Svako od nas trči svoju trku- Sonja Martić, novinar, PR i marketing menadžer, scenarista...


Kad pripremate  intervju za objavljivanje, on je već skoro gotov. Najpre ste napisali pitanja, naravno da ste izabrali sagovornika za koga znate da zna kako da odgovori i da ima šta da kaže. Onda je on dostavio odgovore, a ako je još  u pitanju novinar, onda je posao skoro završen. Nedostaje kratak uvod, predstavljanje sagovornika u par reči, jer će se dalje predstaviti sam.A ja se, priznajem, mučim već čitav sat da to malo reči uvoda sročim, a da ne upadnem u zamku ponavljanja već rečenog, za moju današnju sagovornicu o kojoj kao da je već sve  rečeno.  Kako da izostavim to da je jedan portal nazvao ženom brend, a drugi  ženom za sve? I kako da ne ponovim da je žena  visprenog uma i bez dlake na jeziku? I da je nebo njena granica.

Sonja Martić- završila filološki fakultet, srpski jezik i književnost. Novinar, PR i kreativac. Trenutno radi u Ringieru (Portal Žena.rs), piše na nekoliko mesta i radi na projektu Kreiranje uspeha, čiji je cilj edukacija, profilisanje i motivacija nezaposlenih i svih ostalih koji žele da ostvare svoj potencijal. Sebe predstavlja kao “majstora ideja, začina i utiska”. I još kaže:


Ukratko, ja sam osoba koja može da napravi jelo od bilo koje tri namirnice. Dajte mi ključne reči, začine, ideje, ciljeve, boje i napraviću “to nešto” kako znam i umem, a ako ne umem, naučiću u međuvremenu. Parabole na stranu, ne volim romansirane i uopštene biografije, a posebno moja ne može biti takva.
Od školskih dana sam tragala za tom nekom drugom dimenzijom delovanja, stvaranja i postojanja. Užasavala me pravolinijska putanja razvoja koja nam je svima ako ne nametnuta, onda predočena. Tražila sam neka sopstvena rešenja i način života gde su tradicionalna znanja i veštine primenjivi paralelno sa nesputanim mišljenjem i kreativnošću.
Još u osnovnoj školi maštala sam o tome da postanem “čovek koji pravi reklame”, a već negde u petom ili šestom razredu znala sam napamet bukvalno svaku reklamu koja se tada mogla videti na TV-u, čak se i danas nekih kristalno jasno sećam. Na žalost ili sreću, život me vodio smerom koji liči na igricu strategijei rizika, a ne ne logičan put razvoja.
Ipak, na neki način i dalje živim u “svetu reklama”, kad ne mislim o tekućim stavkama, za svoju dušu smišljam reklame koje perfektno i nepogrešivo “gađaju u srž”. Verovatno zato se dešava da mi prijatelji koji vode neke poslove i projekte govore: “Hej, hajde nam daj neki slogan ili ideju za vizuelno rešenje, da uštedimo vreme pošto ionako tvoji predlozi prolaze “na prvu”.





USPEH JE KONSTANTNI PROCES




Ne sećam se da sam srela osobu na koja je ispisala  tako dugačak spisak zanimanja kojima se bavila, a uz još toliko mladu. Je li to posledica tvoje želje da se oprobaš u svemu ili nužnost u uslovima kada je jako teško doći do bilo kog, ne samo do željenog posla?

Znate kako, ako svirate trubu, onda možete svirati i u Filharmoniji i u Guči, pitanje je samo u kom se okruženju bolje osećate i koliko dobro svirate.
Kroz iskustvo sam sticala podrazumevana znanja i veštine, a naporedo sa tim gonila me nepodnošljiva radoznalost prisutna otkako znam za sebe. U jednom trenutku osetila sam se kao oni likovi što gutaju i pamte informacije da bi se takmičili u kvizovima. Konkretno, kada sam uhvatila sebe kako pratim neki tutorijal za fotošop na turskom!
Onda sve to počne nekako da se slaže i segmentira. Vidiš povezanost tamo gde ona naizgled ne postoji, uočavaš paradigme i analogije, koristiš znanja, tačnije, tehnike učenja za koje si se svojevremeno pitao koji će ti moj u životu. Sa takvom trubom možeš da sviraš gde hoćeš. :)

Važiš za uspešnu i ostvarenu ženu. Doda li se ovim odrednicama i pridev mlada, neminovno se nameće pitanje postoji li recept – kako si uspela .

