MASMEDIOLOGIJA NA BALKANU


Predstavljam vam prvog gosta-blogera na mom blogu. Ona je Anya Artesania, vlasnica kreativnog kutka Studio Artesania u Beogradu. Godinama od raznih materijala stvara dekorativne predmete i nakit, a najomiljeniji medijum za rad joj je polimerna glina. Učesnik je brojnih umetničkih kolonija u zemlji i inostranstvu, izlagala je na nekoliko medjunarodnih kolektivnih izložbi, a u Beogradu redovno održava radionice  na kojima obučava polaznike za rad sa polimernom glinom .

UPOZORENJE: Ako mislite da je ovaj tekst u vezi sa istoimenim filmom s kraja osamdesetih godina prošlog veka grdno se varate.

Pri svakom upoznavanju novih ljudi, nakon onih uobičajenih informacija o imenu, prezimenu, mami, tati, babi, dedi, kućnom ljubimcu, mestu i datumu rođenja, porodičnom poreklu, brojevima cipela i lične karte, omiljenim bojama, pesmama i filmovima, adresi stanovanja, usledi pitanje “šta radiš” (što bi kao trebalo da znači čime se baviš, tj. koje ti je zanimanje). Tada zaćutim u nastojanju da oteram ona tri upitnika što me lupkaju po glavi u želji da i sama shvatim čime se bavim i šta sam po zanimanju.

Bavim se dizajniranjem i izradom upotrebnih predmeta, obučavanjem drugih kako da prave nakit, pišem blog, fotografišem sopstvene radove, reklamiram ih, prodajem, brinem o prihodima i rashodima, o nabavci potrebnog mi alata i materijala, usavršavam svoje znanje iz raznih (navedenih i nenavedenih) oblasti, kuvam, perem , peglam, tražim posao u struci za koju sam se školovala... Ponekad mi nije najjasnije kako uspevam da sve obaveze koje imam u vezi tog mog posla nedefinisanog imena (i mimo njega) uradim za 24 časa, pa čak stignem i da odspavam.
Zaista šta ja to radim? Jesam li dizajnerka ili izrađivačica nakita i upotrebnih predmeta? Ili sam spisateljica? Možda sam učiteljica, fotografistkinja, domaćica, informatički frik, marketing menadžerka, PR, prodavačica, ekonomista... Realno, nisam ništa od toga. Ali, kada bolje razmislim od svega sam po malo. I kako sve to (kao i ono što nisam napisala) obuhvatiti jednom rečju? Kojom? Možda bi najpribližnije istini bilo da kažem da sam masmedijalna umetnica !?
U nekoj normalnoj državi ljudi poput mene imaju ceo tim koji se bakće tim “sporednim” stavkama poput marketinga i obrade fotografija. Tamo bih morala da brinem samo o jednoj stvari – stvaranju dela i zarađivala bih dovoljno da plaćam taj tim, pa i da sebi priuštim letovanje. Ali, u ovoj mojoj zemlji na brdovitom Balkanu moram sve sama – da savladavam razne kompjuterske programe, da naučim sve o digitalnoj fotografiji, da znam sve marketinške trikove... Na kraju ispada da ponajmanje imam vremena za ono što mi je primarni posao – stvaranje, a zarađujem taman toliko da ne budem gladna. I nisam jedina.
Na kraju tim novim poznanicima kažem da izrađujem nakit, nekako mi najkraće i najlakše. I onda nastupa 15 minuta oduševljenja. Misle oni da zarađujem milone i da ne znam šta ću sa parama, a meni je samo u glavi kako da platim kiriju i račun za struju i preračunavam koliko mogu da štrpnem iz kućnog budžeta za prekopotrebni alat koji “snimam” i za koji štedim mesecima. I konačno oni moji upitnici prestanu da me lupkaju po glavi, a ja po milioniti put dođem do istog zaključka - svi mi u zemlji Srbiji smo masmedijalni umetnici. U preživljavanju.
                                 
Negoslava samo dodaje

Follow by Email