MOJA SESTRA DUŠU NEMA


   Nervozno dobuje prstima po stolu. Vadi cigarete iz tašne, pa onda beskrajno dugo paklicu oslobadja celofana i kad, konačno, uzima jednu cigaretu u ruku, vrti je izmedju prstiju, dugo. Uzima upaljač, koji podrhtava u njenim rukama dok pokušava da pripali...
     Dopingovala sam se bensedinima, al ništa ne pomaže -  progovara izmedju dva dima - Džigericu mi pojede ona moja sestra , majka od nje plače svaki dan, a ja sam nemoćna. Em sam  daleko, em nisam u mogućnosti da bilo šta preduzmem. Jedna plata u kući, deca se još školuju,  krediti, pozajmice, pozajmice, krediti, ni sama ne znam dokle ću moći tako da razvlačim.
     A ona, pored njene penzije od 2000 evra, ne da neće majci da pruži ništa, nego i od njenih para neće da joj kupi ništa. Laže je, u seoskoj prodavnici ničeg nema, a sve prodavnice u obližnjoj varošici zatvorene. Pomorandžu majka ne vidi mesecima, dok ja ne skrpim pare da odem i odnesem joj. Ona joj, za dva meseca, kupila dva jogurta i dva smokija.

    Sestra mi je, al čovek nikad neće da bude . Dušu bre, nema. Dobro, mene je oduvek mrzela, jer sam ja išla u školu, ko je njoj kriv što nije htela da uči, pa ostala nepismena.  Al joj se sad namestilo, može da se sveti i da priča, džaba njoj pamet kad nema pare.Ej, raduje se mojim mukama, gleda kako se mučim i svesna sam toga da uživa. Oduvek sam joj nabijala komplekse, nenamerno, oduvek sam bila u svemu bolja od nje, al - došlo njeno vreme. Pare joj udarile u glavu. Ona je devizni penzioner, ej, može joj se. I nekako bih podnela to, što me mrzi, na pravdi Boga, al nikako ne mogu da shvatim, da ne voli rodjeni majku. Nju, koja joj je decu očuvala, dok je  ona tamo zaradjivala te pare, koje joj sada udarile u glavu . Pa ne vidi ništa od njih,  zbog njih...
     Majka plače, svaki dan. Nju najviše maltretira. Viče na nju povazdan , za sitnicu joj se obrecne, kuka joj kako je bolesna, kako ne može da je gleda više, a majka, jadna, onda kaže, pa dobro, idi ti, tamo , u taj Minhen, ja mogu sama. Idi, leči se, nemoj ti zbog mene da stradaš. A oće, majka, da ostane sama, ne može više da podnosi to njeno vikanje, sitničarenje, ogovaranje, svakodnevno pominjanje mene, koja sam joj stalno  trn u oku...A i zna, majka, da ona tamo ima nekog švalera,  da zbog njega kuka kako je bolesna i kako mora tamo da se vrati...
     Ma, šta da ti pričam, sva se pretvorila u pare. I skuplja ih,  zbog tog švalera i zbog svog unuka. Švaleru, da kupi neka besna kola, davno joj ih traži, a  unuku, naumila da kupi vilu usred grada, da se celo selo krsti kad čuju šta je ona uspela.
     Zato je, za ova tri meseca od kako je došla, potrošila 2000 dinara. Štedi. Spava u hladnom. Veš mašinu ne uključuje, pere na ruke . Kupa se samo leti.
     Kad čuje da neko , posebno kad je o familiji reč, kupi nešto,  kuću, kola, stan, pozeleni od muke . Pobesni, pa se još više breca na majku .
     Dovela bih ja babu kod mene, i pored svih mojih muka, al' neće. Ovde sam se zdala, ovde ima i da mrem, ponavlja . I tako, mogu samo da se sekiram i da plačem. I da odem ponekad .
     Da odnesem majci, makar,  pomorandže.
     

Follow by Email