Slušala sam starije, konkretno profesore, jer su mi ulivali mnogo više poverenja i sigurnosti od okruženja. Ako je iko zaslužan za ovo što jesam to je nekoliko prosvetnih radnika koji su iz svojih đaka izvlačili potencijal i radili sa njima. Slušam mlađe, jer su uvek korak ispred sa trendovima i inovacijama, a njihov entuzijazam je ono što me podseća zašto uopšte živim. Slušam sebe.
Recept za uspeh, šta god to značilo? Uspeh je proces, konstantni proces, nipošto štiklirane privatno-poslovne generalije. Grešila sam, bili su prema  meni i previše puta nepravedni, gubila često koncetraciju i energiju, upadala u konflikte, ali sam zato uvek bila kadra da sagledam situaciju, korigujem i shvatim kako treba ubuduće.
Uspeh je beskonačna arhitektura i samo kao takav ima smisla. U suprotnom radiš samo za penziju i status.

Koliko ti  raznovrsnost  zanimanja, koja naravno pretpostavljaju i obrazovanje za  ono čime se baviš (novinar, PR i marketing menadžer, scenarista)  olakšava  kreiranje sopstvene karijere?

Ma koliko delovalo raznovrsno, sve su to srodna zanimanja i veštine koja se mogu svesti na oblasti medija i marketinga. U podjednakoj meri ta raznovrsnost mi i olakšava i otežava, ali drugačije nije moglo, kao što je dobro procenila moja učiteljica kada je rekla mami “ona ima oči na zejtinu i pundravce u zadnjici, ne znam šta ću s njom, samo crta na času i čita knjige ispod klupe”; mami je, srećom, bilo bitnije što imam odlične ocene.
Prijaju mi dinamični poslovi i radna okruženja i uvek gledam da budem tamo gde mogu mnogo da naučim, samim time sve ide lakše.

Koji te je od dosadašnjih poslova najviše ispunjavao- u čemu si najviše uživala, čemu si se najpredanije posvećivala i čime si najponosnija?

- Svaki posao mi je drag, jer sam stekla dragocene kontakte, prijateljstva, informacije i veštine. Šta me ispunjava u poslu i čini srećnom i zadovoljnom? Na prvom mestu sam proces stvaranja i organizovanja, potom kolege od kojih sam mnogo naučila, pritom ne mislim samo na nadređene. Najviše sam ponosna na mlade ljude koji su zatražili od mene neki oblik mentorstva i edukacije, a danas već uveliko grade svoje karijere. Možda nije pohvalno za napomenuti, ali najslađe su mi “u zadnji čas” i “štap i kanap” situacije, problemi koje treba rešiti na licu mesta, improvizovanje i snalaženje usled komplikacija...to mi je kao”bonus level” u igrici. 



EFEKAT ČIRA OD VEŠTAČKIH  AUTORITETA I DEMONSTRACIJE MOĆI
 
A na kojim vrstama poslova si osećala da ti je koža tesna, na koje zadatke si- i jesi li uopšte na neke zadatke odlazila s grčem u stomaku?

