Djubre jedno nevaspitano, stoko jedna malečka, u obdanište ću te prijavim

U komšijskom dvorištu nepoznata žena pere tepih. Pored nje se spotura dečak, dve-tri godine mu je. Njen monolog se čuje mnogo dalje od moje kuće.
    - Moram da ga operem što pre, kažu kiša će, da se ocedi, pa posle da ga sušim. Skloni se, tu mi smetaš, da požurim. Da operem tepih, pa ću posle drugo da radim. Pa da idemo u šetnju, kad već nisi u obdanište.



     Dok prebirem po ormaru, njen glas, oštar ko glas čobanice navikle da viče dok razgovara sa drugaricom na drugoj strani brda, para jutarnju tišinu komšiluka koji se tek budi.
    - Idi malo tamo pa se igraj,  svinjo jedna,vidiš li da mi ovde smetaš. Da požurim da operem tepih, kiša će, jesam li ti rekla?



     Ne stigoh do sobe na drugoj strani kuće, preseče me njeno, ovoga puta neću biti pristojna, pravo dranje. Ko da joj operišu bubrege na živo.

     - Djubre jedno neotasano, šta sam ja tebi rekla?! Da se igraš tamo, a ne na ulicu, stoko jedna nevaspitana, majmune jedan!! Sad ću da idem u obdanište , da te prijavim, gade jedan, stoko!!! - izvinjavam se, deo njenog bogatog repertoara sam zaboravila.
     Dok silazim u dvorište, nailazi malo veći dečko, na biciklu. Nesmanjenim tonom obraća se njemu-

     - Vodi ga odavde, djubre jedno nevaspitano! Ništa ne sluša, a ja moram tepih da operem, kažu doveče će kiša. Stoka jedna, ne da mi da požurim, samo mi se vuče oko noge, na ulicu je teo da izadje, kola da ga zgaze, još ta li mi muka treba, djubre jedno nevaspitano.

     Udjoh u kuću. U sobu s druge strane, gde se ne čuje njena dreka.

     Jadno dete.


fotografija je odavde - http://morguefile.com/archive

komentari

Сузана Филиповић дели ово преко Google+

пре 1 године  -  Дели се приватно
 
 · 
Одговори

Strašno, strašno!

Ja se samo nadam da ovo čitaju i neki od takvih roditelja. hvala ti.

Podseti me na scenu od pre nekoliko godina. Ispred naše kuće je česma. Često tu ljudi svrate da popiju vode, da zahvate vodu ili da bace smeće svoje u obližnji kontejner ( koji nije "državni" već naš, ali nema veze, bolje u njega nego pored njega ). Stali su roditelji sa dečakom, možda je imao oko 6-7 godina. I dete, na koje nisu pazili, se oklizalo jer su stepenice mokre. Ja razumem roditeljski strah i sve, ali kada sam čula majku kako mu više - Đubre jedno, život si mi upropastio - ja sam samo zatvorila prozor. Šta ja njoj da kažem?

Takve reči, ili one, dobronamerne: Pazi da ne padneš, i slične, usađuju nam blokade u podsvest, pa smo kao ljudi puni strahova, nesigurni, bez samopouzdanja, a po nekad i nasilni i grubi. To me podseti na dreku dece, koju sam slušala nekada, dok smo još mogli sa decom na more, kad tata na silu nosi dete u vodu da napravi od njega plivača, a dete se plaši-neki ljudi nikada ne savladaju taj strah. I uvek mislim, koliko li sam ja grešaka napravila prema svojoj deci, sve radeći s ljubavlju i u najboljoj nameri.

Sigurna sam da to nisu ovako traumatične stvari - i da je bilo nekog prekora, mora da je bio s merom.

eno ti ga, bwe, u prvom redu, posle šerovanja, tvotovanja i emajliranja

`de ti bre lajk-dugme.... drugi komentar bi bio suvisan...

da -za njega bi, u stvari, obdanište bilo nagrada, a ne kazna

Upravo zato sam i napisala tekst. Ovom detetu neće pomoći, ali nekom drugom možda hoće.

JOJ! Najtuznije mi kad pomislim na kakvom ce primeru to dete uciti i ko zna u sta ce izrasti.

Follow by Email