Imaju li debeli i ostali "drugačiji" zaista, pravo na život?!

Da li su osude i moralisanja  pravo svakog na sopstveno mišljenje ili greška i greh? I da li je taj, koji osuđuje- debele, punačke, mršave, anoreksične, nevešte, neuke, lenje , grešne,  previše vredne, ambicionzne, neambiciozne... zaista savršen i bezgrešan?


    -Ja sam pončo i šešire nosila i pre ove trenutne mode, al su me gledali čudno i s podozrenjem. Sada ih nose svi, a moji su opet drugačiji i lepši od ostalih i to im smeta- reče mi maločas prijateljica, više kao ocenu mentaliteta sredine u kojoj živi, nego kao informaciju o svom modnom ukusu.




     I zaista, kada se osvrnemo oko sebe, na svakom koraku naletimo na nekakve osude, predrasude, prebacivanja, kritike - sve to, u određenoj meri i u određenim situacijama može da bude i opravdano i konstruktivno i poželjno, ali je u većini slučajeva, zapravo, neprimereno, neprihvatljivo i nekorektno.

     Nekada rezultat pakosti i zavisti, ponekad i zlobe, često  posledica neobaveštenosti i nepromišljenosti, tek, to olako etiketiranje tuđeg ponašanja, stava, postupka... života u krajnjem slučaju, daleko više govori o nama samima nego o meti našeg kritizersko-kritičkog stava.


     - I debeli imaju pravo na život - pročitah maločas ovaj komentar ispod teksta na nekom blogu, u kome su sakupljene fotografije divnih odevnih predmeta  za punije. Na stranu to što toga na našem tržištu nema - uvoznici i proizvođači, a i kreatori sami, zaboravljaju da među XX....L damama ima puno onih sa debljim novčanikom, ovakav komentar može da napiše samo neko ko je duboko ogrezao u svom egoističnom tripu osobe kojoj je "dozvoljeno" da se oblači i da jede i da živi, pa se, eto, iz sopstvene humanosti valjda, slaže sa tim da pravo na život imaju i oni, nesavršeni - podgojeni, ugojeni, debeljucasti, bucmasti, pa čak i debeli.



     Kako god,činjenica je da su i prozivači i kritizeri jednake žrtve predrasuda kao i oni koje prozivaju, kritikuju, ismevaju i često postavljaju na stub srama. Ali sam sigurna da su jadniji, u toj svojoj egocentričnosti, umišljenosti i bahatosti,  nego sve žrtve njihovog nevaspitanja, pakosti i zlobe. ( Ne izuzimam iz ovog spiska i sebe samu, kad god se usudim da se ogrešim o nekoga, pukim iskazivanjem svog stava, shvatanja, mišljenja o nečemu što me se, u krajnjem, ne tiče i za šta me dotični sam nije pitao).




     Postoji par ljudi koje znam i koji za sebe kažu da vole što su debeli. Svi ostali vlasnici viška kilograma, od onih koji su samo znak da se par dana nekontrolisano uživalo u jelu, do enormno debelih, apsolutno su svesni svega i, naravno, sami kivni na sebe što je tako kako jeste. Posekiraju se malo, otrpe gladni koji dan ili nedelju, mršave manje ili više, kraće ili duže vreme,  pa pokleknu nad svojim porokom, svesni činjenice da cehove ličnog ponašanja plaćaju sami - što preteranim računima za namirnice, što onim gorim, od probadanja i žiganja i bolova u želucu, stomaku, zglobovima, nogama, stopalima, kostima... kad ustaju i kad sedaju, kad vezuju pertle ili obuvaju čarape, kad kupuju garderobu i nemaju puno izbora, kad su im sve suknje postale tesne, kad im trbusi vise a dugmad od pantalona puca, kad se pogledaju u ogledalo.
     I sad još samo treba da se pojave popujući pametnjakovići koji uzrok svakog nečijeg  kilograma viška vide u preteranim zalogajima, slabosti prema slatkišima ili slanišima, alavosti u kuhinji, gladnim očima i labilnom karakteru, nedoslednosti... Da im stanu na muku, ionako evidentu i takođe uvrštenu u uzroke sve većeg vrzinog kola zvanog "debljanje, čak i kad hoću da mršavim".

     Izuzimajući debele osobe čija je debljina posledica zdravstvenih problema - jasno je da je u većini slučajeva situacija obrnuta, apsolutno sam uverena da je uzrok gojaznosti svake osobe van ove kategorije, koja se pritom  trudi da smrša, takođe uzrokovana nekim debelim razlogom. Koliko često ste čuli stav da je debljina "bolest "usamljenih ljudi? Koliko vam je često neko rekao da više jede kada je tužan i nesrećan i da ne poteže tako lako za suvišnom hranom kad je zadovoljan ili srećan? Koliko puta vam je neko rekao kako mu se zbog siromaštva jelovnik sveo na hleb,testeninu, krompir i pasulj i sve ostale namirnice koje najviše goje? Koliko ste često, nervozni, i sami posegli za zalogajem?




