NAŠI STRAHOVI

     Univerzalna kategorija straha od nečega ili nekoga  vezana je za strah od Boga ili Božje kazne, koja mnoge stanovnike planete navodi na ispravno ponašanje. Dobre po rodjenju, po vaspitanju, po izboru...  pa  čak i veliki broj onih u čijem su genetskom kodu zapisani zlo, zločin, nečovečje. Jednostavno, čak i onda kada se ovozemaljske kazne, nikakve, ne boje, strašno ih muči to što se smatra da " Onaj Odozgo"  sve vidi i  sve upisuje u svoj tefter zla i dobra, u  kojem ima posebni odeljak za  svakoga od nas.



     Čega se, osim pravedne kazne Svevišnjeg, ma u njega verovali ili ne verovali, bojimo?
     Strahovi čoveka ovdašnjeg nisu ni nalik strahovima onoga sa  severa ili juga planete, pa čak ni onima sa južne ili severne granice. A ima ih, toliko da nema tog spiska na koji bi mogli da stanu i te glave koja bi mogla sve da ih nabroji. Baš zato što smo takvi kakvi jesmo. Što živimo tu gde jesmo. Što SMO.
    Plašimo se prošlosti - one zbog koje, možda, i dan danji plaćamo danak u stradanju i strahu od još goreg. One, daleke, koja nam svojim mitovima i legendama zadaje zadatke i danas i sutra, ali još više one bliske, dojučerašnje, zbog koje plaćamo još veći danak, svakodnevno i neprekidno. Koliko li je otrova posipano po ovim prostorima i koliko dugo li će se ti otrovi ispirati po ovom tlu? Koliko će stradalnika vremena prošlog pustiti da ih neki nevidljivi okidač u njihovim glavama pretvori u ubice? Koliko infarkta, rakova i ostalih telesnih, koliko duševnih bolesti će koliko glava naših pokositi, kao danak poimanja demokratije onih  iza čijih se namera dobročinstvom nazvanim krije ko zna koji prljavi cilj.
     Plašimo se tih i svih ostalih bolesti, postojećih i novoizmišljenih, svih prirodnih katastrofa, prirodno i ljudskim nemarom izazvanih, Sunčevih zraka i pega, ozonskih rupa, zračenja svih vrsta, boja i porekla, izmišljenih strahova i stvarnih Haarpova, leta avionom i vožnje brodom, ujeda pčele i uboda krpelja, pasa i ljudi koji liče na njih i   šetaju ih bez povodca, kad nam kažu, ma neće on...
     Plašimo se kad plata kasni ili da nikada neće stići, da nam firma propada ili nam je namerno uništavaju, da auto ujutru neće da upali, da ćemo zakasniti na autobus , da ćemo izgubiti vreme...
     Plašimo se besciljnog budjenja i zaludnog leganja, sumornih snova, loših vesti, nepotrebnih rasprava, uzaludnog dokazivanja da smo u pravu kada smo 100 odsto u pravu, šamara i udaraca u telo i dušu, podjednako, neisplakanih suza, neizrečenih reči koje je trebalo kazati...
     Plašimo se opraštanja, rastanaka, zadnjih sastanaka, zaludnog truda, nenamerne greške...
     Da od šume nećemo videti suštinu. Da od milion puteva nećemo izabrati pravi. Da ćemo skrenuti pre vremena, stići kada je kasno, ne videti pruženu ruku u pravo vreme...ne iskoristiti šansu koja je prava.
     Da će nam pući konekcija, ukinuti fejsbuk,  da će hakeri zaustaviti sve kompjutere u istom trenu...da će uskoro smak sveta...
     Da će nam more biti sve dalje, da nam je banja sve bliže, da nam je doktor sve potrebniji, da nećemo umreti od bolesti, nego od lekova...
    Da ćemo ostati i bez prijatelja i bez para koje smo mu pozajmili, da budemo žiranti i da odbijemo da budemo, da ne nadjemo žiranta, da nam ukinu karticu, da nas ne pokradu na ulici ...
    Da nas bahati motociklista ne otera na robiju iako  smo pažljivi vozači, da nam se deka kojem nije do života prepreči na putu,  da nam ne padne otpala fasada na glavu, da nam doktor loše ušije ranu ...
     Da nam predsednik ne bude iz omražene partije, da nas političari  ne lažu i kradu previše, da nam stranka loše prodje na izborima, da nam kuvarica ne zašećeri kafu previše, da nam ručak ne zagori, da se ne ugojimo, da nam se izabrana tašna proda pre sniženja...
    Bojimo se  i šećera i žuči, i slatkog  i gorkog i slanog.... a najviše se bojimo toga da život prolazi pored nas ... i da ćemo propustiti  neke trenutke lepote i ushićenja baš nama namenjene, onda kada nas strahovi skolaju i odvrate nam pažnju...