UVEK NAS PRVO PORAZI KRATKO PAMĆENJE

     Jedne naše dnevne  novine, koje slove  za bliske  rodjake žute štampe, objavile su tekst sa bombasttičnim naslovom "Nataša i Vlada igrali na srpskim grobovima"  . Da nije ovakvog naslova, retko ko od onih koji zahvaljujući netu prate i novine koje inače nikada ne bi kupili,  ne bi ni površnim pogledom udostojili ovo pisanije.
    Reč je o tome da je Nata nacionale, sa svojim aktuelnim ...khm, dečkom, recimo.... djuskala  na paškoj plaži  Zrće , gde je tokom Drugog svetskog rata  pobijeno oko osam hiljada srpskih žena i dece, čije su kosti bacane u jame ili more. Ostrvo Pag, koje se  smatra hrvatskom Ibicom,poznato je kao mesto na kojem se  svakog leta održavaju raskalašne žurke,  sa sve orgijanjem i ostalim bahanalijama,tvrdi ovaj list, a turisti se kupaju bukvalno iznad plave grobnice srpskih žena i dece, žrtava ustaša.
     O prozvanima nemam nameru da bilo šta kažem, a ponajmanje da im budem advokat. Medjutim, čini mi se opravdanim pitanje ko je kriv što smo mi toliko neobavešteni, pa od toliko lepih mesta na ovoj planeti neko od nas zaglavi baš tamo gde bi, da je istina smela i mogla  na vreme da se kazuje, išao samo u hodočašće i poklonjenje.
     Svi mi, iz generacija koje su učene samo bratstvu i jedinstvu i koji su prilikom (pro)putovanja nekim prostorima koji nam sada dodju inostranstvo, ostajali  frapirani spoznajom odnosa prema našoj naciji onih za koje su nas učili da smo braća,znamo koliko nam je ta istina teško padala. Sećam se  drugarice iz gimnazije Ljiljane, sada već verovatno Crnogorke, po udaji, kojoj je maturska ekskurzija presela kada je ispred hotela u Zagrebu čula uvrede lokalnih mladića na račun toga što je tu došlo nekoliko autobusa sa srpskim djacima. - Zašto nama nikada niko nije rekao da je situacija ovakva, zgranuto je pitala Ljilja, dok se sva tresla ponavljajući reči onih koji nju nisu smatrali sestrom.
     Ni jedan narod nije dobar ili loš sam po sebi , niti se to može na bilo koji način generalizovati . Medjutim, nikada mi neće biti jasno zašto jedino mi ne znamo onaj deo istorije vlastitog naroda koji bi svakako morali znati.Pri tome ne mislim da sporadičnu obaveštenost, koja nekima nikada nije manjkala, već na to da jednostavno svi moramo da znamo sva mesta važna za našu istinsku istoriju i stradanje naroda kojem pripadamo. I ne zarad toga da bismo uspešno vodili utakmicu brojkama sa onima koji svoje žrtve uredno beleže, nadzidavaju i pamte, već da bismo im odali dužnu poštu kada se na mestima njihovih stradanja nadjemo namerno ili slučajno, svejedno. I da niko više nad njihovim kostima ne bi učestvovao u nedoličnom piru.
      Hrvati mogu da uklone po sto puta spomen ploču  nevinim srpskim žrtvama na Pagu, kao što uporno negiraju  i strahote Jasenovca , sramno smanjujući broj žrtava do besmisla. Isto kao što  negiraju zločinački aspekt " Oluje" i veličaju svoju borbu u Vukovaru. Ali, zašto smo mi neobavešteni o onome što bi trebalo da bude sadržano u svakom udžbeniku iz istorije ? Zar je trebalo da neka javna ličnost zaigra iznad kostiju  svojih sunarodnika, pa da se upitamo koliko smo kao nacija upućeni u svoju prošlost, svoje žrtve i svoje neprijatelje.
     Ne sećam se koliko godina već se srpski svatovi ne vesele uz zvuke albanske melodije "Šote mori Šote", koja je bila obavezni deo svake svečanosti uz pevanje i igranje, kod Srba. Trebalo je da nam se desi sve što nam se izdešavalo na Kosovu i Metohiji, pa da saznamo kako smo se veselili uz pesmu kojom Šiptari slave ubijanje i bacanje u vatru nevine srpske dece.
    Pre par dana, tokom šetnje po  TV kanalima, slučajno začujem tu melodiju. Vratim se na taj kanal i konstatujem da je muzika odjavna špica rijaliti emisije koja se bavi svadbama.
    Da je normalnije vreme u kojem živimo i da nam je država ono što bi trebalo da bude, ova pesma bi i zakonom bila zabranjena, a oni koji je emituju snosili bi sankcije. Ili bi  bar dobili prezir nacije, kao izdajnici roda svoga...
     Ako sami ne poštujemo sebe,pa i svoje žrtve, još manje će nas poštovati drugi. A najmanje oni koji bi da ljagu sopstvenih zločina prema našem narodu  speru zataškavajući ih i minimnizirajuči ih, jednakom žestinom kojom  srpski narod optužuju za sve loše što se desilo njima.