     Svako onaj ko je drugačiji i ko po bilo čemu iskače iz sredine, svestan je toga da je i meta svakojakih  ocena i  procena, često kritika, sumnjičenja, prebacivanja, nekada i osude, podsmevanja... ima toga još, za sve "nesvrstane", neukalupljenje, nestandardne,one koji se razlikuju i tom razlikom paraju oči i uši. S druge strane, malo je onih koji bar u nečemu nisu "drugačiji",  koji bar malo i bar negde ne štrče - samo, ne vide sebe, što bi rekao narod.

    I na kraju, bez namere da se ikome podsmevam -  ovaj vic se odnosi samo na one koji su zli u duši i kojima se to zlo crta na licu.
     Sećate se one antologijske karikature, kada se ružna zlica podsmeva debeljuci, a ona joj odgovara
- ali ja mogu da smršaaaaaam...

Živi i zdravi vi meni bili, mršavite zbog sebe, zbog sopstvenog zdravlja i zadovoljstva, a kad  bezobzirni  pokušaju da vas "ujedu", setite se ovog vica. I da, onoga - ja znam zašto sam ovakav, a koga li je muka njega naterala da bude zao!


I par sati kasnije, naleteh na odličnu dopunu ovom tekstu, ovde



Lidija Morvai дели ово преко Google+

пре 8 месеци  -  Дели се јавно
 
 · 
Одговори

Lepa poruka za kraj, hvala.

ja sam jedna od tih prezrenih, ali me nije briga. Imam ja u ovom debelom telu mnogo toga vrednog poštovanja i ljubavi. Volela bih da sam vitka, neću da lažem da sam srećna što sam debela, ali nisam karakter. Kad sam tužna i nervozna, činim sebi još veće zlo-tražim šta bih mogla da grickam, a to nije sveža šargarepica ili voćka. Kad sam zauzeta nekim poslom koji volim, celi dan ne bih ništa pojela. S druge strane, neka me niko ne ubeđuje da tu nema genetike i još koječega, debeli smo od hrane, uglavnom one nezdrave, ali znam puno osoba koje jako puno jedu, ali kao da "imaju pantljičaru", mršavi su, kost i koža. Znam mnogo o poremećajima ishrane, na žalost iz ličnog iskustva, to još traje i ne bih se s tim igrala, to su ozbiljne i teške stvari. Zato, volite sebe, takve kakvi ste, nek ide život, od nečega mora da se umre.
Прочитајте више

Hm... zvuči lepo, primamljivo. Kako se toga nisam setila - bolje kolač svaki dan, nego kolko ti duša ište, a posle trpljenje. Hvala!

Moj doprinos temi: ja sam od onih koji se tješe hranom. Za mene, hrana je užitak. Pa je povežem s drugim ućicima: dobar film, tacna puna hrane, mir, kasno je... Najslađe zaspim sita, presita. Jedina emocija koja suzbija apetit: strah. Pa ako mogu birati, biram hranu... A da se ne bih debljala, imam zavhjete, samoj sebi: ne više od jedfnog koplača na dan s dvije čase crnog vina (to mi je božanska kombinacija) niti večera posliej 8, pa makar ručala u podne.

Odličan tekst Negoslava i imam želju da kažem koju na ovu temu. Pođimo od stava da je gojaznost stvar lične odgovornosti. Biće da to nije toliko tačno koliko se misli. Sve je više razloga da verujemo kako je to posledica izmenjenog okruženja u kome živimo, što je uticalo na promenu i naše lične biohemije, a kako je to objasnio Dr Lustig koji se godinama bavi problemom gojaznosti pisala sam ovde: http://zdravaishrana.org/gojaznost-lina-odgovornost/ . Sa druge strane imamo emotivnu pozadinu cele priče koja je itekako važna. Mislim da je ovo od suštinske važnosti da ljudi razumeju kako bi izbegli osećaj krivice i prestali da prebacuju svom "slabom karakteru". Ono što dodatno otežava stvar jeste upravo teror lepote koji vlada u medijima i zbog koga se neprestano regrutuju novi potrošači raznih magičnih formula za mršavljenje. A što se zlih komentara tiče, oni zaista mnogo više govore o onome ko ih upućuje, nego o onome kome su upućeni. Mislim da je osnovna stvar koju svako ko je po nekom osnovu različit od ostalih ( a to govorim iz ličnog iskustva) jeste da prihvati i voli sebe baš takvog kakav je i da to bude polazna tačka za sve promene koje je potrebno napraviti, ako je potrebno. I u nekim slučajevima tu različitost čuvati kao suvo zlato, jer nas upravo ona čini jedinstvenim, a ne kopijom nekog opšte usvojenog modela.
Прикажи мање

Lepo je što ste dopunili ovaj tekst baš tamo gde treba. Taj osećaj krivice svako ko se bori s kg vuče stalno sa sobom, a nametnuti teror lepote ga dalje pojačava. Hvala za komentar, a ja hitam da pročitam linkovani tekst.

