Od sinoć čekam 10.000.-tog posetioca na mom blogu, kako bih to objavila na sva zvona blogeraškom i ostalom svetu, kad ono... em mi čitaoci nešto zatajili, pa ulaze stidljivo i sporo, ko meni u inat, samo da još duže grickam nokte u iščekivanju, em me prekidaju nekim sitnim neodložnim obavezama... Propustim, tako, čarobnu brojku 10.000 i udjem na svoj blog kada je već bilo zabeleženo 10.001, u medjuvremenu splasnulog oduševljenja, ko ono kad mleko zakipi pa potrči napolje, a ti mu ugasiš plin ispod šerpe.
Smanjilo mi se, nekako, tih 10.000 poseta blogu, skvrčilo, jer djavo, kako vele, ne ore i ne kopa, nego samo gleda gde će da napravi pakost. Pa mi podmetne, ama baš u trenutku dok je moj brojač poseta na bloga ispisivao, do juče meni sanjanu cifru, podmetne mi, dakle, da baš u tom trenu čitam post blogerke koja objavljuje 100.000 poseta svom blogu za godinu dana. A ja, deseti deo od toga, skoro za pola godine, eeeeeeeee....
I šta ja, sada, ima da se hvalim mojom petocifrenom posetom za pet meseci ? Time da sam se proslavila ko kuvarica, jer mi je recept za ajvar ubedljivo najnajnajčitaniji ? Time što sam četiri meseca dremala, pasivizirano posmatrajući kretanje podataka na brojaču poseta ? Time što mi je broj poseta u poslednjih 30 dana veći od ukupnog njihovog zbira za prethodna četiri meseca ? Time što , kako ne-skromno procenjujem, imam lepe šanse da postanem diplomirani bloger?
Ma, sve mi se čini, ponosim se i hvalim, nečim daleko lepšim. Time, najpre,što me je pisanje na blogu izvuklo iz močvare učmale svakodnevice. Što sam otkrila jedan diiivni svet lepih reči i lepih misli, poučnih priča, korisnih saznanja... Što sam obogaćena za niz kontakata, doduše samo virtuelnih za sada, sa nekim divnim, predusretljivim, preduzimljivim ljudima. Što sam od mnogih dobila korisne savete , pa i pomoć za snalaženje u ovom virtuelnom, a tako stvarnom svetu. Što ću sa mnogima od njih, kad-tad, popiti kafu , negde u nekom gradu, mom, njihovom, negde, možda, gde nas put namernički nanese...
I zbog toga bi onaj naslov , sada sam uverena, trebalo da zadrži samo prvi deo . Mada, neću da ga menjam... makar štosa radi.
Smanjilo mi se, nekako, tih 10.000 poseta blogu, skvrčilo, jer djavo, kako vele, ne ore i ne kopa, nego samo gleda gde će da napravi pakost. Pa mi podmetne, ama baš u trenutku dok je moj brojač poseta na bloga ispisivao, do juče meni sanjanu cifru, podmetne mi, dakle, da baš u tom trenu čitam post blogerke koja objavljuje 100.000 poseta svom blogu za godinu dana. A ja, deseti deo od toga, skoro za pola godine, eeeeeeeee....
I šta ja, sada, ima da se hvalim mojom petocifrenom posetom za pet meseci ? Time da sam se proslavila ko kuvarica, jer mi je recept za ajvar ubedljivo najnajnajčitaniji ? Time što sam četiri meseca dremala, pasivizirano posmatrajući kretanje podataka na brojaču poseta ? Time što mi je broj poseta u poslednjih 30 dana veći od ukupnog njihovog zbira za prethodna četiri meseca ? Time što , kako ne-skromno procenjujem, imam lepe šanse da postanem diplomirani bloger?
Ma, sve mi se čini, ponosim se i hvalim, nečim daleko lepšim. Time, najpre,što me je pisanje na blogu izvuklo iz močvare učmale svakodnevice. Što sam otkrila jedan diiivni svet lepih reči i lepih misli, poučnih priča, korisnih saznanja... Što sam obogaćena za niz kontakata, doduše samo virtuelnih za sada, sa nekim divnim, predusretljivim, preduzimljivim ljudima. Što sam od mnogih dobila korisne savete , pa i pomoć za snalaženje u ovom virtuelnom, a tako stvarnom svetu. Što ću sa mnogima od njih, kad-tad, popiti kafu , negde u nekom gradu, mom, njihovom, negde, možda, gde nas put namernički nanese...
I zbog toga bi onaj naslov , sada sam uverena, trebalo da zadrži samo prvi deo . Mada, neću da ga menjam... makar štosa radi.
Нема коментара
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.