NAUČIĆEŠ DA KUVAŠ ONDA KAD SHVATIŠ DA KUVANJE NIJE OBAVEZA, VEĆ VEČITI EKSPERIMENT I ZADOVOLJSTVO

     Postoje žene u ... nekim, godinama, koje nikada nisu naučile da kuvaju, a opet, postoje devojčice koje znaju da umese hleb i kolače, da naprave najbolje salate na svetu i skuvaju neka jela bolje i od svojih majki ili baba, koje su ih učile ili  su ih samo  krišom nadzirale dok  mućkaju po kujni, posle zvirkanja u recepte na netu.

     Nismo svi talentovani baš za sve i stoga je sasvim razumljiva odbojnost  prema kuvanju, nekih žena, koje se u kuhinji zadržavaju kolko da skuvaju kafu. Ili žalosni rezultati truda nekih drugih, koje crkavaju u nastojanju da svojim ukućanima ugode, a njima i dalje, i pored sveg tog truda, sladje ono  što im komšika ponudi. I koji jedva čekaju da odu u goste, kako bi pojeli nešto zaista ukusno.

     Sve dok neko, svejedno da li je reč o ženi ili muškarcu, na kuvanje gleda kao na  neženjenu obavezu koje bi što pre da se otarasi i iz kuhinje izadje pre nego što je u nju zakorači-la, i rezultati njihovog rada u njoj biće nezadovoljavajući. Ili na nedovoljnom nivou u odnosu na ono što ta osoba može.

     - Prva i verovatno jedina stvar koju sam  naučila od svoje svekrve, jeste da to što kuvam, kuvam s velikom ljubavlju, misleći na one kojima ću tu hranu poslužiti - govorila je jedna moja koleginica i,mada mi se čini da sam je u nekom postu citirala, dozvoljavam sebi da se ponavljam, smatrajući ovo pravilom broj jedan, kojeg se ona-j ko kuva valja držati.


     A uz ovo, mogao bi da sledi još samo jedan savet - naućućeš da kuvaš ili, još značajnije, da dobro kuvaš, onda kada shvatiš da kuvanje nije obaveza,  već večiti eksperiment , koji pruža neslućena zadovoljstva sa svaki novim zalogajem, novim ukusom i novim priznanjem onih kojima kuvate da su vam zahvalni na ukusnom obroku, kolaču, na bilo kom zalogaju. I da ne moraju da trče kod babe ili komšike da bi pojeli nešto što im se  lepi za nepce .

A da kuvanje zaista nije bauk i da može biti fantastična zabava, uz dopuštanje  improvizacija, pokazaću vam na jednom primeru. Pre par dana ubedila sam komšinicu da kupi par namirnica , kako bih joj skuvala nekoliko jela. Da ima, kad dodje umorna s posla - a umorna je uvek i nije joj ni do čega, a najmanje do toga da udje u kujnu, posle celodnevnog rintanja.

    Dogovorile smo se da kupi povrće, po komad od svega kojeg je u tom trenutku bilo, kako bismo spremile dinstano povrće, uz malo mlevenog mesa, šargarepe, kupusa i šampinjona. Pile je već imala, domaće.

     Kao svaka nevešta domaćica, kupila je najveći plavi patlidžan i tikvicu na koje je našla. Pa sam samo po komadić od oba iskoristila za dinstano povrće, za koje vam recept i ne treba, valja ga samo naseckati i staviti u tiganj.

     Od ledja i belog mesa pileta skuvala sam  supu, s ti što sam od belog mesa napravila ajmokac. Recept ćete naći na skoro svakom gastro blogu. Prethodno sam od dela mlevenog mesa napravila fil za špagete, što nam je bio ručak. Od dela mlevenog mesa napravila sam ćuftice za moju čuvenu grču čorbu,( oko kilo šargarepe rendati na najsitnije rende, pa dinstati na malo zejtina. Za to vreme od 300 gr mlevenog mesa, kojem je dodata šoljica pirinča i najsitnije rendana glavica crnog luka i malo soli i bibera, praviš najsitnije kuglice i uvaljaš ih u brašno. U dinstanu šargarepu naliti litar vode i kad provri, staviti ćuftice.Malo promešati, tek da se ne prilepe za dno, poklopiti i kuvati pola sata.Ako je pregusto, naliti malo vode, ako je retko, razbiti malo gustina u vodi i dodati.Na kraju dobro zabiberiti. Ja stavim i malo peršuna , al na kraju), a od poslednjeg dela musaku, sutradan.

     Ostatak piletine iskoristila sa za onaj svež kupus s puno šargarepe - da, i piletina može da se kuva s kupusom kažem  za one koji sumnjaju u to.

     Plavi patlidžan sam ispohovala. Tikvice, da se ne bih ponavljala, isekla sam na duge tanke šnite, ispržila na malo ulja i slagala u činiju, pri čemu sam svaki red posipala sosom od aćeta balzamiko, maslinovog ulja, seckanog belog luka i peršuna.