ON izmedju njih dve

     - Moj je i imam samo njega, srce i oba bubrega bi mu dala, ne smo jedan, al mora ti reknem , budala je bre kolko je težak. A težak je , ima ga, vidiš i sama, pa kad ti ja tako kažem, to znači da je mnogo . Budala.
     Dobro , možda sam i ja malo kriva , kasno sam ga i teško dobila , pa sam bila prema njemu slaba, oduvek . Sve , da ga ne sekiram i ne potrišem, osetljivo mi dete, slabašno beše, pa sve nekako bude po njegovom. Milo mene, pravo da ti reknem, da on bude zadovoljan , da ima sve i da ne zameri kako druga deca imaju bolje roditelje.
     A i, bio je i on dobar, ne mogu da reknem drug'če, dobar djak , i da posluša,  i da ne pljuje po ulici ko ostala deca, da se svakome javi, svakog ispoštuje...
     Muke nastaše kad dodje ona  za njega. Ki povez na oči da mu je stavila , ništa dalje od nosa svojega ne vidi . Nit' oće de čuje kad mu se kazuje. A ja, zarad mira u kući, ćutim. Neka je njima dobro,mislim, njemu samo da je dobro, majka će se povuče u ćošak i u njegovoj sreći da uživa.
     Kad smo zajedno, pa ona izlegne nekud, on se sagne i rekne, majka, poljubi me. Ustvari, više mi ništa i ne kazuje, i sama znam, kad ona otide nekud, do sobe ili napolje ili do neke radnje, on se sagne i ja ga ljubim u obraz. Ko mali kad je bio.
     Al mi krivo što mu ona naredjje sve, kako će da bidne i kako da čini. Ko da on nije bio i pre nje i ko i da sam nije naučen kako biva.
     S početka, kad treba da krenu svojoj kući, pa kad se pozdravljamo, on izvadi pare, uvek je znao da zaradi, para mu nikad nije bila problem, pa mi stavi u ruku, na polasku. Odjedamputa, nema. Pitam se ja, šta li je sad, dal od nje ne se majci da sune dinar, kad ono, nadjem na komodi u sobi. Ostavio majci.
     Neću da ga sekiram, al kažem, ti li se sinko bojiš žene, ona li ti ne da da majci suneš. Onomad, kad mi nasamo dade pare, da ona ne vidi. Biće da ga grdi, pa se on tako krije, jadno moje dete.
     I tako, moj je, al budala povelika postade od kad se oženi, pa mu mati više nije važna i od žene mora krije , za sve...
    Al moj je, šta ću, ćutim...

* * *

     - Ne mogu da razumem posesivne majke , koje ne shvate da dodje vreme kada njihov sin više nije beba zavisna od njih , već odrastao čovek kojem ne priliči da se drži za mamine skute. Ponekad mi ga dodje žao , ali opet, ako on ne sme da joj kaže ništa i ako primorava sebe da otrpi, onda ima da trpi i moje hirove. Uinat njoj, ne njemu.
    A trudila sam se, nije da nisam, časna reč. Pokušavala da se umilim, da pokažem kako nema razloga da me ne voli, i meni je drago da njen sin bude zadovoljan i srećan.
     Kad krenemo kući, on se pozdravlja sa njom i da joj neke pare, a ja kažem, pa dobro, možda joj je neprijatno, nemoj to tako da radiš, preda mnom, daj joj nasamo ili ostavi negde, da nadje kad mi odemo.Da ne ispadne kako snaja mora da kontroliše koliko sin para daje majci.

     A od kad sam ušla u tu kuću, sva sreća samo ponekad i samo na kratko, inače ne znam kako bih sve to podnela da je uvek pored nas, ona glumata paćenicu i žrtvu. Iako je sve po njenom. Ej, ne sme muž da me zagrli kad smo u njenoj kući, da me poljubi, mogu samo da sanjam.Može mama da mu naidje. A ne može mamu da nauči da kuca kada nam ulazi u sobu. Ne, mami se ne sme ništa reći, može da nam se ušunja u sobu, da je i ne čujemo.
     Navikla sam već, nežnosti koja je meni važna ko vazduh, nema dok smo u njenoj kući. Moj je muž je stena, dok je mama pored njega.
     E onda, rekoh mu, ako nema nežnosti za mene, neće je biti ni za nju . Šta ima da je ljubiš svaki dan, ko da se niste videli mesecima ? I tako, otkad mu to rekoh, više je nije poljubio.

   Neka i ona oseti kako to izgleda kad si bez razloga uskraćena za nešto .