U DOBRU SE NE UZNESI, A U ZLU SE NE POSTIDI

... ili... kada se penješ stepenicama, nazovi dobar dan svakome koga sretneš, da bi bilo nekoga ko i tebi nazove dobar dan, kada budeš silazio

     I ove dve narodne mudrosti, napisane same za sebe i bez ikakvog propratnog teksta, bile bi dovoljne neiskvarenim dušama,  mudrim da prihvate odavno potvrdjene istine. A opet, toliko je onih, uveravamo se u to svaki dan,  koji prelaze preko njih ko da ih nikada nisu čuli i ko da one za njih nikada neće važiti.Pa zato stalno imamo nekakve ....doviće i ...kiće i ostale štetočine, koji, kada im vlast i sve ono što uz nju ide,udare  glavu toliko da gorepomenuto dobar dan kao personifikacija svih pristojnosti,za njih i ne postoji.
     No, neću o njima, ma koliko bili važni ili nevažni u ovoj državi i ma koliko postojala ili ne mogućnost da još koji put vaskrsnu i, ne daj Bože, nastave da nam kvare ono malo države što nam je preostalo.

     Pade mi na pamet jedan moj kolega, generacijski, sasvim običan seoski momak koji je se od normalnog sveta nije razlikovao ni po čemu. Sve dok se nije dobro udao za nekakvu miraždžiku iz  gradića nadomak rodnog sela, čiji je tata, opet, bio ugledni lokalni političar u onom, jednopartijskom sistemu.Posle čega, naravno, jer tako to ide pod ovim našim tužnim parčetom neba, pod kojim najčešće uzlete samo neke ptice dovoljno spremne da pokornički saginju glavu dok im se utire put u visine,dakle, posle čega mu je taj let uvis bio neimnovan.

     Ko će još da razmišlja o padu, kada mu se od uspeha crveni pred očima i kada samo broji korake predjene od početke tačke sasvim običnog normalnog momka, preko onih stepenika koje udvorički, i prema uticajnom tastu i okolini, s lakoćom prelazi, do tamo nekog mesta, mestašca, bar...
     Već na prvom generacijskom susretu, pet godina od apsolviranja, jasno nam je dao do znanja sa kim imamo posla - JA sam najviše uspeo u svojoj generaciji, postao sam predsednik Izvršnog odbora Skuopštine Opštine.... Ispred njega  flaša viskija, verovatno poneta iz kabineta, koju je kasnije ispijao sa odabranima. Na tompus se još nije bio navikao.
     Na svako sledeće okupljanje, a od tada smo se sretali svake godine, dolazio je, šepureći se ko paun, nekada nam pokazujjući i službenog vozača i ženu, ali i dalje s flašom viskija za odabrane i tompusom u ustima. Valjda su mu tamo, gde se napreduje, rekli da tako mora, jer je i taj tompus sastavni deo uspeha. Fikus i sekretaricu nam nikada nije pokazao.

     Jedne godine, u ono vreme kada je žalosna sudbina zemlje počela da se pokazuje u svoj svojoj tragičnosti, sretne se on u Vladi, u koju je tast u medjuvremenu uspeo da ga progura, sa generacijskim kolegom, u medjuvremenu doktoriralim, inače profesorom na istom fakultetu na kojem smo studirali.
    - Ej, zdravo, kad se vraćaš, imaš li možda u kolima mesto za mene - pita ga ovaj, ko kolega kolegu i uz to zemljaka, sa kojim je četiri godine gulio klupu i delio neke studentske doživljaje.
    - Pusti me, bre, kakva kola, kakvo mesto, JA ovde rešavam važne državne probleme - odbrusio je kolega srastao  s flašom viskija iz kabineta,  za odabrane, i topusom kao znakom uspeha u ustima, okrenuvši ledja dojučerašnjem drugu, ko i da ne postoji.

   
     Mnogo je godina prošlo od tada. I mnogo partija  se promenilo na našoj političkoj sceni. Ponekad se, posebno kad vidim nekog konj-zelenka upregnutog u šarene kočije njegovog  političkog opredeljenja za jednokratnu upotrebu, setim tog svog žalosnog generacijskog kolege.
I pitam se, ko njemu danas kaže dobar dan.