Ili o tome kako shvatimo koliko smo , zapravo, srećni sa svojim malim nesrećama, tek kada se suočimo sa tudjom velikom nevoljom i istovremeno još većom životnom radošću
Čim je kročila u kancelariju , nasmejana i razdragana, unela je vedrinu i radost medju svoje kolege koje je do tada čula samo telefonom.Budući da je za praznike došla kod rodbine, iz svog dalekog grada, odučila je da, nenajavljeno, poseti ljude iz iste firme sa kojima se često konsultovala oko zajedničkih poslovnih problema.
I svi su joj se jako obradovali. Zbog tih čestih telefonskih konssiltacija poslednjih meseci, od kada je ponovo počela da radi, oni i nisu bili stranci jedni drugima. Zato se , uz miris tek skuvane kafe , nevelikom kancelarijom ubrzo orio smeh okupljenih, koji su došli i iz obližnjih kancelarija da pozdrave koleginicu.
Nije im mnogo čudno bilo ni to što im je donela zanimljive poklončiće. Svakom.
Sutradan su je pozvali da navrati, opet, kako bi joj uručili poklon koji su oni njoj, zajednički, kupili.
Tim delom poslovne zgrade ponovo se orio smeh, koji je ona zaraznom brzinom širila oko sebe .
- Koleginice znamo se relativno kratko, ali je meni tvoje ime nekako poznato, samo ne mogu da se setim otkud?
- Naravno da vam je poznato - odgovorila je, da bi bez ikakvog snebivanja ispričala svoju priču - Posle rodjenja drugog deteta otkriven joj je ogroman zdravstveni problem, koji u našoj zemlji nije mogao da se reši. Pa joj je operacija uradjena u inostrantsvu. Pa je , opet u inostranstvo, išla na neke skupe tretmane. Spašen joj je život, mada je deo problema ostao. U njenoj glavi. Nije im rekla, ali su sami zaključili da je to latentni okidač, za koji se nikada ne zna hoće li i kada će da krene.
Onda su se prisetili kako su , i ne znajući o kome je reč, sakupljali pomoć za koleginicu u životnoj nevolji. I kako su joj, uz novac, slali i svoje želje i molbe da se izbori s bolešču.
Pa im je bilo još draže što ih je iznenadila posetom. Što je vide, ne samo živu, nego punu optimizma, životne radosti i vere u taj život koji je svakoga dana opominje.
Opomenula je i ona njih, više, jače i upečatljivije, nego sve ono što su do tada medjusobno pričali.
- E, zbog čega se sve mi sekiramo, žderemo, plačemo, kukamo, žalimo , šta nam sve oduzima osmeh, šta navlači tugu na lice, koje nas sitnice čine nesrećnima, zašto smo sve nezadovoljni - pitali su se medjusobno, diveći se ženi koja se sa ivice smrti vratila u život, da bi u njemu pronašla razloge za radovanje svakom budjenju, svakoj reči, svakom čoveku ...
Čim je kročila u kancelariju , nasmejana i razdragana, unela je vedrinu i radost medju svoje kolege koje je do tada čula samo telefonom.Budući da je za praznike došla kod rodbine, iz svog dalekog grada, odučila je da, nenajavljeno, poseti ljude iz iste firme sa kojima se često konsultovala oko zajedničkih poslovnih problema.
I svi su joj se jako obradovali. Zbog tih čestih telefonskih konssiltacija poslednjih meseci, od kada je ponovo počela da radi, oni i nisu bili stranci jedni drugima. Zato se , uz miris tek skuvane kafe , nevelikom kancelarijom ubrzo orio smeh okupljenih, koji su došli i iz obližnjih kancelarija da pozdrave koleginicu.
Nije im mnogo čudno bilo ni to što im je donela zanimljive poklončiće. Svakom.
Sutradan su je pozvali da navrati, opet, kako bi joj uručili poklon koji su oni njoj, zajednički, kupili.
Tim delom poslovne zgrade ponovo se orio smeh, koji je ona zaraznom brzinom širila oko sebe .
- Koleginice znamo se relativno kratko, ali je meni tvoje ime nekako poznato, samo ne mogu da se setim otkud?
- Naravno da vam je poznato - odgovorila je, da bi bez ikakvog snebivanja ispričala svoju priču - Posle rodjenja drugog deteta otkriven joj je ogroman zdravstveni problem, koji u našoj zemlji nije mogao da se reši. Pa joj je operacija uradjena u inostrantsvu. Pa je , opet u inostranstvo, išla na neke skupe tretmane. Spašen joj je život, mada je deo problema ostao. U njenoj glavi. Nije im rekla, ali su sami zaključili da je to latentni okidač, za koji se nikada ne zna hoće li i kada će da krene.
Onda su se prisetili kako su , i ne znajući o kome je reč, sakupljali pomoć za koleginicu u životnoj nevolji. I kako su joj, uz novac, slali i svoje želje i molbe da se izbori s bolešču.
Pa im je bilo još draže što ih je iznenadila posetom. Što je vide, ne samo živu, nego punu optimizma, životne radosti i vere u taj život koji je svakoga dana opominje.
Opomenula je i ona njih, više, jače i upečatljivije, nego sve ono što su do tada medjusobno pričali.
- E, zbog čega se sve mi sekiramo, žderemo, plačemo, kukamo, žalimo , šta nam sve oduzima osmeh, šta navlači tugu na lice, koje nas sitnice čine nesrećnima, zašto smo sve nezadovoljni - pitali su se medjusobno, diveći se ženi koja se sa ivice smrti vratila u život, da bi u njemu pronašla razloge za radovanje svakom budjenju, svakoj reči, svakom čoveku ...
Draga Negoslava, ne bi trebalo da te dotiču ove reči iz teksta, jer ona zarađuje pare na taj način. Ja pišem blogove jer tako hoću, može da ih neko čita ili ne, to nije moje jedino zadovoljstvo, već neka vrsta "pražnjenja",da li to nekom odgovara ili ne, to nije moj problem. Ako vidim da su mi blogovi posećeni znači da ljude interesuje to što pišem, i drago mi je. Na blogovina sam pročitala puno korisnih tekstova, putovala, uživala, makar na trenutak mi je bio osmeh na licu( na tuđim blogovima ). Nisam provodila vreme po smrdjivim kafanama, odala se alkoholu, već radila nešto korisno za mene, a možda i za onog ko čita te blogove. Dok je sveta i veka, biće onih koji su kontraši :) Osmeh draga moja :) Ljubi te tetka Saveta :)
ОдговориИзбришиhvala za lepe reči, izvinjavam se...ne znam zašto nisam na vreme odgovorila
Избриши