AUTOCENZURA

Više puta mi se desilo da imam fantastičnu priču u prstima, koja tu i ostane, zbog autocenzire. Šta vredi to što bih ja od nekog stvarnog dogadjaja ili lika uzela tek jedan neznatni deo, kada postoji opasnost da budu prepoznati.
     Od kako imam blog, na kompjuter su se navukle i neke babe mojih prijatelja i poznanika, a tek o roditeljima i deci mojih drugarica, da i ne govorim . I tako , džaba onolikih lepih priča iz stvarnog života, kad za svaku od njih zna bar desetoro ljudi. Džaba, onda, i moje igre skrivalica, zamagljivanja istine, prefarbavanja  crne  kose u boju konjaka i zelenih očiju u modroplave, kad - zaklela se zemlja raju, mora tajne da se znaju.
     Poseban akcenat na autocenziru polažem od kad sam jednu moju drugaricu  izdala  - obe smo kupile neke glupe sprave za  sušenje voća i povrća koje, naravno, ni jedna ni druga nismo ni uključile. A zabvoravila sam da smo pre tog nesrećnoh teksta, zajedničkim snagama, objavile njenim ćerkama da nam je pomenuta sprava - zajednička .
     Šteta, zaista šteta. Toliko poučnih  životnih epizoda s povećim naravoučenijem mi pada na pamet, a ja ne smem da ih pomenem. Il' će da se seti muž da je o njegovoj ženi reč, il' mama da je u pitanju ćera , ili, pak, prijateljica da je o drugoj prijateljici reč. O komšijama da i ne govorim. Dok pokušavam da prikrijem identite kamufliranim opisom osobe o kojoj pišem, sve se plašim da, slučajno, ne upotrebim stvarni izgled nekoga iz moje okoline. Ne bi me oprala ni Nišava, sa sve Oblačinskim jezerom i akumulacijom Selova , pride.
     Pa se mučim. Učim kako da stvarne dogadjaje i ljude uvijem u tolike i takve oblande improvizacija , da ni sami sebe ne bi prepoznali.
     I tako, budem ponosna na sebe, sve dok me najmanje njih deset , na priču o zaista izmišljenoj osobi smeštenoj u vreme sada i mesto ovde, ne upita - jeli, jesi li ono na mene mislila.
     Džaba meni autocenzura...
   
   
     

Follow by Email