji ce nadam se mnogima pomoci. U mom slucaju je sporna dokumentacija koju sam dobila iz zvecanske i iz centra za socijalni rad. Smatram da je ne potpuna jer nigde nema policijskog zapisnika kako sam ja nadjena , a to je moralo da postoji. U centru za socijalni rad ima jedan papir na kome pise da se primerak policijskog zapisnika dostavlja centru ali tog papira nema. Postoji samo krivicna prijava policajca koji je vrsio uvidjaj gde pise da me je pronasao neki vojnik i da me je policajac smestio u zvecansku ali tu nema nikakvog pecata policijske stanice samo potpis tog policajca. Kroz pricu sa doticnim policajcem i vojnikom koji sam obavila i na svu srecu snimila opet dolazim do sumnji da nesto nije uredu jer im se price dosta razlikuju. U svemu tome se pojavljuju jos jedan momak i devojka a sada vec odrasli ljudi sa kojima sam takodje obavila razgovor i oni tvrde da me je taj momak pronasao u toj zgradi kad je dolazio kod te devojke i da su oni zvali policiju. U krivicnoj prijavi se oni nigde ne pominju pa mi je i to jako cudno.

Прикажи мање

Unknown

пре 11 месеци

Pozdrav svima. Ja sam usvojena kao mala i naravno ne secam se tog perioda ali od moje 5 ili 6 godine znam da sam usvojena. Navodno me je majka ostavila kao tek rodjenu bebu u jednoj stambenoj zgradi sa pismom na kome pise moj datum rodjenja , kako se zovem i prezivam i da je ona maloletna pa da nema uslova da me izdrzava ali ce me navodno jednog dana potraziti. Sad kao odrasla osoba sa svojih 35 godina i kao majka sam pozelela da pokusam da nadjem svoju biolosku majku. Podrsku od mame koja me je usvojila nemam bas ali podrsku moje nove porodice, mislim na muza i njegove imam 100%. Kada smo krenuki u potragu non stop nailazimo na gomilu prepreka u vidu cudnih komentara sluzbenica iz centra za socijalni rad, zvecanske, maticara zasto ja to sad istrazujem i sta me briga ko su moji roditelji kad su mogli da me ostave sto ja sad njih trazim. Takodje trazila sam i moje predmete na uvid pa sam i tu nailazila na raznorazne prepreke i manipulacije i ne davanja kompletnih papira. Takodje sam saznala da posedujem jos jedan jmbg broj ali da saznam sta pise za njega je prosto nemoguce jer se nesto svi plase navodno izgubili bi posao ako bi krenuli da kopaju sta se nalazi pod tim jmbg brojem. Da ne duzim pricu zelim samo da napisem da sve vise sumnjam u legalnost cele ove moje price i mog usvajanja. Znam samo da necu odustati dok ne saznam pravu istinu. Zelela bih jos da se zahvalim ovim divnim ljudima koji traze svoju decu jer su mi i oni veliki podstrek i podrska u svemu ovome. Da je lako nije ali saznacemo svi istinu svojih prica. Jos jednom veliki pozdrav svima vama.

Прикажи мање

пре 8 месеци

Poštovana gospođo Negoslava, cenim Vaše napore da dođete do odgovora i pomognete svima kojima je ta pomoć potrebna. Međutim, ono što me je navelo da reagujem, je jedna jedina reč u prvoj rečenici: PRAVIM roditeljima. Kao majka koja je pre dve godine usvojila devojčicu, smatram da smo moj suprug i ja njoj PRAVI roditelji, a da su oni uz čiju je pomoć došla na ovaj svet BIOLOŠKI roditelji. Dokle god se u ovoj državi bude tako predstavljalo usvojenje, da su oni pravi, a mi nepravi roditelji, tako će se gledati i razmišljati. Na našu sreću, do sad ni u jednoj situaciji, osim u jednoj kad su me pitali dali znamo ko su joj roditelji, a ja odgovorila da smo to moj suprug i ja, nisam osetila predrasudu po pitanju usvajanja. Priča ima raznih, po pitanju usvajanja i hraniteljstva, pa mi je žao što se svi stavljamo u isti koš. Pozdrav.

