O PIJANISTKINJI MARIJI IVANOVIĆ JOŠ JEDNOM, POSLE NIŠKOG KONCERTA

Pijanistkinja Marija Ivanović - priča o muzici kao o  jednom snu koji se živi

NE POSTAVLJAM CILJEVE – JA IH OSTVARUJEM 

-Djak generacije u osnovnoj i srednjoj skoli, najbolji student  Akademije umetnosti i najbolji student novosadskog Univerziteta  generacije  2008. godine, već  dve godine  predaje, uči, usavršava se i koncertrira u Španiji

- Profesorka svojim djacima kojima predaje klavir, djak svoga profesora od kojeg crpe dragoceno znanje, pijanistkinja koju publika obožava zbog magije umetnosti koju deli sa njom

- Muzička edukacija slušaoca je nebitna ako je  muzičko delo kvalitetno i  takav i umetnik koji ga izvodi

     -      Ja  sam srećan čovek. Uživam kao profesorica  klavira, dok koncertriram, kada učim i usavršavam se. Muzika, kada je dobra, pomera vas iz stvarnosti i prenese u jedan paralelni svet u kojem obituje, svet koji nije kao ovaj i koji je jedno stalno putovanje. Pričam o vrhunskoj umetnosti,jedinoj koja zavredjuje da se nazove umetnošću. Ja sam srećna ako u godinu dana čujem makar  jedno takvo izvodjenje, a ako ga sama imam  bar jednom u tri godine, takodje sam srećna – ovako  Nišlijka Marija Ivanović,  novosadski djak, umetnica koja živi i radi u Barceloni, govori o onome što obeležava njen život, rad i želje. Sadašnjost i budućnost. Iz prošlosti se seća samo lepih stvari, odbijajući da bilo koja kap drugačije boje dotakne njenu dušu , koja mora da bude otvorena i čista, kako bi primila sve ono lepo što je okružuje i prati. I što je  tek čeka.

      Da nije tako sazdana, da na svet oko sebe  i na sebe samu ne gleda isključivo kroz optimističke boje, naučena da sve zavisi samo od toga koliko se trudiš, napreduješ i daješ, ne bi ni bila tu gde jeste . Sa 27 godina, profesorka u Barceloni, koju  traže  i više nego što može da postigne, pijanistkinja koja stalno koncertrira, djak na usavršavanju koji iznad svega nastoji da iscrpe sve znanje koje joj  profesor  nesebično daje i svakim danom otkriva...

DJAK PROFESORA VLADISLAVA BRONJEVECKOG

      Bila je, u Nišu,  djak generacije u osnovnoj  školi i srednjoj muzičkoj  školi. Najbolji student Akademije umetnosti u Novom Sadu ( završila je muzički odsek ) sa prosekom deset, a odlukom Senata  2008. godine i najbolji student Univerziteta u Novom Sadu. I to u kategoriji isto tako odličnih studenata , naučnika – matematičara, fizičara... Kao saradnica u nastavi , omiljena nastavnica na matičnom fakultetu, koja je znala da  studentima , i van radnog vremena, održava dodatne časove iz poznavanja klavirske literature, na njihov zahtev.

-              Na sve što mi se u životu dešava gledam kao na novu šansu i nove mogućnosti   za usavršavanje i rad na sebi – kaže Marija – Pa i tada,  nije prošlo ni par dana od saznanja da odlazim, ja sam se našla  u Španiji, na kursu kod profesora Vladislava Bronjeveckog, i odmah sa njim dogovorila da se vratim i na usavršavanje. Da nisam otišla iz Novog Sada, ja ne bih imala  tu  fantastičnu priliku da učim od toliko dobrog profesora i da crpem toliko znanja od njega.I ne bih lane u Barceloni svirala šest recitala na prestižnom festivalu  u koncertnoj Sali  Gaudijeve Pedrere, gde su me pozvali  već četiri meseca posle dolaska u Španiju.  Naravno, Španija nije na  evropskoj mapi najfantastičnije mesto za klasičnu muziku, ali svakodnevno imate izbor  na desetine ponuda  koncerata klasične muzike . I, moram da naglasim da sam imala sreću da i ovde učim od najboljih profesora.

         Ono što joj posebno imponuje jeste prijem na koji je naišla . Počevši od poslodavaca, koji su izuzetno fleksibilni  i čine sve da njeno usavršavanje ide željenim tempom, preko profesora čiji je djak, publike koja dolazi na njene koncerte, do običnih ljudi koje svakodnevno sreće. Sa kojima se druži, posećuje, sa kojima provodi slobodno vreme. Drže me, kaže, ko malo vode na dlanu, cene ne samo to kakav sam ja profesor i  pijanista, već i to kakav sam čovek, prijatelj...

         UMETNOST JE ZANAT – I ONO NEŠTO, PREKO TOGA

         Marija Ivanović je neosporno veliki talenat, koji taj svoj Božji dar unapredjuje stalno i ništa ne može da je zadrži na tom, jedinom putu za koji zna. Otkud tolika snaga, samopouzdanje, energija, upornost, volja, vera ?

