Birate li prijatelje ili oni biraju vas



     Bila bih jako zahvalna kada bi OnajGoreKojiVidiSve, kako ga često nazivamo, i neku moju veću i značajniju misao ili želju čitao kao što "čita" i "vidi" neke moje male obične misli ili neke željice, koje i bez njega mogu da ostvarim.
     Da objasnim - sinoć, u povratku iz večerašnje kupovine koja je zapravo bila šetnja, setila sam se jedne zanimljive teme o kojoj sam htela da pišem na blogu.A onda na netu, baš tada, zateknem tekst, koji je  kao naručena ilustracija za ono o čemu sam kanila da pišem. Ali, o njoj ću na kraju.

      Ideju za širenje kruga tema iz riznice iskustvenog dalo mi je par komentara, što ispod tekstova, što u inboksu, tipa - a kako ti to znaš i kako ti sve to padne na pamet. E pa, drage moje, budući da se niko naučen nije rodio, sva ta sitna saznanja iz oblasti medjuljudskih odnosa, psihologije, sociologije pa i patologije, dolaze iz iskustva, dakle nagomilanih godina života, kao i iz pročitanog, čuvenog, posmatranog, vidjenog, doživljenog.

     Mladost je lepa jer si neopterećen mnogim strahovima koji dolaze s godinama, mnogim obavezama koje donosi sazrevanje, mnogim sukobima sa samim sobom i sa drugima, pritiscima, kajanjima... Sve kasnije godine, iz svakog životnog doba koje imate sreću da proživite, lepe su na neki svoj način i svako to doba ima neku novu draž, uz sve one kosto-i ostale boljke, neizostavne pratioce starenja.
      Pa  tako na tom putu postajete ozbiljniji, mudriji, pametniji... često plemenitiji, smireniji, sa mnogo više razumevanja i praštanja  za neke ljudske gluposti i grubosti, nego pre. Ako vam je Bog dao mozak, pa razmišljate, jednoga dana shvatite i sami da je život toliko kratak i sam po sebi opor i naporan, da jednostavno nema smisla traćiti ga na sitnicama koje su vas zaokupljale u mladosti. Pa oprostite ono što ste do juče smatrali za najveći greh prema vama, otrpite ono što niste verovali da biste mogli otrpeti, oćutite...



     Misao me odvede predaleko, pa se vraćam na samu temu - dakle, odlučim da večeras pišem o medjuljudskim odnosima, s aspekta ljudske promišljenosti, pa i pritvornosti ,kojom su neki obdareni od malih nogu. Pa tako tačno znaju gde i kako da se nameste da bi učiteljica pomazila po kosi baš njih, kako da nameste ruku na zajedničkoj fotografiji da im se vidi tek kupljeni sat, kada da se razbole kako bi izbegli pismeni zadatak za koji nisu spremni, kada da zaplaču...
     I tu je, pod brojem jedan, druženje. Koga i kako ga biramo za prijatelja? Sa kim izlazimo, sa kim pijemo kafu na brzinu, sa kim se gde pojavljujemo?

    Davno mi je jedan prijatelj rekao - ne želim da se družim sa ljudima drugačijeg materijalnog statusa nego što je moj. Ako sam ja boljestojeći, on će mi zavideti i jednoga dana će to prijateljstvo da pukne. Pogotovo ako sam u situaciji da ga pomažem, a  njemu to neko vreme odgovara, pa kasnije počne da me mrzi baš zbog te njegove zavisnoti od moje dobrote, naklonosti, darežljivosti. Ako je bogatiji od mene, onda opet postoji opasnot od pucanja prijateljstva, jer ni ja nisam imun na iste bolesti, naoko zdrave ljudske psihe, i ne mogu garantovati da i sam neću postati zavidan i besan na njegovo bogatstvo.
     Razumela sam ga, ali nikada nisam usvojila njegovo pravilo. Štaviše, dve prijateljice koje spadaju u , za današnje vreme enormno dobrostojeće, u svakoj prilici ističem kao primer srećnih žena ne zbog tog bogatstva, njega imaju i neke druge, nego zbog sveopšte sreće koju im je darovao... Bog, sudbina, uspešni muž, svako po malo, ali mi se čini, najviše one. I to umećem da od života uzmu baš ono što je najlepše u njemu, da podrže kada je trebalo, da kažu stani, onda kada je to trebalo. I želim im da njihovi životi i dalje budu ispunjeni, ne samo tim materijalnim, prolaznim i ponekad opterećujućim, nego unutarnjim mirom, sposobnošću da pronadju sreću u malom, kao što i sada to znaju, srećom ljudi oko njih, ljubavlju...



