KOMUNALNA MILOSTINJA ZA NOVINARE I PROSLAVA ZA ODABRANE

     U startu moram da se ogradim - ovaj tekst nije uperen protiv žitelja prestonice , koje nazivamo Beogradjani, ma kada i ma otkuda da su stigli u ovaj grad. Ustvari, tekst koji nameravam da napišem, nije uperen ni protiv koga lično , već protiv malogradjanštine i prestoničkog kompleksa nekih ljudi, koji sasvim slučajno žive baš u toj prestonici, ali sasvim namerno stvaraju o njoj ružnu sliku. Svim ostalim žiteljima prestonice , časnim, korektnim ljudima koji uvažavaju i sebe i svoj grad, ali i sve ostale ljude, ma gde da žive i ma otkud da su  došli, svaka čast , uz molbu da se ne osećaju prozvanima.
     I objašnjenje - za to što sam tekst počela naopako , odnosno što sam na početku rekla ono čemu je mesto na kraju. Na onom mom drugom blogu , Negoslavlje, nedavno sam objavila tekst, koji je reakcija na jednu vrlo grubu i prostu blogersku prozivku, karikaturu, zapravo,  ljudi došlih odnekud u Beograd, od strane osobe  koja sebe smatra Beogradjankom . Pa  sam navukla na sebe gnev jednog dela žitelja prestonice koji su se, neprozvani, našli  pozvanima da brane sve Beogradjane od mene , koja je tim tekstom  samo stala u odbranu ostalog dela Srbije od onih Beogradjana koji misle da jedino oni imaju prava da primećuju, ismevaju i karikiraju tudje mane. Doduše, više je bilo onih koji su delili moje mišljenje, čak  i sami podvlačeći da se stide tih i takvih, ali....

   
     I molim da se smatra da tekst koji počinjem da pišem počinje odavde.

          Priča mi  večeras, na esnafskoj proslavi dolazeće godine , koleginica koja je nedavno ostala bez posla, da je dala otkaz i redakciji za koju je pisala honorarno . - A znaš li šta me je nateralo da baš u ovoj situaciji, kada sam već bez posla, prekinem saradnju i sa njima - pita me, a ja već iz načina na koji postavlja pitanje vidim da je razlog zaista debeo, što bi se narodski reklo.
     I zaista je , ne razlog, nego - razlog na kub.
     Kao honorarni  dopisnik koji piše za smešno male pare  ( dovoljno vam je za komunalije, dobijali su, ona i njene kolege dopisnici iz drugih gradova, odgovor na primedbe da su honorari preniski ) bila je jako uvredjena kada je na televiziji videla snimak sa proslave dana firme , na kojoj je trebalo da se nadju i ona i dopisnici iz ostalih gradova. Bar tako im je obećano , kada su iz centrale najavljivali taj dogadjaj, objašnjavajući im da je  red i da se upoznaju.
     Kada je, revoltirana tolikom nekorektnošću, sledećeg jutra pozvala redakciju i obavestila ih da zbog toga prekida saradnju sa njima, dobila je odgovor -Pa mi smo planirali da pozovemo i dopisnike, ali pošto ne znamo o kakvim ljudima je reč , možda medju vama ima i incidentnih , odlučili smo da za vas napravimo posebnu proslavu.
    Danas , kada se više i ne zna ko je pravi vlasnik mnogih novina , kada novinare omalovažavaju bednim honorarima , dajući im zadatke često tipa nemoguće misije , i kada pomislimo da smo videli , čuli i navikli na sve i da smo dotakli dno, ipak shvatamo da dna nema. Ili je dublje od onog gliba u kojem smo mislili da jesmo.
     Otkud pravo bilo kome, nezavisno od toga u kojem gradu živi i radi i kojeg tipa je njegovo gazdovanje nekakvom novinskom imperijom kojoj će već sutra biti polomljena bar jedna staklena noga na kojoj podrhtava,  otkud, dakle, ikome pravo da svoje saradnike , koji mu  svojim  loše plaćenim radom pomažu da zgrće pare, omalovažava ? Da misli o njima kao o pijanoj incidentnoj  rulji koja jedva čeka da dodje na njegov skupi  prijem, plaćen i od para njima zaknutim, kako bi tu pravila nered?
     Koliko morala ima u tim ljudima ? Koliko obraza, časti, poštenja ?
     Dok su se rukovali sa svitom uparadjenih zvanica koje će, koliko sutra, zaboraviti i da postoje, da li su uopšte imali na umu koliko su pogazili sopstveno dostojanstvo, stideći se upravo onih na čijim ledjima su i došli dotle da išta slave ?
    Novinarstvo su odavno degradirali lovci na lako zaradjene pare,  jurišnici žute štampe i izmišljenih senzacija , vlasnici nekih novina koji u jurnjavi za profitom zaboravljaju na čoveka. No, sva je sreća, još postoje i oni drugi . novinari s velikim N na početku reči koja označava zanimanje . Ono, u koje su zgrtači para na račun tudjeg znoja zalutali , nadam se, kratkotrajno. Njima ionako nikada neće biti jasno koliko mora da je čovek čovek, kada se odriče "komunalne " milostinje, i to u trenutku kada je ostao i bez redovonog posla.
   
 
   
   

Follow by Email