Прикажи мање

Negoslava Stanojevic

пре 8 месеци

Prvo sam htela da promenim tu reč i da se Vama i svima koji su na legalan način, nikoga ne povredivši, usvojili dete, ali sam onda shvatila da ovo zapravo nije priča o svima vama. Ovo je priča o onim usvojiteljima koji nisu iz vaše "priče" i koji imaju razloga da nešto kriju i znaju zašto to kriju- o onima koji znaju da za njihovim deteteom plače neka majka. E, za one koji čuvaju oteto dete, ipak neka važi ova odrednica- da nisu pravi roditelji, ma koliko se trudili da to budu i ma koliko voleli to dete i ma koliko činili za njega. Jer, da su pravi, onako kako ste svi vi koji nemate šta da krijete pred svojom decom, oteto dete se ne bi našlo u njihovom, već u rukama istinskih roditelja. Svako dobro i svu sreću vam želim, nadam se da sam sada bila jasnija.

Прикажи мање

пре 11 месеци

Hvala ti Negosava Stanojevic sto slusas pricu kakva jeste i sto jeste nama su svi putevi zatvoreni .i nema odgovora na nasa pitanja gde su nasa deca ,a mi smo sve odradili na vreme i udruzenje postoji godinama samo su nas zataskavali.I oduzimaju nam pravo nase dece moj sin ce sad 01.04 da napuni 13 god ,a ne znam ni gde je i sta je!!! Nijedna majka od nas nije dala svoje dete na usvajanje i ne mozete ljudi tako pisati kad nas niste upoznali ni culi nasu pricu ,a to je isto zato sto nam ne daju ali mismo tu i boricemo se do kraja dok ne nadjemo nase sinove i cerke i kazemo da smo ih mi rodile i zivimo za taj trenutak da ih ugledamo.I nadam se da cemo upeti u tome !!!!!

Прикажи мање

Negoslava Stanojevic

пре 11 месеци

Nemam šta da kažem, osim toga da Vama i svima koji sumnjaju u to da su im deca ukradena želim što skorije saznavanje ISTINE i pronalaženje sve dece koja su zaista ukradena.

Negoslava Stanojevic

пре 11 месеци

Olja, znaju one imena onih koji su ih porađali, ali im ta imena ne služe ničemu.Na otpusnim listama su uvek nečitki potpisi i faksimili, zamrljani i nerazgovetni, a to su potpisi onih koji su njihovu decu proglašavali mrtvom. Zoran mi je rekao i ime lekara sa kojima je pričao, od koga je bio ispitivan satima, i ne znajući zašto se ovaj toliko interesuje za njegove gene. I kažu, ništa im ne vredi DNK, znaju za slučajeve gde su roditelji sve utvrdili i potvrdili, a opet ništa. Pričali su mi o čoveku iz Niša koji je u suprotnom delu grada ugledao svog sina i pitao ga "šta ćeš ti tu", a onda se ispostavilo da dete, koje je isto kao njegov sin, nije taj njegov sin. Ali ga je to podstaklo da pronađe oba sina za koja su im rekli da su umrla kada je njegova žena posle dugog lečenja rodila trojke.Uspeo je, nažalost, da se samo jednom sretnu sva trojica, baš zato što usvojitelji truju tu decu pričama o tome kako su ostavljeni. Izgleda da mi malo površno gledamo na ceo problem, a ovde je u pitanju izuzetno organizovan posao iza kojeg ko zna ko stoji i ko zna zašto se prelazi preko svega, i pored dokaza, i pored DNK, i pored toga što toliko toga govori da nisu čista posla i da bi država morala da se umeša. Šta misliš, zašto je juče došao čovek koji im je "savetovao" da idu kućama, jer imaju decu, pa još da povedu računa o njima? Šta misliš, zašto je niški novinar koji je napisao knjigu o ukradenim bebama, pa i o onim koje su roditelji kasnije pronalazili, dobijao pretnje i zašto se ta, odštampana knjiga, nikada nije našla u prodaji? Šta misliš, zašto sve institucije o svemu ovome ćute?