- Naravno, to je neminovno, pogotovo ako imate ne baš sjajan karakter kao što je moj. Mučno i tesno mi je svuda gde vlada dogmatizam, inertnost, odsustvo inovacije, insistiranje na pravilima zarad samih pravila a ne produktivnosti i rezultata. Poseban “efekat čira” mi stvaraju veštački autoriteti koji su zapravo samo nešto finije obučeni “šefovi smene” – ljudi kojima je motiv (i strah) samo zadržavanje sopstvene pozicije a čiji autoritet je zasnovan na demonstraciji moći. No, takvi ljudi su svuda oko nas, a ja sam naučila da ih podnosim (ako već moram) a da se ne uznemirim. Zamislim da smo svi talasi radio frekvencije. Ja sam kulturni i veseli Naxi i ne smaram reklamama. Ti krčiš. Aj ćao! :)   






Kao  neko ko je trenutno posvećen web novinarstvu, možeš li oceniti njegovo mesto danas i kakve su mu perspektive?

Nažalost, ono nije razvijano u svrsishodnom, korisnom i efektivnom pravcu. Konkretno, kada je reč o situaciji u Srbiji: skoro sve se svelo na copy/paste, popularizovanje marginalnih likova, nevešte prevode sa stranih sajtova, naslove koji nagone na čitanje a ništa ne daju, pogotovo zatupljivanje žena kojima se predoči kako da manipulišu ili tumače muško ponašanje na osnovu toga kako ispija kafu. Onda čitalac bude okarakterisan kao ”hejter” kad napiše “kako glup tekst/ko je sve danas novinar” a da pritom ne pomislimo da samo reaguje zato što mu vređamo inteligenciju. Dragi čitaoci, vi čak niste posmatrani kao stado ovaca, već roj muva koji treba da se upeca na onu lepljivu smrdljivu viseću traku, odnosno,“zarazan” naslov, jer  su jedini parametri broj poseta i zarada. Ovo će, nažalost, potrajati još neko vreme.

Stavovi o budućnosti štampanih medija u eri web portala i blogova kreću se od zabrinutosti čak i za njihovu sadašnjost, do nagađanja da će ipak opstati, jer ima puno onih koji vole da osete miris i osećaj novina u svojim rukama. Šta ti misliš o tome?

Nedavno sam zabrinuto-sažaljivim tonom pitala druga koji radi u fotografskoj radnji kako izdržavaju u smislu imaju li posla uopšte. “Uh, jedva, razbijamo se od posla i to bukvalno”, doslovce je ovako rekao. Ljudi će verovatno zauvek izrađivati fotografije. I čitati knjige, bez obzira na to što su dostupne elektronski. Isto je i sa novinama. Kada se potegne rasprava o štampanim i onlajn medijima, uglavnom je između ljudi iz branše i sveta marketinga.
Ali, zaboravili smo na sve one ljude koji u kući nemaju internet ili ga jednostavno ne koriste za informisanje. Usudiću se da kažem, za našeg života štampani mediji neće izumreti, pitanje je samo kako će izgledati. Idealno bi bilo da budu praktično-magazinskog tipa nešto prefinjenijeg karaktera, sa ozbiljnim i velikim temama i feljtonima  i vestima tek u sedmičnoj rekapitulaciji. Posmatrajući informativu i zabavu, onlajn je odavno dobio trku, čak i kada se doziraju informacije u korist printa. S druge strane, kvalitetan magazinski sadržaj se nekako ne uklapa u svu tu brzinu i protok informacija. I verovatno će biti tako u nekoj relativnoj budućnosti: na internetu ćemo gutati vesti i spektakl (najjači naziv rubrike, sajt Večernjih novosti) a novine kupovati zbog edukativnog, zabavnog i praktičnog sadržaja.


ZAŠTO NOVINARSTVO VIŠE NIJE U SLUŽBI INFORMISANJA


O čemu najviše voliš da pišeš, koje teme ti ne leže i postoji li nešto o čemu bi želela da pišeš, a nemaš gde da objaviš?
  
