KAD PADNE STRANKA, MENI JE ŽAO ČOVEKA

... ili politički osvrt apolitične  "nesvrstane" osobe , čiji su "svrstani" prijatelji  - pošteni
   


     Kad god pomislim na to da bih mnogo bolje prošla da sam potpisala neku od onih pristupnica, kakve svakome od nas povremeno poturaju pod nos poznanici, prijatelji i poslovni saradnici, vrbujući nas da se učlanimo u njihovu stranku , setim se  jedne lekcije naučene od najnesposobnijeg direktora kojeg sam imala u životu. Mislim, šta drugo reći za osobu koja se ni na tren nije mešala u sopstveni posao, a kada je otišao, ostao je zapamćen po tome što je svakoga dana odlazio na lagani doručak, ručak, a ponekad, bogami, i na nešto težu večeru . Naravno, o trošku firme i naravno, onda kada nije uspeo da se ogrebe u drugoj nekoj firmi.
     Elem, taj mi je nazovi - direktor, jednom prilikom objasnio, dok sam ja pokušavala da mu održim  neke lekcije iz ekonomije, koje je očito propustio na fakultetu - Znaš, čovek ne bira političku stranku u koju će se učlaniti u skladu sa sopstvenim principima, već u skladu s tim koliko svojih interesa može da ostvari u njoj. -



     Verujte mi na reč, koliko je bio neuspešan, jer je nesposoban, kao direktor, toliko se pokazao veštim u ostvarivanju sopstvenih ciljeva i interesa, pomoću jedinog sredstva koje ima u rukama - partijske knjižice. Menjaju se stranke na vlasti, njegova od tada nikada nije bila medju njima, ali on, poznat jedino po ogromnim kafanskim računima iza sebe, i dan danji se vuče po nekim dobrostojećim javnim preduzećima, naravno, s dobrom platom i privilegijom da mu niko ne poverava nikakav zadatak, zbog očito, svuda iskazanih, jednakih sposobnosti kao i u prvoj firmi, gde ga je dovela stranka za direktora.
     Tako je, kada neko ume. Ne treba ti ni znanje, ni vrednoća, ni ugled, ni poštenje. Ti si vlasnik KNJIŽICE, ČLANSKE, i ne može ti niko ništa. Sve dok, naravno, umeš da balasiraš na vrtešci klanova i krugova, podobnih i nepodobnih, kumovsko-rodjačkih i ostalih veza.
     Ali, ne biva baš tako uvek i svuda. Toliki ČLANOVI, manje ili više sposobni, vredni, pošteni, časni i uspešni, kad-tad sidju s vrteške koja se zove stranačko podupiranje. Čak i onda kada im niko ništa ne može da zameri, kada su dali sve od sebe za izabranu opciju, za koju su bili svim srcem i dušom, slobodnim vremenom i vanposlovnim aktivnostima. I kada su na radnom mestu bili najpre readnik, a tek na kraju, član.
     Gledam, ovih dana,pripadnike Demokratske stranke,  mnoge časne i hvale vredne ljude. Njima su srušeni svi ideali. Sve ono u šta su verovali decenijama, zbog čega su možda nekada i stradali, za šta su se iskreno i nesebično borili . Oni , koji su verovali u jednu novu Srbiju, zemlju bez laži, kradja i prevara, bez korupcije i pohlepe stranačkih kolega i svih ostalih,  bez nepotizma... bez svega ovoga što danima puni novinske stupce i što će, ako je reda i pravde, početi da puni i mnoge sudnice i zatvore.
     Njima je, verujem, ovih postizbornih meseci i dana, najteže. Em što su izgubili tlo pod nogama, gledajući poraz opcije u koju su duboko verovali, u čiju su besmrtnost zapravo, verovali, em što sada otkrivaju koliko je u tim redovima, u kojima su se do juče kretali uzdiguta čela, bilo laži, lopovlika, kradja, muvanja, nepoštenja... Koliko su mizerni neki ljudi kojima su do juče aplaudirali, za koje su agitovali, čijem su usponu i sami doprinosili, idući od vrata do vrata u potrazi za sigurnim glasovima. Koliko su, u stvari, relativni pojmovi na kojima su vaspitavali svoju decu - čast, poštenje, data reč, obećano...
     Vreme u kojem živimo ne dozvoljava nam da budemo apsolutno apolitični, koliko god sami težili tome. Čak i stav - nisam ni za koga, jeste stav. Nekakav.
     Zato , upravo uz ovakvu ogradu apolitičnosti,  jedino što mogu da kažem na kraju jedne od balada koje proživljavamo u burnoj političkoj istoriji zemlje koja propada pred našim očima,   jedino čega mi je žao posle pada demokratske stranke, za koju sam i sama naivno verovala da će se večito vrteti u krugu vlasti,  jeste - žao mi je čoveka. Onog, koji je u tu stranku ušao s najiskrenijim, najpoštenijim namerama običnog malog gradjanina, koji smatra nužnim da i sam da doprinos promeni onog ružnog lica Srbije, protiv kojeg se borimo i mi, nesvrstani.