Željko Malnar - smrt jednog mita o lepoti i suze kao njegovo naličje


-Umesto IN MEMORIAM novinaru i kolumnisti, putopiscu i piscu, speleologu , istraživaču i pustolovu, Željku Malnaru



     Kada sam, ( prošla je ponoć i dakle, bilo je to još juče) pročitala prvu vest o smrti legendarnog putopisca, autora predivnih dokumentarnih filmova (kao takvog smo ga upoznali i to prvo saznali o njemu) - Željka Malnara, pred očima mi je bila slika intrigantnog mačo mena s licem lepšim nego Džems Din, niz koje se spušta oštra poluseda kosa dok govori zanimljive stvari nekim čudnim načinom izgovaranja rečenica, za koji ti treba dosta truda da bi razaznao o čemu on to priča. A kada počinješ da ga razabireš, ne znaš šta ćeš pre: da l' da pratiš njegovu zanimljivu priču o krajevima do kojih ni tvoj pogled nikada ne bi stigao da nije njega ili da gledaš u to lice koji opčinjava ne samo mističnom lepotom, već i  nekom tajanstveno mirnoćom, kao da  mimike  i nema. Kao da se sav predao priči koju želi da prenese gledaocima i kao da mu je svaka ta priča zadnja.



     Onda smo, sutradan na poslu uz prvu jutarnju kafu prepričavale sopstvenu opčinjenost njegovim likom, više, i nešto manje delom, sa koleginicama  koje su delile našu fascinaciju i kolegama koji su postajali ljubomorni zbog tolike ženske opčinjenosti njime.
     Onda je, čak, jedna koleginica uspela i da ga upozna - donela je tekst, nešto kao prepričani intervju sa njim, koji je objavljen u našim novinama, a nama je postalo jasno zašto je prepričavala njegove reči tek onda kada smo saznali da je on, zapravo, odbio da joj da intervju. I da ga je ona skrpila, intervju, mislim, od njegovih izjava sakupljanih kojekude, i dalje nesvesna da je šut dobila upravo zato što ju je odbio. Ne kao novinara, nego kao ženu koja mu se nameće.

Nije joj zameriti - ne znam da li bi mu neka druga na njenom mestu odolela.

     I nisam ovo pomenula zbog nje i zbog tog propalog nesrećnog  intervjua, već da pokažem kako je on  magijski delovao na žene. Čak i na one, nesklone avanturama, kakva je bila moja nesrećna koleginica.

     Mačo i  po.
 
     A uz to, čovek koji je obišao više od pola planete, izučavao indijsku kulturu, video toliko lepih krajeva koliko cela tadašnja država sigurno nije, sretao toliko zanimljivih ljudi...

     Da mu pozavidi... čak i najuspešniji muškarac. U pozitivnom smislu, naravno.

     Onda nam se država raspala i, nekako, zaboravili smo i na njega. Jedino se Goran Milić pojavljivao, tu i tamo, u nekim našim medijima, čak je i Oliver Mlakar izbledeo, o ostalima da i ne govorimo.

     A danas, nema novina koje nisu prenele vest - u 69. godini u Zagrebu je umro Željko Malnar.

     Mačo i putopisac.
     Nekada student novinarstva i indijske filozofije.
     Vodja televizijskih ekspedicija i zapovednik profesionalnih ekspedicija.
     Ljubimac ljubitelja dokumentarnih filmova o intrigantnim  krajevima ove planete, i žena.

    A onda, na kraju minulog dana, na Fejsbuku naidjem na ovaj status


"Stvarno stradam. Stradam zbog države koju sam dobio, stradam zbog kretena koji upravljaju s menom, stradam zbog žene koja me je napustila... U kurcu sam deco. Ja stvarno stradam. Baš mi je dojadio ovaj život."





     Volela bih da nisam dalje zavirivala u snimke nekakvih njegovih emisija na  Yuotube. Ne bih, umesto onog prelepog uspravnog muškarca, obrazovanog, s dušom i inteligencijom koja pleni, čijoj smo se kompletnosti divili,  videla samo jednog polupijanog razočaranog i slomljenog  čoveka koji stari i čije psovke i ostale vulgarnosti koje je izgovarao u  tim, nekakvim emisijama, nimalo nalik onima zbog kojih smo ga zavoleli,  svedoče o životnim lomovima koji su ga dotukli.

     Nadam se da će njegova duša  naći svoj mir, " u potrazi za stakleni gradom", kako glasi naslov njegove koautorske knjige  ili  u nekom interesantnom kutku na kojem je davno ostavio trag svojih stopala. Kao onaj uspravni, lep kao Apolon, ljubitelj dalekih predela koje je tako lepo umeo da nam prepriča.

Kao Željko Malnar, kakvog ga pamtimo pre ovih tužnih snimaka sa Youtube.

Pokoj mu dusi... bio je ljudina... kako ga ja pamtim iz mladosti... a ovo ,nesto mi ne ide uz njega...pa bolje ni da ne gledam... pozz

Moguće. U isečcima priloga koje sam odgledala, bilo je toliko najprizemnije vulgarnosti, da je meni ostao gorak ukus i nisam imala dovoljno jak stomak da sve odgledam. Ipak ću ga ja pamtiti po onome kakav je bio dok je bio on - ON.

Vjerojatno si naletjela baš na neku prilično lošu epizodu. Nije čitav serijal, niti emisija bila loša, naprotiv, pogotovo je ono što je on time htio postići i postizao imalo priličnu vrijednost. Meni je samo bilo previše loših stvari u to vrijeme i nisam imala snage to gledati......... Citiram: Nitko nije toliko ismijavao ljudsku glupost, učio Hrvate demokraciji i snošljivosti kao Malnar. Njegov "Nightmare stage", senzacionalni anti-televizijski noćni program, emitiran na lokaLnoj tv postaji, doslovno je izmijenio način na koji se dotad doživljavala televizija. Oporo, iskreno, kontardiktorno. Marginalci, ljudi s ruba društva, kod njega su odjednom postali uvjerljiviji u objašnjavanju života i društva od svega što se tada, u poratnoj Hrvatskoj, moglo vidjeti. Bila je to njegova Noćna mora koja je donosila olakšanje i smisao. A zašto? Jer samo kad dovedeš stvari do apsurda možeš pokazat kakve su zaista, rekao je. - http://www.jutarnji.hr/nitko-nije-toliko-ismijavao-ljudsku-glupost--ucio-hrvate-demokraciji-i-snosljivosti-kao-malnar-sjecanje-na-druga/1113528/
Прикажи мање

A delovao je, nekad, tako snažno i moćno. Izgleda da su ipak u pravu oni koji tvrde da to, da li si bio srećan u životu, otkrivaš tek u samrtnom času. Pokoj mu duši, nesrećnoj.

Prilično sličan je i moj dojam, pogotovo glede tih emisija. Nikad mi nisu sjele i nisam ih voljela gledati. Ali u svakom slučaju bio je poseban i jedinstven. Neka mu je laka zemljica.

Follow by Email