 Staro pitanje iz estetike: da li je bolja perfektno naslikana glavica kupusa ili traljava Madona? Možda zvuči nelogično, ali više mi je bitno kako nego o čemu pišem. Naravno, u nekim temama se bolje snalazim, ali prioritet mi je da ispoštujem tog nekog ko je odvojio delić svog života i vremena i ponudim kvalitet, to je najmanje što mogu. Izuzevši formu dnevnika, pretpostavka svakog pisanog sadržaja je da je namenjen za čitanje. Kad je već tako, misli na doseg napisanog: piši kao da će te čitati milioni, a ne možda samo desetine ljudi.
Verovatno zato ne čitam svoje stare tekstove i većinu njih planiram da “ubijem”, sramota me koliko sam bila površna i stilski nekoherentna. S druge strane, kada dobijam pohvale i kritike od svojih čitalaca, osećam se tako pokorno, gotovo ponizno, kao plemenski čovek koji je upravo prineo žrtvu. Da, pisanje je za mene neka vrsta služenja, samo kome i  čemu – ne znam.

Volela bih da uradim intervjue sa Đuzom Stojiljkovićem, Bebom Lončar, Vladetom Jerotićem, Dragoljubom Mihajlovićem, Mirom Đerdan, Aleksandrom Đurđevićem, Minjom Subotom...ljudima koji su ostavili večni trag u našoj mentalnoj i kulturnoj patini, kao i feljtone tog tipa. Imam u jednoj svojoj elektronskoj “fioci” tekstove o duhovnosti, prepletu srpske istorije, kulture i umetnosti,  ali, nazovite to intelektualnom nadmenošću ako želite, ne dam ih na vašarište.  






Danas je moguće da se novinarem nazove bukvalno svako kome to padne na pamet, a novinama se smatra i najcrnja žuta štampa.  Nadaš li se razvedravanju na novinarskom nebu ili je  izvesniji još jači mrak novinarstva u ovoj zemlji?

Čovečanstvo jei dalje mlado. Bez obzira na to što živimo u dobu koje nazivamo modernim, i dalje sa čuđenjem i strahom, čak negodovanjem reagujemo na inovacije. Od industrijske revolucije takvih primera je bezbroj, i sasvim je logično vreme potrebno da se stvari iskristališu.
Razvedriće se internet i web novinarstvo, a dobrih i loših novinara uvek će biti. Pravi mrak tiče se uslovljenosti medija političkim strukturama i oglašivačima i zbog toga novinarstvo više nije u službi informisanja građana. Nadam se nezavisnim, a samim tim i nepristrasnim medijima.
  
Koliko te zanima politika, da li te interesuje ekonomija, da li te zabrinjava aktuelno stanja u zemlji i nadaš li se nečem boljem?

Ne zanima me nijedan političar ili stranka, niti ih volim ili prezirem, ali me boli zaslepljenost našeg naroda koji glasa za pojedince a ne za normalan život i budućnost. Osim što smo kolektivno vrlo lakoverni “kako ćemo-lako ćemo” takođe gajimo u sebi kult vođe-idola-despota za kog se fatalno vezujemo zaslepljeni obećanjima i prevaziđenom retorikom. Pritom se posvađamo sa komšijom ako je oponent. Iskreno, ne vidim ništa loše u koalicijama ako imaju za cilj dobrobit građana, što nije slučaj, jer da jeste, pokazali bi inicijativu i dobru volju nevezano za izbore. U ekonomiju se apsolutno ne razumem, ali pretpostavljam i verujem da će biti slaba sve dok nam je privreda na izdisaju. Srpski seljak i gazda je na kolenima, radnik posramljen, trgovac obespravljen, preduzetnik administrativnom greškom okarakterisan kao korupcija te s tim u vezi sankcionisan. Ne nadam se ničem boljem dok privreda i poljoprivreda ne stanu na noge a prosečan građanin stekne svest da on sam mora ovo mesto da učini boljim za život.            

Da li možeš sebe da zamisliš u politici? Ako možeš, na kojim poljima bi se angažovala? Šta bi bili tvoju preduslovi da uopšte razmišljaš na temu angažovanja u politici?

