KROZ BOSNU NE PEVAJ, KROZ SRBIJU NE IGRAJ....

... a kroz Makedoniju i ne pevaj i ne igraj ... smejaće ti se


     Ovu izreku prvi put sam čula od kolege koji je njom objašnjavao zašto je nezadovoljan izabranicom svog jako muzikalnog sina - eeeeeej, znaš kako se kaže, kroz Bosnu ne pevaj, kroz Srbiju ne igraj, a kroz Makedoniju i ne pevaj i ne igraj, smejaće ti se. A ona, zamisli, ona , Makedonka, a zamisli, ej, solfedjo ne može već tri puta da položi ! Pa koliki antitalenat mora da bude jedna Makedonka, čija je nacija po muzikalnosti u izreku ušla, da  solfedjo ne može ni iz čitava tri puta da položi. A ovaj moj, zapeo da se ženi, ej, Makedonkom koja na solfedju pada tri puta. Ja mu sredjujem stipendiju, na Sorbonu bre 'oću da ga šaljem, a on bi da se zaposli u vojnom orkestru, na sahranama da svira.

     Dok sam počinjala ovaj tekst, imala sam ideju da pišem o nečem sasvim drugom. Te tome i ovakav naslov, koji, ipak, ne želim da promenim, mada će tekst ići u sasvim drugom pravcu.

     Jedno sećanje na kolegu.
     Jednog od mnogih , koje smo zauvek ispratili.
     Prećutaću mu ime.Onima koji ovo čitaju ono, uostalom,  ništa posebno neće značiti. Ali će im se , nadam se, dopasti sećanje na jednog čoveka kojeg odavno nema.
    Zanimljivo je da nikada nismo bili posebno prisni. Ljubazni jedno prema drugom, uvek, da. Korektno kolegijani, svakako. Dobronamerni , predusretljivi,s obostranim simpatijama koje se ogledaju u otpozdravu pri susretu jednako kao i kroz ono nekoliko službeno razmenjenih reči, svakodnevno. Retko smo se zadržavali u dužem razgovoru.
   Činilo mi se da kroz život klizi lagodno, da ga retko kada nešto iznervira, da i posao shvata nekako poluozbiljno, da se ni u šta ne unosi detaljno, da  nastoji svaku muku i svaki napor da drži što dalje od sebe.
Mnogo kasnije  ,  shvatila sam da je duboko promišljao svaki svoj potez i da je, zapravo, najveća njegova mudrost, kojom se lišavao nepotrebnog nerviranja, bila u tome da stvari rešava ćutke. Asertivnost mu je bila jača strana, reklo bi se danas.
     Mislim da nikada nisam čula njegov povišeni glas, nikada se ni sa kim nije zakačio, nikome nije radio iza ledja , a mnogo kasnije sam shvatila da je i onda, kada se činilo da zanemaruje svoje obaveze, on samo terao svoju priču i činio ono što je smatralo da treba i kako treba činiti.
     Znali smo da mu se već odbrojavaju zadnji meseci, kada je na jednoj svečanosti , usred one gužve koja nastane kada se isprazne tanjiri a čaše  se sve češće pune, seo do mene, dok sam odmarala  od skakanja u kolu.Zagrlio me i , onim, tada već grkavim i jako tihim glasom, prošaputao - Molim te, budi uvek takva. Ne daj nikome da te promeni, da budeš kao ovi, neki ovde,  nezadovoljni sumorni ljudi koji mrze svakoga ko  malo odskoči od prosečnosti  i čiji je najveći domet zavist. I ne daj nikome  i ničemu da ti skine osmeh sa lica.  Jel si me razumela ?
     Ne znam da li je shvatio da sam glavu okrenula  na drugu stranu, kako bih sakrila suze, dok sam poslušno klimnula u znak obećanja.
     - Juče mi je bilo strašno žao i teško  dok sam vas gledala iz svog ugla, rekla mi je sutradan mlada  koleginica - štagod da ti je prošaputao, s naporom bolesnog čoveka koji zna da su mu se dani krate, bilo mi je jasno da se na taj način oprašta sa tobom . I da te nisu rasplakale njegove, očito lepe reči, već ono što ste oboje znali u tom trenutku.

Nadam se da , negde gore daleko, jedna zvezda sija i za njega.  I da , onda,  nije primetio moje suze , koje sam uspela da obrišem s lica dok sam se okretala ka njemu, s osmehom...