Odličan tekst. Šerujem dalje..pozdrav!

Da , i još više od toga. Dovoljno je da baba obuče svetliju haljinu, odmah bi bila ismevana, a svuda u svetu oblače se u svetlije boje, s godinama. No, budući da narodu nikad ne može da se ugodi, glesi tvoja posla, kako kaže taj isti narod. Hvala, Miloše.

Površnost, kompleksi, zloba, neznanje sve to utiče da se ljudi ponašaju kako si opisala Negoslava, prema ljudima koji se da kažem izdvajaju od ustaljenog jednoobraznog šablona. Ne mora to biti samo u izgledu već i na drugim poljima. To se da videti i primetiti u manjim sredinama. Recimo sa slušalicama kada bi se prošetao negde gde to nije uobičajno ili nosio šešir, pa recimo da bi bio u centru pažnje. :)

Bravo, najpre za onoga ko ti je u srcu, pa i za tebe! Znam mnoge kojima onaj, iz srca, nije podrška, već...naprotiv... No, to je problem karaktera svakoga od nas, a poenitirala si sama poslednjom rečenicom. Hvala.

Prvo sam se zapitala šta je ovo sa slikom? Kad ti pišeš o aktuelnoj temi, i to baš baš aktuelnoj. Možeš biti suv ko suvo rebro ili debeo kao slanina sapunjara ali ako se ne osećaš dobro u svojoj koži džaba ti sve. Nikakvi sitni kilogrami ti neće popraviti mozak. Ni jedna, pa ni ona omiljena robna marka od tebe neće napraviti zadovoljnu osobu. Kada kažem "ti", ne mislim na tebe konkretno, već na ljude generalno ali se obraćam u drugom licu. Ja znam da je većina lepotica u meni dragom Nišu buckasta, obla tj. jedra i tako je generacijama. Doduše, ima onih koje preteraše ali tako je svuda. Ja volim žene sa oblinama, to mi je jedino prirodno i lepo. I sama sam buckasta, ne smeta mi uopšte. Ali bilo je perioda kada sam mislila da je sve u tome da skinem koji kilogram i tada ću biti mnogo zadovoljnija, lepša itd. Ma, nije nego... Ništa od toga. Najlepše sam se osećala kada sam prihvatila svoje telo, a sve zasluge za to idu onome ko mi je u srcu:) On me je naučio da je oblo lepo i zanosno. Naravno, vodim računa o tome šta i koliko jedem. Uvek sebe kritikujem što ne vežbam konstantno već to radim kampanjski. Doduše, redovno pešačim i svaki dan više puta idem gore-dole do petog sprata i nazad... Nabavke, pijaca, posao, šetnje... Ma, umerenost je ključ svega. Sada, sa ove distance smatram da sam bila blesava što sam nisam umela sebe da realno sagledam, već sam sebe stalno primoravala na blesave dijete... Volite svoje telo, prihvatite ga, vodite računa o ishrani i to je cela mudrost! Neco, sviđa mi se što si ovu temu bacila na blog i mislim da je kilaža promenljiva ali sujeta i zloba zaista nisu! xxx
Прикажи још (20 редова)

Na ovu dimenziju problema nisam obratila pažnju, hvala za dopunu. Džaba dobra duša i ostali kvaliteti, ako ne ume da trpi gladna.

Tortura mladosti i savrsenog izgleda je kao i sve do sada došlo i do nas.Najgore su varijante toga kad muževi posle 100 godina braka a i sami sa pojasom za spasavanje,nabijaju osećaj manje trednosti svojim ženama,zbog viška kilograma.A pritom bi sarmice,podvaraka,projica,lepinjica,kolačića...-A,one se ,pokidaše zbog toga.Imam poznanicu koja je savrsena majka i domaćica i koja kad pripremi svu tu divnu hranu za svoju porodicu,sebe dodatno muči,da dok oni uživaju u tome što je pripremila.ona besomučno vežba kako bi imala dobru liniju i trbušnjake.Bravo,kažu joj svi a ne misle tako. E,pa na ženama je da se prosvetle i imaju stav.Jer danas nije važno,da li si pametna,kakav si čovek,koliko si sposobna već -da li si dobra riba.Dokle god žene padaju na te stvari,muškarci će se i ponašati po tom principu.Da li je nekad neki muškarac bio prozivan,manje na ceni ako ima višak kilograma?E,pa drage žene,počnite da se oduševljavate mladim,nabildovanim,izdepiliranim,skockanim muškarcima.Videćete reakcije svojih muških polovina.Ako ništa,bar ćete se poigrati i nasmejati.
   

Follow by Email