   
     Svi mi imamo u okruženju ljude koji ne mogu da žive na miru, dok ne postignu i sami nešto, kao i neki drugi, sa kim se uporedjuju, ko im je reper za uspeh. Pa otud one besmisleno visoke kuće, makar za sprat ili krov višlje od komšijske, one smešne kitnjaste, neukusne ograde od kovanog gvožđa, sa sve lavovima koji razjapljenih čeljusti motre sa stubova na kapijama. Ima se, može se... a koliko je samo para, bespotrebno, rasipano na njih, ladno su mogli da se otvore čitavi pogoni za proizvodnju, za upošljavanje, za ostvarivanje dugoročnog prihoda. Umesto toga, mnogi od vlasnika takvih... objekata, danas jedva preživljavaju, a sve i da hoće, nemaju kome da prodaju to svoje bogatstvo u koje je spiskan čitav imetak. Dobro, gastarbajteri su neka druga priča.

     Početna ideja za ovaj tekst bilo je podsećanje na ono ponašanje nekih mladih ljudi, devojaka pogotovo, da za druženje biraju isključivo manje lepe, da ne kažem ružnije drugarice. Savetovane od majke, bake, strine ili ujaka, svejedno, zarad boljeg kotiranja u okruženju, gotovo po pravilu beže od pojavljivanja u javnosti sa lepi(š)im drugaricama - pamet se ovde izgleda ne računa. A sve u cilju boljeg kotiranja tamo gde žele da se - kotiraju. Da ne objašnjavam, baš sinoć natrčah na ovaj tekst.
     Nema se tu više šta dodavati.



fotografije - život ide, kao voz, i ona druga, stepenice kao putokaz za kretanje u životu, su odavde
   

Negoslava Stanojevic

пре 1 године  -  Дели се јавно
 
Birate li prijatelje ili oni biraju vas
     Bila bih jako zahvalna kada bi OnajGoreKojiVidiSve, kako ga često nazivamo, i neku moju veću i značajniju misao ili želju čitao kao što "čita" i "vidi" neke moje male obične misli ili neke željice, koje i bez njega mogu da ostvarim.      Da objasnim - ...
 
 · 
Одговори
 
Negujem prijateljstva... I ne znam odgovor na ovo pitanje jer nekako mislim da okolnosti dovedu određene ljude u naš život i nas u njihov. Ništa slučajno se ne dešava, tako ni u prijateljstvu nema slučajnosti, samo se to nama tako čini - da smo se slučajno sreli, a zauvek ostali zajedno
+
2
3
2
 
 · 
Одговори

Lidija Morvai дели ово преко Google+

пре 8 месеци  -  Дели се јавно
 
 
 · 
Одговори
 
Druže dragi - prvo sam proverila da li sam u pravu, jesam li pogodila ko si. I tako postala prvi pratilac tvog novog bloga. Puno sreće ti želim, ostao si svoj.
 
...И музика на другој обали уме да буде очаравајућа, а када се примакнемо, тек пуки скуп нехармоничних тонова--- Поздрав Негослава.
 