Прикажи мање

Negoslava Stanojevic

пре 11 месеци

Nisam bila dovoljno jasna- čovek koji je prepoznao na ulici svog sina, misleći da je onaj koga je on odgajao, kasnije je utvrdio da je baš to dete njegovo ukradeno dete, pa je tim tragom pronašao i trećeg sina. I n jegov slučaj je opisan u pomenutoj knjizi.

OljaKa

пре 11 месеци

Nekako sam više ubeđena da je u igri bio novac, a ne "humanost". Čudim se da majke ne pamte imena tih lekara i babica koji su im "vodili" trudnoću i koji su ih porodili ( ja ih još pamtim, a moja su deca 40 i 37g.)? Zašto su čekali da se organizuju tek skoro u udruženje? I, šta je sa DNK, postoji odavno mogućnost da se sumnja rasprši ili dokaže?! Nadam se da će uspeti u svome naumu, ali i da isprave i svoje propuste.

Negoslava Stanojevic

пре 11 месеци

Otovorili ste još jednu temu... nažalost jednako tešku kao i prvu. I o svemu tome se priča, u stvari više šapuće, ali se ništa ne čini da se nešto promeni. Slažem se sa Vama- možda ta deca ne bi završila kod hranitelja da se i njihovim roditeljima pruže uslovi kao hraniteljima. Ali, da, koga briga za to?

пре 11 месеци

Ne predstavljaju se svi usvojitelji i hranitelji kao zlotvori, ali neki to zaista jesu. Pogotovo je to slučaj u hraniteljstvu kad se deca čuvaju za novac i druge beneficije. Čitala sam pravilnik o hraniteljstvu i on nalaže da se detetu moraju kupiti smešno minimalne stvari za godinu dana. Ako to dete ima zdravstvene probleme, daju se dodatna sredstva, a kad rodjena majka nema para da leči svoje dete, njoj se ne da ništa. Još ako se u jednu porodicu smeste braća i sestre, eto lepih parica, jer se skupljaju fiskalni računi po prodavnicama i za ono što nije kupljeno. Neki hranitelji dobijaju decu čak i kad ne ispunjavaju zakonske uslove, ali veze rade i za ovo. To je u Srbiji postao unosan posao sa mnogo zloupotreba, a kontrole nikakve. Izvinjavam se humanim ljudima koji su hranitelji, ako ih ima. Znam više primera onih koji to nisu, kojima je novac jedina motivacija, a deca posle 18. godine bivaju izgubljena u vremenu i prostoru, ali koga briga za to?

Прикажи мање

пре 10 месеци

Radila sam u jednoj firmi koja prodaje proizvode za domaćinstvo, prilično skupe. Mnogo puta sam čula od ljudi da u LIČNE PRIHODE ubrajaju novac koji dobijaju kao hranitelji. Posebno se sećam jedne vrlo nekulturne i krajnje primitivner, nepismene žene, koja je htela da kupi skupoceni dušek za bračni krevet na rate. Kako nije ispunjavala nikakve kriterijume za odloženo plaćanje iz ličnih prihoda (ona ne radi, muž u invalidskoj, već zadužen), insistirala je da joj odobrimo kupovinu po osnovu hraniteljskog dodatka. Reči koje je upotrebljavala su ''držim dva deteta'', kao stoku da drži, govoreći i koji je to iznos, i kako ona 'ima sve te pare jer su one (devojčice) male, decama ne fali ništa a ona s pare može kako 'oće''... Zvala je kompaniju bar 20 puta, tražila me po imenu, jer je zacrtala valjda da će meni utuviti u glavu svoju ideju da joj na 'časnu reč' i fotokopiju nekakvih potvrda o tim hraniteljskim naknadama pošaljem dušek od 90 hiljada, a ona da šalje ''po dvajes 'iljade mesečno meni na ruke u firmu preko poštar, i meni 'iljadu svaki mesec, 'nako za čast''. Ta mi je posebno koštanu srž ždrala jedno mesec dana, a za tri godine koliko sam radila u telefonskom centru te firme, takvih priča sam se naslušala zaista DOVOLJNO da mogu da kažem da apsolutno postoje ljudi koji zloupotrebljavaju taj sistem, i da definitivno kontrola nije na zadovoljavajućem nivou.

