Kad kradeš, nisi samo lopov, nego si i ubica



     Dve prazne tegle u kojima se inače prodaje "Jakobs" kafa, velika i mala, stoje u rafu obližnje Ideine samoposluge.
    - Jel ovo prodajete- pitam užurbanu radnicu ( jeste li primetili da su zaposleni u Idei stalno užurbani i preko svake mere hiperaktivni i da im se iz pogleda čita u kolikom su strahu... od tog stalnog pritiska da "veliki gazda" ne stekne utisak kako su nedovoljno vredni i kako ne zaslužuju valjda onu bedu od plate koju primaju za sedmodnevnu radnu nedelju, uskraćeni za sva moguća prava).
   
     - Ako hoćete da kupite doneću Vam, odgovara mi i ne podižući glavu, dok iz kolica uzima neku drugu kafu i slaže je u raf.
     - Aha, Vi to, dakle, zbog lopova... nastavljam razgovor koji se pretvara u moj monolog, jer mlada prodavačica sa očima uplašene srne, koji sam primetila tek kada se okrenula da pokaže drugom kupcu gde stoji prašak za pecivo, nema vremena, volje ili jednostavno ne sme više da progovori ni reč.


     Juče, dok u DIS-u podižem paket "Prolom vode" da kasirka otkuca cenu, ona nimalo diskretno isteže vrat i proverava ima li još nečega u kolicima. "Prazna su"- kažem s osmehom i razumevanjem, znajući da to ne radi od svoje volje.
    - Izvinite, ali moramo. Kada se ispostavi krađa koja nam je promakla, kažnjavaju nas i prete otkazima. Pre izvesnog vremena koleginica je naplatila dve gajbe piva, koje su u kolicima bile jedna preko druge. A onda je kontrola utvrdila da je donja gajba prepuna svakojakih drugih, mnogo skupljih stvari. Pa je zaradila prijavu koja povlači kaznu i opomenu posle koje sledi otkaz za slični prekršaj. I što je još gore, dobila je šećer, od stresa,  tako da je završila u bolnici.

     Nažalost, mogu da ređam ovde još niz primera koji govore o tome koliko  teške posledice po zdravlje onoga ko je žrtva krađe ostavlja taj nečiji lopovluk. Nekada je u pitanju obijanje kuće i krađa životne ušteđevine vlasnika (svejedno je kolike, jer je svako ono što je uštedeo odvajao od... usta, odmora, lekova, zabave...), nekada tašna sa svim dokumentima (znate li koliko para, vremena i trčanja košta vađenje novih dokumenata?), a nekada novčanik s poslednjim parama za taj mesec.

     Pozajmiti novac i ne vraćati, s milion razno-raznih obrazloženja, opravdanja i obećanja ili bez ijedne reči, za mene je takođe krađa. Možda i najveća od svih. Jer, lopovi iz gornjih primera kradu najčešće od nepoznatih. A lopovi-pozajmljivači kradu od bližnjih, ponekad i od najbližih. Od rodbine, kumova, prijatelja, kolega... sve od ljudi koji su im verovali, koji su možda izvadili poslednju paru iz šteka kako bi im se našli, mislili su, privremeno.