Oh, vrbovali su me, iz nekih stranaka i po više puta. Jedna strofa iz pesme Ritma nereda kaže “ja svoj ponos prodati neću, ja ću uvek reći ne!” Što bih ja, molim lepo, gradila temelj kuće u kojoj neću živeti? Za neki poslić na određeno vreme? Neka hvala, ne radim za bakšiš. Drugo, savest mi ne bi dozvolila da radim u interesu samo jedne sfere građana, a ostali nek crknu, jer nisu glasali za nas. Treće, retko ko se od svih tih silnih stranačkih udarnika zaista i trajno ovadio.
Ako ikada postanem uticajna, kredibilna i moćna osoba svim srcem ću se pridružiti programu koji brine o građanima sa posebnim potrebama, jer je sramno kako se (ne) ophodimo prema njima. Takođe bih se angažovala po pitanju omladine i obrazovanja jer u većini osnovnih i srednjoškolskih ustanova đaci dobijaju samo reprodukovano gradivo. Zaslužuju mnogo, mnogo više, zaista imamo sjajne klince.  

KAKO SE KREIRA USPEH

Reci nam nešto o projektu Kreiranje uspeha na kojem radiš.

Većina nas je odrastala u uslovima gde su ućutkivani svaki individualizam, afiniteti i talenti koji se ne uklapaju u društveno-uobičajene norme. Rezultat toga su deca koja su upisala određene fakultete zato što treba da se studira, a potom i ljudi koji dođu u neke godine, ne znaju šta će sa tom diplomom (ako su je dobili) a ni sa svojim životom. Dodajmo tome sve one negativne pretpostavke i predrasude koje gajimo: nemoguće je zaposliti se bez veze, ovo je surov svet, imam suviše godina da bih počeo ili promenio nešto...i to je prvi korak, preuzimanje odgovornosti za sopstven život,  a potom definisanje sopstvenog pojma uspeha, prepoznavanje i oslobađanje ograničavajućih ubeđenja, osvešćivanje skrivenih ili davno zaboravljenih želja, sopstvenih potencijala i talenata, pravilno definisanje ciljeva i strategije da se do njih dođe, a zatim i tehnika da se oni ostvare i spremnost da se rezultati prihvate zrelo i sa odgovornošću. I to je sasvim dovoljno za zdravu startnu poziciju, shvatanje da “igra” ne zavisi od karata koje su nam dodeljene, već kako ćete odigrati. Kreiranje uspeha nudi jedinstven metod pomoću kojeg to brzo i lako naučite. Tu dolazimo do pomenute motivacije koja je individualna, jer nas sve pokreću različiti motivi (spoljašnji ili unutrašnji), ma koliko oni bili podložni grupisanju. Mi nikoga ne motivišemo u klasičnom smislu reči. Mi naučimo ljude da preuzmu odgovornost za svoj život i onda motivacija sada više ne dolazi spolja, već iznutra, sa svešću o sopstvenom potencijalu koji  teži da se ostvari.  I da potegnemo Maslova: Samoostvarenje je instiktivna ljudska potreba da dostigne svoj maksimum.
Znači ili hoćeš nešto ili nećeš. Izvoli, to je tvoj život. 
Valja napomenuti da okosnica Kreiranja uspeha nisu afirmišuće mantre i “samo misli pozitivno” stav,  već  jedinstven, strukturisan metod, edukativni i razvojni i pristup koji ljudima omogućava da sami stvore i održe perpetuum mobile svog uspeha.  Uspeha po sopstvenim kriterijumima i na svim  poljima koja su bitna njima samima.

Šta kažeš malodušnima, neslanažljivima, onima bez vere u sebe?


