ON JE UBIJA TIHO I POLAKO

     Bila je veselo , bučno i nemirno dete. Kasnije, razigrana, poletna devojka slobodnog duha.  I dalje bučna, nemirna i željna života. Dolazili su i, posle kraćeg ili dužeg vremena, odlazili, najpre drugovi , pa prijatelji, pa momci, verenici...
      Konačno se zadržao ON. Idila. Veseli ručkovi na terasi, glasna muzika kroz prozor, ispijanje kafice i piva sa prijateljima,  kad je ON tu. Kafa i cigareta kad je sama , pa joj dodju drugarice. Troje dece.
      Po koja bučna svadja, kad progovori iz njega alkohol, najpre posle nekih proslava, kad gosti odu... A zatim, bez pravila - posle mirnog porodičnog sedenja na terasi, dok im se deca vrzmaju oko nogu, a flaše ispijenog piva  se gomilaju na stalaži pored vrata. Pa cika i vrisak, njen i dečice razrogačenih očiju. Prasak polomljenih stvari, vrata, stakala...
     Njeni se isprva ponašaju kao da se ne dešava ništa. Misle, ako se umešaju, biće još gore. Kad dodje do guše, mole ga, kume,prave mir...Pa prete da će zvati miliciju, da će ih izbaciti na ulicu, da ne može više tako... Pa zovu miliciju. On se kune u decu da je reč samo o običnom supružničkom ubedjivanju. Sledeći put, da se sama spotakla i razbila glavu. Deca cvile oko majčinih nogu.
     Nestaju sa terase. Samo se deca ponekad tu poigraju. Dok ih ne prene mamin vrisak i lomljava stvari po kući. Ona ni ručak više ne sprema na starom šporetu na terasi, roštilj je nestao. Prijateljice ne dolaze. Vikne ponekad ime nekog od dece, pozivajući ih na ručak, kupanje, presvlačenje.Izmedju njegovih dolazaka i odlazaka. Izmedju njegovih žena, kod kojih odvodi i decu, kako bi potvrdila mami da postoji neka druga teta.
     - Ne vredi ništa, veli mi neki dan njena majka, ni milicije se ne plaši. Oni ga kazne, a on nastavi po starom. Ma, ni socijalni rad mu ne može ništa, ona im kaže sve, ali on ima nekoga tamo, pa njoj niko ne veruje. Kada mu kažemo da ne sme da dolazi više, on preti da će pobiti decu.Ne plaća troškove, da nije naših penzija crkavali bi od gladi. Šta kažeš, da odem kod školskog psihologa? Nisam ni znala da to postoji, moraću  da odem. Deca se noću bude, s vriskom, grizu nokte, imaju tikove. Od njih saznamo kad je kako bije. I da je jednom stezao za vrat, dok su ga oni molili da prestane. Samo ne znam šta da kažem psihologu. Ako kažem istinu, neće mi poverovati. Kad nisu ni milicija , ni socijalni rad.
     A NJU sam, posle duuuugog vremena, srela na ulici. Kost i koža. Lice bez mimike i pokreta. Kao kamen. I smešak otpozdrava i pogled, skamenjeni. Iznošene, nečije tudje krpe isteklog veka trajanja, vise na njoj.
   - Ide negde, da traži nešto da radi- šapuće njena majka -  Od OVOGA nema ništa .Dodje, napravi lom, pa ode.A naše penzije male. Deca pošla u školu. Traže.
   

Follow by Email