     -   Ja sam samo jedno  dete koje je raslo u porodici punoj razumevanja, podrške i podstreka za ono što radi  i za ono što samo bira – kaže Marija – Odrasla sam na Šopenhaueru, a  imala sam jedva desetak godina kada me je tata, ekonomista i mislilac i majstor za sve pitao, znas li gde je centar sveta. I objasnio mi da je taj centar sveta u mojoj glavi. I  da je od tog centra sveta u mojoj glavi do kraja univerzuma jednaka razdaljina kao i do bilo koje zamišljene krajnje tačke u univerzumu. I  tada se, u toj priči, promenio sav moj život. Od tada znam da ja mogu sve sama, sve što poželim i hoću. Ali, to što hoću ja ne smeštam u  planove , nemam strategiju za njihovo ostvarenje, jer  ću tako propustiti bezbroj malih, neprimetnih šansi koje me sreću na tom putu. Ja osluškujem, posmatram, pratim, ponekad iz sasvim nevažne informacije, u letu, hvatam suštinu koja za mene možda znači putokaz do neke željene tačke.  I tako pomažem sebi da dodjem do cilja za čije ostvarenje nisam imala nikakav plan. Ali sam znala da ću ga dostići .

     Muzika je njen život,  njena ljubav i zanimanje, egzistencija i umetnost kojoj se posvetila cela, iskreno i sa žarom onoga ko svoj Božji dar neguje i izgradjuje, stalno usavršava i stremi ka još višem. Za tim što se nije posvetila nauci, kako  se očekivalo dok je redjala petice i nagrade na republičkim takmičenjima iz matematike i fizike, žale  danas jedino neki njeni profesori. Ali se istovremeno raduju svakom njenom uspehu kao muzičara.

    -Nauka  trenutno nije moje polje interesovanja, jednostavno zato što se, po mom mišljenju, ona bavi otkrivanjem i formulisanjem odnosa u prirodi koji već postoje, da bi se oni kao takvi, izmedju ostalog i  ponavljali – objašnjava – a u umetnosti se stvara stalno nešto novo, neponovljivo i lepo, što apsolutno nikada ne  može da se ponovi.  Nemoguće je, čak ,sleći put na isti način dotaknuti klavir.  U umetnosti i ne sme sve da bude do kraja rečeno, i mislim da publici  prija  taj mali prostor koji ostavljam njima za maštu. A ako je muzičko delo kvalitetno i ako je onaj ko ga izvodi takav, onda je nebitna muzička edukacija onoga ko je sluša. Govorim o  potrebi da umetnik ovlada zanatom, ali ne samo o  time. Za umetnost je neophodno da postoji i ono nešto preko toga, što bi se moglo nazvati genijalnošću  svakog umetnika. To je ono što stvara osećaj magije.

     Svoj deo magije kojim ulepšava svet u kojem živi, Marija Ivanović nastoji da prenese na sve one  koji su željni  lepote klavirskog zvuka. Niško dete  trenutno u Barceloni, koje ne zna na koju stranu sveta će je put odvesti koliko sutra, kada spozna da je  pokupila sva znanja  koja su joj tamo dostupna   , kaže za sebe da je gradjanin sveta u kojem se savršeno snalazi na koju god stranu da se okrene. Sa njom je njena umetnost , koju svojim čarobnim prstima pretvara u magiju... 

   BALETSKA TRUPA

     Nezaboravno iskustvo Marija je stekla i sa  Ansamblom   Angel  Corella ballet    , jedinom profesionalnom  trupom klasičnog baleta u Španiji  i  zvaničnon jednom od najboljih  trupa u svetu.  Reč je o ljudima koji žele da spase balet od  trenutne demonstracije fizičkih sposobnosti, objašnjaava nam. Niko u Španiji nije se usudio da prihvati saradnju sa njima,,koja je podrazumevala koreografiju praćenu uživo na klaviru, sa delima jednog od najzahtevnijih savremenih kompozitora Djerdjem Ligetijem.

- Znala sam koliko je sve to naporno i koliko toga zavisi od spremnosti i sposobnosti muzičara , pa mi je stoga još draže kada su mi na kraju rekli da sam od sada njihov stalni saradnik – ističe Marija-  Imali smo napornu seriju od deset nastupa, u Teatru Tivoli u Barceloni, uvek pred više od 1.800 gledalaca,  pri čemu sam morala da sviram i pratim svaki korak na sceni,da reagujem u svakom trenutku.Samo jedan tren moje nepažnje mogao je da učini da se sve raspadne , ali i  obratno.

                                        JEDNA OD NAGRADA

     Marija je posebno ponosna na nagradu osvojenu na Medjunarodnom takmičenju za izvodjenje savremene muzike  u kategoriji  učesnika starih do  36 godina u Rimu. Bila je pobednica  i dobitnica stipendije italijanskog državnog Instituta za zaštitu prava  umetnika i  izvodjača.

          Niz njenih priznanja  je počeo  osvajanjem specijalnih nagrada  na  pijanističkim takmičenjima nacionalnog nivoa, preko koncerata i takmičenja u zemljama bivše Jugoslavije,   Bugarskoj, Rumuniji, Austriji, Nemačkoj, Italiji , do  poslednje nagrade na Medjunarodnom konkursu Eugenia Verdet u Barceloni.

                                              NIŠVILLE I SIMFONIJSKI ORKESTAR

     Na nedavno završenom džez festivalu  Nišville Marija je , sasvim neočekivano, nastupila kao pevačica, sa Nema problema orkestrom iz Milana. Ovaj nastup na main stage-u  druge večeri festivala plod je sasvim slučajnog susreta sa muzičarima Nema problema orkestra i podudaranja energija i muzičkih ukusa. 

     Novu  koncertnu sezonu Niškog simfonijskog orkestra, Marija Ivanović je otvorila Klavirskim koncertom Roberta Šumana.  Dirigovao je renomirani bugarski dirigent Svilen Simeonov.  U prepunoj koncertnoj sali, Marija je posetiocima pružila neponovljivi užitak , a na ilasku , mogle su se čuti samo reči oduševljenja prezadovoljne publike.