Što se tiče ljudi bez vere u sebe, motivacije i snalažljivosti, velika je razlika u tome da li su samo u takvom periodu ili su odabrali da budu takve osobe. U drugom slučaju, teško da može pomoći ikakav pristup, jer su oni unapred odlučili da neće preduzeti niiti postići ništa. Kada traže pomoć, to je isključivo da bi “umirili savest” i sebi potvrdili da je ipak nemoguće.   Zvuči paradoksalno, ali uloga žrtve može biti vrlo komforna.

DA MRDNEŠ, DA AKTIVNO TRAŽIŠ A NE DA ČEKAŠ POSAO

Može li se nezaposlena osoba koja se ne snalazi u svetu koji nužno podrazumeva da se pokažu i  zubi i laktovi, uz pamet i diplomu, dovoljno naučiti kako da iskoristi sva raspoloživa i dozvoljena  sredstva kako bi uopšte bila primećena?


To može da važi i za nezaposlene.  Ne bih se složila da ovaj svet nužno zahteva laktove i iskežene zube, ali svakako podrazumeva da ti je pored znanja i diplome potrebno da se mrdneš i da aktivno tražiš a ne da čekaš posao.  U tom aktivnom traženju je neophodno da iskoćiš iz te zone komfora, napraviš plan, kucaš od vrata do vrata, volontiraš da bi stekao iskustvo, sve uz dozu asertivnosti i neophodno poštovanje za sebe i svoje okruženje. Ni njih ne motivišemo, nego ih naučimo da smisle šta žele i kako da to ostvare.  Ima mnogo primera ljudi koji su, ponekad i na samom treningu, našli posao, ali najdraža su mi dva primera:  Momak koga je par meseci po diplomiranju zvala renomirana konsultantska kuća u Beč da radi za njih. A svi su mu se kod kuće smejali kada je mesto konsultanta u baš toj kući stavio kao svoj prvi cilj i ubeđivali ga da treba da bude “realan”. Druga je devojka koja je krenula  na praksu u jednu multinacionalnu marketinšku agenciju a oni joj ponudili posao posle par meseci. 



Kako bi ocenila mlade ljude sa kojima sarađuješ, ne samo s aspekta motivisanost za opstajanje u ovim uslovima, nego i u pogledu vere u sebe i u ljude, u državu i budućnost,  u pogledu njihovog obrazovanja, inteligencije, sposobnosti,vrednoće i svih ostalih vrednosti?

U vrlo su specifičnoj poziciji: sa jedne strane stasavaju u vrlo teškim uslovima, pritom ne mislim na materijalni aspekt, već stanje društva generalno, dok pak sa druge imaju ceo svet na dlanu – nikada nije bilo lakše doći do informacija i kontakata, znanje je praktično besplatno. Nezgodno je što pomenuti benefiti prebrzo daju vetar u leđa a gotovo da više nema pravih autoriteta sa pedagoškim pristupom koji mogu da im pomognu da pametnije i bezbolnije prođu proces inicijacije u odrasle i odgovorne. Kao rezultat tome imamo ljude na pozicijama koji se plaše da im neki klinac ne otme posao i klince koji misle da su pametniji od svojih šefova.
Metaforički, oni su “posleratna generacija” sa zadatkom da obnovi srušeno i stvori neki bolji svet.
Kada vidim njihov entuzijazam, neustrašivu drskost, fascinantnu brzinu učenja nemam nijednu sumnju da tako neće biti.

Kao osoba koja je zaposlila, obučila i uvukla u mašineriju ko zna koliko dece i ljudi, kažeš da si najsrećnija kada otvoriš novine i vidiš tekst svog “pulena” preko dve strane ili sliku nekog od njih sa nekog događaja.