Прикажи мање

Negoslava Stanojevic

пре 10 месеци

Ne znam šta da kažem na ovo, zaista. I žao mi je... što je tako nešto uopšte moguće.

Negoslava Stanojevic

пре 11 месеци

Draga Tangolina, hvala ti na ovim informacijama, sigurna sam da će ovim ljudima to mnogo značiti. A kada je reč o usvojiteljima- ne govori se, bar ne ovde, ružno o svima njima. Znam i sama divne ljude, koji su redovnim putem usvojili dete i koji im nikada nisu ružnu reč rekli o pravim roditeljima. U ovoj priči poenta je upravo na tome da oni koji se ponašaju suprotno od toga očigledno imaju debele razloge za to- to naglašavaju ljudi koji tragaju za svojom decom, a pogotovo oni koji su svoju decu pronašli i upravo doživeli to da ta deca izbegavaju susrete sa njima i sa ostalom braćom i sestrama. Zato sam i napisala ovaj tekst- da toj deci, kojoj se glave pune raznoraznim lažima o pravim roditeljima, onda kada se pravi roditelji pojave i žele da upoznaju svoje dete, samo da ga upoznaju i da mu kažu da ga se nisu odrekli, da ga nisu dobrovoljno dali, da se dakle toj deci ukaže na to kako se manipuliše njima. I da se sami zapitaju koliko ima istine u pričama njihovih zakonitih roditelja o tome kako su odbačeni. Ovi ljudi samo žele da njihova deca znaju koliko ih vole i d aih nikada ne bi ostavili da su znali da su živi.

Прикажи мање

tangolina

пре 11 месеци

Uh Negoslava. Teška tema. Veoma bolna. Sa jedne strane potpuno podržavam roditelje koji sumnjaju da im je dete ukradeno. Porodila sam se dva puta i presrećna sam bila zbog bebi-frendli programa zbog kojeg su moji dečaci non stop bili uz mene, Ne znam šta bih radila da su nas razdvojili i rekli da im se nešto desilo- verovatno bih tražila njihova tela za sahranu. I to mi nikako ne ide u glavu, kako lekari opravdaju taj deo priče? Sa druge strane, dešava nam se da se majke odreknu beba po rođenju. Da smo zbog nebrige prinuđeni na mere lišavanja roditelja, ali evo, za 8 godina, nikad, ali baš nijednom se nije desilo da smo imali bebu, dete za usvojenje a da je "beba pala sa neba", da se nisu znali roditelji i da ti roditelji ukoliko se odriču deteta to nisu uradili po zakonskoj proceduri a to je jasno definisano 3x u određenim intervalima. Pre bih rekla da su te bebe "krijumčarene" u inostranstvo :-( Podaci o usvojenjima u Centrima za socijalni rad se čuvaju trajno. Zakon jasno definiše koji podaci o detetu ( u izvodu iz MKR) mogu da se menjaju a koji ne. Usvojitelj dobija samo osnovne informacije o detetu- najviše o zdravstvenom statusu ( o eventualnom zanemarivanju), a retko ili nimalo o primarnoj porodici deteta- tako da usvojitelji baš i ne mogu da budu izvor informacija za dete. I još nešto, kada bi usvojitelji stvarno tako ružno pričali o roditeljima deteta, zar ne mislite da bi to kod deteta stvorilo bol koji usvojitelji ne žele da mu nanesu? Zašto se usvojitelji i hranitelji uvek predstavljaju kao zlotvori? :(