DA LI DATI PROSJAKU ILI ONOME KOME STVARNO TREBA

-Dajete li pomoć? I kome? I kako odlučujete ko je zaslužuje i kome je najpotrebnija, a da se ne ogrešite o nekog koga ste preskočili? 

     Pročitala sam pre nekoliko dana ovaj tekst, koji me je uverio u ono što davno znam i što, zapravo, svi znamo - da su prosjaci na ulicama naših gradova, svejedno o kojoj je državi reč,  dobro organizovne grupe u čijem lancu najviše stradaju nedužna deca. Nisam, doduše, znala, niti mi je ikada palo u oči to da  te musave bebe, za koje "daj-neki-dinar-za-ovo-dete-za-mleko" iznudjuju neke glasne i kletvama sklone žene, nikada ne plaču nit puštaju ikakav glas, ali me je informacija o tome da ih drogiraju i opijaju uverila u ispravnost davno donešene odluke da ovakvim prosjacima ne dam ni dinara.
     Kada su prosjaci u pitanju, izuzetak činim samo kada u beogradskoj Knez Mihajlovoj vidim onu staricu koja čuči, glave sagnute skoro do betona, i zimi i leti, i kojoj ni lice nisam videla. Ali joj uvek, kada je vidim u tom skamenjenom položaju, koji me nagoni na tugu, ostavim koji dinar.
     Ostavljam pare i uličnim sviračima, najradije onim starcima koji jedva drže harmonike i gitare u rukama, ali njima  ne kao milostinju, već kao nagradu za uloženi napor, kako bi se pod stare dane zaradio koji dinar.




     Pre par dana, posmatrala sam na Autobuskoj stanici u Beogradu, ženu srednjih godina, koja je jurila zaa kupcima karata, iznudjujući im 20, 30, 50... dinara, s obrazloženjem da joj fali toliko za kartu. Na one koji su odbijali da joj daju pare, vikala je i psovala ih tako strašno, da sam bila zadovoljna što joj nisam dala ništa. Ali, mogu reći da je smislila doooobar biznis - za desetak minuta, koliko sam bila u sali ispred šaltera, sakupila je skoro 200 dinara. I mogu reći, imala je dobru taktiku - optrčala bi krug po jednoj sali, pa bi otrčala ka ulazu, presrela par putnika, a onda, opet trkom, ka drugoj sali...i sve tako, ukrug...
     Koliko samo ima ponosnih ljudi, daleko ugroženijih od nje, koji zaslužuju da im se pruži... pomislila sam, ali im taj ponos ne da da pruže ruku....
     
     A onda sam, posle dužeg pešačenja po centru i po jednom tržnom centru, zajedno sa kumom sela na kamenu ogradu, samo tren, da predahnemo i da ona zalepi flastere na noge, nenavikle na toliko dugo stajanje i hodanje. Prišao nam je ljubazni, naizgled, dečko, možda tek krenuo u srednju školu, s nekim papirom u rukama. Nije se obazirao na naša objašnjenja da smo umorne i da nam nije ni do čega i da smo sele samo na tren i da nemamo vremena, a ni snage da tako umorne učestvujemo u bilo kakvim anketama i da ga molimo da nas zaobidje.
     - Ali anketa je kratka, samo par kratkih pitanja, bio je uporan naizgled kulturan dečko, samo par pitanja, molim vas... i dok je kuma lepila flastere na svoje umorne noge, poče, očito jako dobro instruisan, da postavlja neka pitanja na koje odgovore i vrapci znaju, a meni bi čudno što ništa ne zapisuje, ali pomislih, ajd da ga samo otkačimo, valjda sam zna šta radi.
     Sve dok ne stiže do poslednjeg, čini mi se petog, pitanja - šta je humanost.
     E, u tom pitanju je bila njegova caka, kojoj ga je naučio neko očito jako prepreden i halapljiv - kad tako dobro znate šta je humanost, da li biste kupili ... i ne znam šta je izvukao iz zadnjeg džepa pantalona, u nameri da nam uvali,  na šta je dobio odgovor kakav i zaslužuje.
     Bi mi, malo, kao i kumi, žao ovog dečaka, koga je neko - roditelji, rodjaci, drugari, ko zna ko, zloupotrebio u svojoj igri humanosti u kojoj zaradjuju , zapravo, samo oni koji su igru i zamislili. Vi, kao, kupite neki časopis, pa oni od toga daju neku pomoć nekome. Koju i koliku pomoć? Kome? Jesu li vam ikada pala na pamet ova pitanja?
     Meni jesu. I ni ovolicno me nije stid niti osećam grižu savesti, kada im kažem  - meni, za pružanje pomoći drugima, nije potreban posrednik, kome ide više ( ili sve) nego onima u čije ime sakupljaju pomoć.

     Toliko je ljudi u našoj okolini, toliko njih srećemo svakodnevno, kojima je pomoć stvarno potrebna. Većina je i ne traži, neki je odbijaju, mnogi je očekuju. Svi mi znamo, imamo, srećemo, vidjamo ili samo čujemo za takve.
     Da bismo bili sigurni da naša pomoć nije otišla u ruke grabljivaca, lažova, prevaranata i ostalih koji zloupotrebljavaju ovo teško vreme, sigurna sam, najbolji metod izbora jeste - pomagati najbliže. Svoje komšije, komšije svojih prijatelja, one za čiju muku neko zna i čijoj preporuci možete da verujete.
     Jedino tako ćete biti sigurni da je ono vaše malo nekome zaista veliko. I da nije potrošeno za alkohol i drogu, svejedno da li namenjene bebama ili onima koji ih kupuju,možda i kradu majkama, kako bi sa njima u naručju profesionalnih prosjakinja, izazvali što veću samilost.
     Ili ono - davno sam pročitala, ali mi se urezalo u cećanje, kada je neka baba-prosjakinja zavapila, samo da mi je jedno pečeno dete ( misleći da bebu kojoj su vatra ili vrela voda oštetile lice, ruke, noge...).