     I ne mislim,  u ovom slučaju, na primere krupnih prevara u vidu krađa ogromnih para u vidu pozajmice, o tome sam već pisala i i pisaću ponovo, o tome uvek ima da se piše ohoho.
     Ovde mislim na one sitne pozajmice u stilu- daj mi 200 ili 1000 ili par hiljada dinara, koje ti vraćam za sat, dan, nedelju... I na one, molim te, molim te, molim te, hitno mi treba, daj mi, pozajmi mi, pozajmi za mene i reci da ćeš vratiti za dva dana...za pet, za mesec... donosim ti obavezno, ma taman posla, znaš ti da sam ja čovek od reči... do neba ću ti biti zahvalan, jao...ti si srce, duša, veliki čovek, najbolji prijatelj, ej, sestra mi nije dala, rođena sestra mi je rekla da nema iako znam da ima, a ti si mi se našao u nevolji, baš kad mi je najteže i kad su mi svi okrenuli leđa....beskrajno sam ti zahvalan, do neba, do Boga, do vasione... i tako
odete ushićeni i srećni što ste rešili problem i što još ima dobrih  i naivnih ljudi na svetu.
     I možda vi i imate nameru da te pare vratite, možda vam misao o prevari nije ni pala na pamet i... možda ste zaista bili častan i pošten čovek, ali eto... vremena su teška, a računi rastu, deca traže hleb, a cigarete poskupele... i kredit stigao za naplatu i... vi ste jednostavno nemoćni. I onda počnete da izbegavate onoga koga ste kovali u zvezde i ne javljate se na telefon kada on zove... i na mesto one bezmerne zahvalnosti dolazi  ljutnja na njega što traži, hej, on ima onoliko, a došlo mu do tih njegovih x hiljada dinara, stotinu evra... kako ga nije sramota, vi nemate a vratili biste da imate ali eto, muka vas pritisla i vi tu ne možete ništa... I ne činite ništa da tu svoju nameru ostvarite, nego umesto toga obilazite neke druge buduće "neprijatelje", koji će takođe očekivati da im vratite ono što su vam pozajmili verujući vam i pomažući vam mada je i njima teško, i na kraju ćete i njih početi da izbegavate i da i njih mrzite... i tako, sve dok se ne zatvori krug. I dok jednog dana  ne "potrošite" sve prijatelje.

    U svojoj ogorčenosti, u ljutnji i na njih i na čitav svet, ovakvi ljudi kojih je nažalost sve više, previđaju pitanje o tome kako je - prevarenima. Oni koji su dali,  pa onda nemaju da plate svoje račune, koji su  pozajmili da bi im dali a onda moraju da sami vraćaju pozajmljeno, opet na teret svojih računa, svoje dece, svoje kuće, uz sve to prolaze kroz razočarenje, nerviranja, pozivanja, traženje, moljenja. Bez ikakve potrebe navukli su sebi muku, sekiraciju, nerviranje... na  vrat. Znam neke koji su, zbog ovakvih prevara od strane ljudi kojima su verovali i samo im dobro činili, nabili pritisak ili piju tablete za smirenje ili ne mogu da spavaju. Znam mnoge koji su, zarad sopstvenog zdravlja, rešili da se ne nerviraju i u to ime "oprostili" se od tih para. I znam, opet, mnoge poštene ljude koji zbog toga nemaju gde da pozajme, kad im zagusti.

     A oni  za koje  tvrdim i to  s punim pravom uverena da ne grešim da su, osim što su lopovi i nepošteni još i ubice, tihi i nevidljivi trovači? Sigurna sam još i u ovo, bar me je stvarnost u to uverila- oni čitavog života ostaju samo sitni lopovi i još sitnije duše, šibicari, večite golje i bezvredna bića dostojna prezira. Pa im tako, u stvari, onaj privremeno slatki zalogaj sitnog lopovluka, velike krađe ili prevare  biva pretvoren u  sitnošićardžijski život. Večito gorak.


Negoslava Stanojevic

пре 11 месеци
 
Da se malko našalim... ako se najeo neko gladan, dobro je, bar za to kasirice neće biti kažnjene. A to što si sve manje ovde...nije ti dobro, jer ima onih koji vole da te vide ovde. Upamti...
 
Uh, moram u potpunosti da se složim s tobom, u prvom delu priče, kao i u drugom. Vidim ja po ogromnim hpermarketima odbačenu praznu ambalažu, neko nešto pojede ili popije iza gondola koje su do samog visokog plafona, i naravno, ne plati, niti će da detektoru da pišti. Novac od mene ljudi ne traže na zajam, a ja i da hoću ne bih imala od koga, svi su mi se prijatelji i veliki deo familije razbežali, kao da smo ne dao Bog gubavi. Ko zna zašto je to dobro. I na ovom netu sam sve manje, šta tražim ja ovde? Ovde nema ono što mi treba.
 