Nikada mi nije bilo teško da pomognem nekome, pogotovo ako je mlad i želi da se istakne kvalitetom i vrlinom. Zapravo, uživam u tome, pogotovo ako mi neko zatraži savet u vezi pisanja, afirmisanja, prezentovanja sebe, projekta ili posla...ništa lepše kad imaš i to možeš da daš. 
I presrećna sam i preponosna kad vidim mog Nikolu koji je u PR službi jedne bitne institucije, Nemanju koji novinarstvu vraća stari sjaj, Tinu koja je posle samo dve “seanse” naučila da pravi bolje prezentacije nego ja, mog Vladu kada se sa tekstom raspištolji preko dve stranice jednog jako čitanog lista, malog lava Jovanu sa kojom me život često ukršta...
Nedavno sam neke od njih zamolila da mi napišu pismo preporuke. Da, baš njih, jer ma koliko mi bile drage lirske poslanice prethodnih poslodavaca, hajd da vidim gde dajem pravu vrednost, kad za to ne primam platu.





Koliko je, po tvom mišljenju, izgled neophodan

uslov za uspeh jedne žene? Da li je, uostalom, lepoj ženi lakše da završi bilo koju obavezu, nego onima skromnijeg , neatraktivnog izgleda?

Neophodno je da ta žena ne bude ni zapuštena ni “nafurana”, jer te dve krajnosti dosta govore o njenom stavu prema poslu i životu uopšte. Svako, potpisujem, svako može da izgleda pristojno i lepo bez obzira na godine, materijalnu situaciju, fizički izgled i kondiciju...za frizuru, negu lica, ešarpu, biserčiće vala svako može da izdvoji novac i vreme, a kada se prema svom telu i licu (odnosno, sebi) ophodite sa poštovanjem i ljubavlju i obaveze se završavaju lakše. :)

KUĆICA PORED TISE, PISANJE I HESE

Poznaješ li osobe koje su do nekog zanimljivog plusa u karijeri došle zaobilaznim putevima ( tata, muž, ljubavnik, sponzor, stranka...) i osećaš li se superiornije u odnosu na njih ? Smatraš li da su prošle zaista bolje od žene koja se oslanja na sebe i svoje kvalitete ili misliš da su ostale uskraćene za onaj osećaj samopoštovanja i vere u sebe  koji ima  samostalna sposobna  i ostvarena žena?

Priznajem, to je nekad umelo da bude prilično frustrirajuće. Međutim, kad promislite trezveno shvatite da svako od nas trči neku svoju trku. Nekome su potrebni dopinzi, pristrasne sudije, partner u publici, osveženje na svakih 100 metara...a nekom samo patike i Sunce na horizontu. I smatram da čovek nema pravo da spočitava drugome uspeh, makar on bio i “uspeh”, ali...
Bitno je da se osećate sjajno u svom telu, da volite tu osobu koja vam se smeje u ogledalu, budete ponosni na nju, da se budite sa akcijom i radošću deteta...a kako je svim tim pomenutim prostitutkama u svilenim rukavicama...niti znam niti me zanima.

   Postoji li nešto što nikako ne stižeš da uradiš, a to    duguješ sebi?

    Planiram da već jednom naučim da radim u tom da       ne psujem Excelu, pošto me sramota 
 koliko sam         zabušavala i davala drugima da odrade umesto mene     najjednostavnije operacije.

    Gde bi najradije otputovala na mesec dana? I da     li bi tada mogla bez pisanja i bez neta?

      U neku kućicu pored Tise, po mogućstvu u 
proleće. Ta reka mi je najdraže mesto na planeti, 
dovoljno mi je samo da odem, osetim miris, vidim one zlatne iskrice Sunca na površini vode i budem srećna. Bez pisanja ili čitanja ne mogu da provedem ni pola dana, dok bi mi bez interneta laknulo. Ponela bih Hesea, koga uvek nosim kad negde putujem, čak i kada znam da neću imati vremena za čitanje. Valjda zato što je moje prvo pravo putovanje počelo upravo sa njim. 

 Gde vidiš sebe za pet godina? Imaš li neku želju kojoj ćeš se posebno posvetiti?

Želja ima smisao tek ako joj se posvetite istog trenutka 
kada je postanete svesni. Samim time već ste postali 
vizija i slika sebe u budućnosti. 












Follow by Email