Davno je Momo Kapor pisao o toj vezi-lepa i ružna drugarica. Pisao je da lepoj odgovara što ružna ističe njenu lepotu, a ružnoj da se ogrebe za društvo i izlaske. No, ja sam ubeđena da ih vezuje još mnogo toga, jer da je samo ta veza, pukla bi brzo. Odličan ti je tekst, draga. Podstiče na razmišljanje. Svako od nas treba da se zamisli zašto se druži po nekad sa ljudima čije mu društvo ne prija, bilo zbog različitosti stavova, bilo zbog različitih materijalnih prilika, ili bilo čega drugog. Nije loša logika tvog prijatelja, ali ne život demantuje u nekim primerima, u nekim potvrđuje, jer nisu svi ljudi isti i ne posmatraju svi svoj imovinski status na isti način. Najvažnije je da nam prija kad smo u nekom društvu, da možemo da se opustimo i uživamo, nešto naučimo, da zajedno rastemo. I uopšte nije tačno da se prijateljstva ne stiču u zrelim godinama! I te kako je to moguće i čak zahvaljujući iskustvu i prevaziđenoj želji da se dokazujemo, da se prikazujemo da smo bolji nego što jesmo, ta prijateljstva od početka mogu biti jaka. Opet, mogu i pucati neka prijateljstva koja godinama traju, kad se naglo kod jednog, promene životne okolnosti, to smo moj muž i ja osetili na svojoj koži. Ko prijtelj prestane biti, prijatelj nije ni bio, parafraziram nečiju mudru misao. I da dodam, ima ljudi koji su celi život sa nama, ima onih koji su u našem životu u prolazu, no, svako je tu bio s razlogom, da nam nešto pomogne, da nas nešto nauči ili da se sa nama uvek smeje. Jer, ako se sa nekim ne možeš smjati u društvu, to nije ono pravo. Hvala za divan tekst i hvala što mi otvaraš mogućnost da iznosim svoja razmišljanja o temama o kojima inače ne razmišljam, živeći ovaj stresni život i trudeći se da izvučem što više dobrih stvari svakog dana, da sačuvam zdravu pamet. Jedna od tih stvari je tvoj blog, jedna od dragih osoba koje mi pomažu si ti. Hvala ti.
Прикажи мање
 
Hvala...nisam želela da moje mišljenje bude olakšavanje duše i izbacivanje emotivnog otpada u koentar. Izvini zbog toga.
 
Nisam ga tako razumela- znam da nisi iz te priče, a tvoja pozitivnost je očigledna, čak i kada si umorna od problema.
 
Odlična dopuna, draga An - ili , kako bi rekla naša Merima, kada ćeš prestati da nosiš tudje džakove. Ljudi kojima ste taj, taj kontejner za rasterećenje od sopstvenih problema, ne da su često, nego su najčešće namerno nesvesni toga koliko vas truju svojim nezadovoljstvima. Jer, ona su svakodnevna, a ako to nisu, onda do iznemoglosti ponavljaju ona od ranije. Negde sam već rekla- imam osobu koja ne zna da stane,u tom pogledu, i već tačno znam da će negde oko 17. minuta da počne standradno - a lepo sam joj rekla da ne kaže to, nego toito, a ona nije...i tako, godinama.I pored svih mojih molbi da mi to više ne pominje, jer mi se kosa na glavi diže već oko 15. minuta.
Прикажи мање
 
Meni je uvijek čudno kako znanost mora kompliciranim putovima dokazati ono što mi iz života dobro znamo.
 
Valjda se zato zove znan... - da nam svako sa-znanje učini komplikovanim.
 
Ja bih ovde dodala još jednu pod-kategoriju: druženje s ljudima koji su hronično nezadovoljni, i kojima ste konstantna emotivna i psihička podrška je jednako opasno kao i druženje sa bolje / lošije stojećim prijateljima. Ovakav odnos pre ili kasnije iscrpi onog koji je podrška, a onaj kome se pomaže često nije u stanju da shvati koliku žrtvu podnosi prijatelj pomagač. Kako je jedna prijateljica to opisala - prijatelj pomagač postane kontejner za sve probleme svog okruženja, i istovremeno uskraćen za pravo da se i sam požali na svoje probleme.

Follow by Email