Zašto sam i dalje sam, iako to više ne želim

- Jesam li zaslužio da mi bude kako ja želim? E pa, ako jesam biće tako ili ostajem i dalje sam - do daljeg!



      Niko ne želi da je sam. Svako bi da ga, kad legne,   dodirne nežna ruka i da mu neko zaspi na ramenu. Da se probudi pored nekog čiji mu osmeh poželi dobro jutro. Sa kim popije prvu kafu. I onu drugu, i treću...I šetnja u dvoje više prija. I ćutanje...





      Pa i ja - ne volim da se budim sam i sam da ležem i da kuvam samo jednu kafu i jedan obrok. Ono, umem sve sam. I da kuvam i perem i peglam, zimnicu spremam sam, već sam skuvao tri vrste slatkog. I ne treba meni žena da bi mi čistila, kuvala, prala...To mogu sam. Samo mi, ponekad, kad ne mogu to da ugušim, potisnem, sakrijem od sebe samog, uhvati neka tuga. Jer čovek nije rodjen da živi sam, ma koliko sam ja dokaz suprotnog.


     Razveo sam se mlad. Sin, dve godine, ćerka četiri. Očuvao sa ih sam, sasvim sam. Sam kuvao, prao, vodio u školu, na more kad se moglo, kupovao knjige i bicikle, i haljine i trenerice, i gaćice i majice, i brushaltere i uloške, i lutke i lopte. Vaspitavao, školovao, mazio i kažnjavao, zapošljavao, ženio i udavao. I dosta im je, od mene. Ma koliko navikli da sam im na raspolaganju svakog minuta, morali su jednom, i vreme je bilo, da shvate da ne može tako večno. I da i oni moraju da zakucaju na moja vrata, ko i ja na njihova. Da pozvone, da se najave, da pitaju mogu li da pričuvam unučiće. Volim ih beskrajno i sve bih učinio i dao, ali svoj život, svoje vreme, svoju privatnost - izvinite deco,  više ne. Unučiće ću da mazim kad se meni hoće. Ne kada bi oni da uhvate džadu, a deda da ih čuva. Meni njih niko nije čuvao, nego sve sam.

     A opet, u ovim godinama, sada kad  čoveku samo treba neko sa kim ne bi bio sam, sve je teško. Jer, svi i imamo svoje navike i potrebe i stavove. I svi na svoj način zamišljamo kako bi trebalo da izgleda  taj zajednički život pod stare dane.

     Nisam se, da izvineš, baš patio za žene.Imam i danas, tu i tamo, poneku, negde. Počnem nešto, vidim da ne ide, pa manem. Ima jedna, sa kojom se vidim tri do četiri puta godišnje, kad odem u njen grad. I lepo nam je, ne mogu da kažem. Ali to nije to.

    Meni treba žena. Da je stalno pored mene.

     Ali samo žena. Da probleme iz prethodnog života ostavi u kući iz koje je krenula i da u budućnost zakorača sa mnom. Da sami uredjujemo svoj život i svoje vreme. Da se i njena deca i njeni unučići, najave pre nego što dodju. Da se ne pretvorimo u bebisiterke. Ne mogu ja to, više. Da ja ne budem servis za rešavanje finansijskih problema njene dece. Ono, sinu sad fali za ovo, ćerki za tamo nešto, unuku obećala kola, a snajki da otplaćuje kredit...
     Nisam ja sebičan, mogu ja i da pomognem kad vidim da je zagustilo, al bre, to ne može ni svaki dan, ni celog života.

    Ako samo pomažem jednog, drugog i trećeg, ako se rastočimo od njenih unučiča do mojih, kad ću bre, ja da živim?

      I tako, i dalje samujem.

      Popijem kafu, nekad sa decom, nekad sa komšijom, ali uglavnom sam. Doručkujem, spremim ručak. Prošetam unuku. Onom švrćku popravim bicikl. Odvedem ih na sladoled. Ali, onda kad ja to  hoću. Kad neću, izadjem do reke, do grada, do vikendice... i ćutim.

     I sanjam san u kome mi ona pruža ruku i nastavlljamo zajedno kroz ovaj život koji nam je preostao, rešeni da jedno drugom ulepšamo sve preostale dane i sate. I da volimo sve one naše, oko nas, koji će znati da smo uvek uz njih i da ih nikada nećemo izneveriti, baš kao i što znaju da nas ostave po strani od svoje svakodnevice i problema koje mogu da rešavaju i sami. Ko i mi nekad što smo.



Follow by Email