Kucah ja, ali komentara nigde, pa da napišem ponovo...a ako je dupliran, ti briši jedan :) Sve što si napisala mi je poznato i verujem da se većina nas bar jednom u životu nađe u ovakvoj situaciji. Ne znam kako bih opisala tu ljudsku osobinu. Dugo sam mislila da je to neodgovornost, ali vremenom shvatih da je u pitanju bezobrazluk. Prema svakom dugu se treba odnostiti kao da je to dug banci. Banka te ne pita kada dođe vreme za naplatu rate imaš li ti ili nemaš, ona ti jednostavno odbije od zarade, a ti ostatak rasporedi kako znaš i umeš. Ne kupuj ono što ti nije neophodno, nemoj da pušiš ako pušiš, nemoj da trošiš na gluposti, prosto i jednostavno! Problem je u tome što mi mislimo da su svi isti, sve ravnjamo prema sebi, pa se onda silno razočaramo kada shvatimo da to nije tako. Nažalost, uz sve to ide i vaspitanje tipa "ćuti i trpi zarad mira i očuvanja prijateljstva" , pa kada se sve to sklopi imaš one koji jašu i one koji su jahani... Sve mi je jasno, ali sam vremenom naučila dve stvari koje su me koštale gubitka nekih "prijatelja" . Jedna je da ne dajem više nego što mogu prežaliti, a druga da ne ćutim, ni rođenoj majci ako je to potrebno. Ne kažem da ja nisam bila u situaciji da pozajmim. Jesam. Ali ako nemam tog momenta kada sam rekla da ću vratiti, uredno se javim i pitam mogu li da prolongiram, ako ne mogu - snalazim se, pozajmim od drugog, presipam iz šupljeg u prazno zarad očuvanja svog obraza, ali...nismo svi isti rekoh već...
Прикажи мање
 
I ovo je kompletan post i slažem se sa svim što je rečeno. Svi oni koji olako pozajmljuju o otežano vraćaju ili uopšte ne vraćaju imaju sasvim pogrešnu sliku o onima koji daju- sve se vodi na ono, oni imaju. Pa i ti, kad bi radio, štedeo, manje se razbacivao i više se trudio, i ti bi imao. Jeste kriza i jeste teško nama svima, ali su kafići, kafane, brendirane radnje...prepuni baš takvih- što manje imaju to se više prče i više troše, i to tuđe. Dok ne shvate da su izgubili i poslednjeg prijatelja. Čast ionako nikada nisu imali.
Прикажи мање
 
Pre par godina naletim na druga iz osnovne skole, kog nisam godinama videla. Nekada smo se druzili, bio mi je drag. U tom susretu razmenismo brojeve telefona, ali se mesecima nismo culi. Posle 6-7 meseci zove me on i zapomaze - majka mu je u bolnici, hitno mu treba 2.000-3.000 din, a svi su mu okrenuli ledja, poziva se na moje postenje i dobrotu i trazi da mu pozajmim novac. U trenu me obuzese i sumnja i sazaljenje. Pitah ga - "15 god se nismo culi, i otkud bas mene da zoves, zar nemas nikog blizeg?" Kaze da nema, i opet poce da patetise. Odbih ga, uz veliki osecaj grize savesti, ali i reci da zelim da mu se majka oporavi, ako je zaista bolesna, ali da mi njegova prica ne zvuci logicno. Posle par meseci, saznam da je na slican nacin prevario nekoliko skolskih drugova, ili njihove roditelje, koji jos zive na istim adresama, i koji su se sazalili na pateticnu pricu. Jedna drugarica ga je prijavila policiji, ali je dobila odgovor da je svojevoljno dala novac, te da oni tu ne mogu nista. I dalje sam sokirana - zaista je bio dobar i drag momak, pre 20ak godina.
Прикажи мање
Svi takvi imaju istu priču...kako su im svi okrenuli leđa, ako im gori pod nogama, bolest... I svi imaju istu nameru- da lako dođu do besplatnih para. Zato stalno ponavljam- bolje je izgubiti takvog "prijatelja", samo njega, nego i pare. Dovoljno puta sam platila ceh.   

Follow by Email