U tudjem smo srcu- grešna sam, ali je i ovo za neki pismeni zadatak



     Možeš da odlučiš koga ćeš primiti u svoje srce, možeš iz njega da izbaciš svakoga kome više nije mesto u njemu, možda i nekoga tu da sahraniš. Možda se predomisliš, pa nekoga u srce vratiš, oživiš ga ili mu odškrineš, nekada zatvorena vrata. Možda...
     Jer, najčešće, svom srcu možeš da narediš, komanduješ. Da ga i preurediš, ako te ne sluša. Ili da ga poslušaš, ako je jače od tebe.


     Sa tudjim srcima stvar je malo drugačija. U čijem god da se nadješ, to nije tvoj izbor. I nemaš prava da se mešaš. Dovoljno si uradio već time što si se našao u nečijem. Valjda si zasluženo tu gde jesi, čak i kada ne znaš da jesi.
     Valjda.

     Jer, niko neće u svoje srce da stavi nekoga ko će tu da mu smeta. Pa čak i da ga malo pritiska, gura, uznemirava - primio ga je jer mu nešto znači. Možda ne baš bezuslovno, kao majka, kao otac (ako je uopšte roditeljska ljubav bezuslovna, a neki kažu da nije), ali s dovoljnom ljubavlju da mu dozvoli proširenje svojih srčanih komora baš zato što je tu gde jeste, što je takav  kakav je i što radi to što radi.

     Ponekad je dovoljan samo srdačan osmeh nečiji, pa da obezbedi mesto u vašem srcu zauvek. Ili pružena ruka, zagrljaj u pravom trenu, zajedničko ćutanje onda kada pogledi govore. Zajedničko radovanje, plakanje, tugovanje, smejanje. Druženje, putovanje, koračanje...
   
    Šta možeš da uradiš kada se nadješ u nečijem srcu?
    Ništa. Ili, skoro pa ništa.
    Samo da budeš - tu, takav kakav si zaslužio da se u tom srcu nadješ. S onim istim osmehom koji ti je prokrčio put do njega.
     I ne zaboravi zagrljaj. Zajedničko radovanje i plakanje. Pruženu ruku. Koračanje u istom tempu, kada posustaje. Ili kada ti posustaješ.
     Jedan mali zajednički krug, u kojem ima mesta za sve vas, koji ste jedno drugom bliski i kada ste daleko. I kada ste zajedno, sami, i u velikoj gužvi. I kada odete. Kad se vraćate.
     Sve dok su vam srca dovoljno široka da u njih stane i po koja nesuglasica, nesporazum, svadja... prekor, jednako kao i pohvala, ljutnja jednako kao i ljubav.
     Sve dok činiti sve da nikada ne izadjete iz tog srca. Čak i kada ne činite ništa.
   
komentari
 
Hvala. A ono je bilo dvaput i ja sam jedno obrisala.
 
Jako lijepo! (možda sam naučila unositi komentar, ne ljuti se ako sam na onaj gornji komentirala stoput isto)
 
Baš tako, Iskrice - možda neko i tvoj pasus ugradi u pismeni zadatak, ono s početka. Hvala ti i dobrodošla.
 
Biti u nečijem srcu, u pozitivnom smislu reči, je nešto što treba ceniti. I to jako. A i treba se truditi da staneš u srce mnogih ljudi, svojim postupcima, energijom, dobrotom i svim onim zašta misliš da ga malo ima na ovom svetu. Promene počinju od nas samih, u nama... Praktikujem da budem posebno dobra prema deci. Prvo, jer ih zaista volim, a drugo, od njih zavisimo. Danas smo mladi, zdravi jaki, a sutra će to biti oni pa računam, da se zadužim na vreme.
 
Hvala tebi, draga, na ovolikoj posvećenosti onome što pročitaš, na dopunama u komentarima i sveukupnoj podršci. Živa bila.
 
Tako je to sa ljubavlju, ne možemo nikog naterati da nas voli, niti zabraniti. Srećni smo kad nas voli onaj kog i mi volimo, to treba čuvati i negovati, uprkos svemu. Jer, ljubav je čudo, ljubav nas pokreće, ljubav je sve što možemo dati, ali i primiti. Pa i kad nam se ne sviđa što nas neko voli, to treba ceniti kao najveći dar. Voleti je lako, samo ako umemo da vidimo ono najbolje u ljudima, a svako od nas ima tu dobru stranu. Hvala, mila prijateljice, još jedan savršen tekst.

Follow by Email