Nema osobe na ovom svetu koja sebi bar nekad i bar negde nije našla manu. Kratke noge, prenizak rast, tanka kosa, kriv nos, neprivlačno lice, "ni struk, ni kuk", piskav glas, neomiljena boja očiju, sitne oči, buljave oči, tanke usne, puni obrazi, debele ruke... samo je jedan mali deo svega onoga što možemo čuti, kada je samoocenjivanje u pitanju.(Kako reče neko, jedino je pamet pravično raspodeljena stvar na svetu... svako tvrdi da je ima sasvim dovoljno i da ni na koji način nije zakinut pri ovoj raspodeli.)
Razlikujemo se samo po meri u kojoj smo tih svojih mana i "mana"svesni, po spremnosti da radimo na promeni onoga što nam se ne dopada, a što i jeste moguće korigovati i po sposobnosti za prihvatanje onoga što je nemoguće promeniti bez obzira na svu našu želju, spremnost i rešenost da na toj promeni radimo.
Reč je, u stvari, o onom fenomenu čaše do pola napunjene vodom, koju jedni vide kao polupraznu, a drugi kao polupunu, zbog čega su olako i bez mnogo istinskih argumenata svrstani u pesimiste i optimiste.
Oni koji su naređali malo više godina mogu vam satima pričati o tome kako su u mladosti jadikovali, kukali pa i patili, smatrajući da je Bog isuviše škrtario baš na njima prilikom raspodele šarma, privlačnosti, lepote... i kako su se tek u poznijim godinama divili sebi listajući fotografije iz tog perioda. Primećujući na njima jedno simpatično, prijatno, lepo lice. Pristalu, zgodnu, lepu osobu. Sebe!
Oni koji su tokom godina dobrano nagomilali kilograme sa setom se sećaju vremena kada su tek počeli da kukaju "kako sam debeo/laaaaaaaaaa" i da i svoju liniju i svoj organizam kvare dijetama... a tada su samo bili "taman".
Sa godinama shvatimo da nam je kovrdžava kosa oduvek bila samo prednost, čak i onda kada smo je peglali, da su nam puni obrazi daleko lepše stajali nego ovi upali, da nam je mladež iznad usana baš šik... da nam uši čak i nisu klempave i da na njima one velike minđuše najlepše stoje... da u stvari, iako nismo nikada bili savršeni, nismo bili ni uskraćeni, iako smo onoliko kukumavčili i smarali se sopstvenim "nesavršenostima".
A i ono, što nam zaista fali, smeta, što nam ne paše, nije nam oku ugodno... da li je uistinu tako. Zar mislite da i onaj čijem se izgledu divite svoj nos za kakav ne biste pitali koliko košta, smatra savršenim, da ne bi izmenio nešto na svom telu ili da je oduševljen time što ima sasvim ravnu kosu?
Ako se fokusiramo na to "nešto" što "nas kvari" ili nam nedostaje ili ga imamo previše, razumljivo je, bićemo nezadovoljni sve dok ne izmestimo tu centralnu tačku fokusa. Ukoliko se ne usudimo da se okušamo u nekom poslu, hobiju, interesovanju, samo stoga što nas sputavaju te neke naše nesavršenosti i ta naša tripovanja oko nekih nesavršenosti, neminovno smo sebe usmerili ka neuspehu.
I nismo onda neuspešni zato što imamo krive noge, debele ruke ili nedovoljno tanak struk i neprivlačno lice, već stoga što smo dozvolili da nas naše manje ili više neobjektivno gledanje na sebe sputa. Umesto okretanja pravim stvarima i izazovima, bespotrebno smo se opterećivali sitnicama koje su minimalno ili nimalo važne za ostvarenje nekog cilja i neke naše želje.
Kaže narod, ne ljubi lep, nego uporan.
Koliko ljubavi je neostvareno samo zato što je jedna strana mislila da je nedovoljno vredna one druge? Koliko naoko neprivlačnih muškaraca je dobilo neku devojku samo zato što neki drugi, njoj pristaliji, nisu imali hrabrosti da joj priđu pa je izgubila strpljenje i snizila kriterijume ili samo malo više pažnje obratila na te, nesavršene? I koliko devojaka je osvojilo neke "face" samo stoga što se nisu osvrtale na svoje nedostatke, nego su isticale ono što im je prednost?
Koliko talenata je rasipano zato što je nekoga fizički izgled ili šuškanje kad priča sprečio da se pojavi na audiciji za TV voditelja ili upisu za fakultet glume, umesto da se usredsredi na to da pokaže ono što ume i može?
Koliko raskošnih glasova peva samo svom okruženju, ne usuđujući se da pokucaju na neka vrata koja bi im omogućila da zapevaju svima, dok neke kreštave kreature spremne da prenebregnu sopstvene nedostatke i stasa i glasa i da ih nadomeste veštačkim sastojcima i u sebi i na sebi, grade karijere koje ne zaslužuju! Ili ih i zaslužuju, kada su već uspele da skrenu pažnju na sebe?
Razlikujemo se samo po meri u kojoj smo tih svojih mana i "mana"svesni, po spremnosti da radimo na promeni onoga što nam se ne dopada, a što i jeste moguće korigovati i po sposobnosti za prihvatanje onoga što je nemoguće promeniti bez obzira na svu našu želju, spremnost i rešenost da na toj promeni radimo.
Reč je, u stvari, o onom fenomenu čaše do pola napunjene vodom, koju jedni vide kao polupraznu, a drugi kao polupunu, zbog čega su olako i bez mnogo istinskih argumenata svrstani u pesimiste i optimiste.
Oni koji su naređali malo više godina mogu vam satima pričati o tome kako su u mladosti jadikovali, kukali pa i patili, smatrajući da je Bog isuviše škrtario baš na njima prilikom raspodele šarma, privlačnosti, lepote... i kako su se tek u poznijim godinama divili sebi listajući fotografije iz tog perioda. Primećujući na njima jedno simpatično, prijatno, lepo lice. Pristalu, zgodnu, lepu osobu. Sebe!
Oni koji su tokom godina dobrano nagomilali kilograme sa setom se sećaju vremena kada su tek počeli da kukaju "kako sam debeo/laaaaaaaaaa" i da i svoju liniju i svoj organizam kvare dijetama... a tada su samo bili "taman".
Sa godinama shvatimo da nam je kovrdžava kosa oduvek bila samo prednost, čak i onda kada smo je peglali, da su nam puni obrazi daleko lepše stajali nego ovi upali, da nam je mladež iznad usana baš šik... da nam uši čak i nisu klempave i da na njima one velike minđuše najlepše stoje... da u stvari, iako nismo nikada bili savršeni, nismo bili ni uskraćeni, iako smo onoliko kukumavčili i smarali se sopstvenim "nesavršenostima".
A i ono, što nam zaista fali, smeta, što nam ne paše, nije nam oku ugodno... da li je uistinu tako. Zar mislite da i onaj čijem se izgledu divite svoj nos za kakav ne biste pitali koliko košta, smatra savršenim, da ne bi izmenio nešto na svom telu ili da je oduševljen time što ima sasvim ravnu kosu?
Ako se fokusiramo na to "nešto" što "nas kvari" ili nam nedostaje ili ga imamo previše, razumljivo je, bićemo nezadovoljni sve dok ne izmestimo tu centralnu tačku fokusa. Ukoliko se ne usudimo da se okušamo u nekom poslu, hobiju, interesovanju, samo stoga što nas sputavaju te neke naše nesavršenosti i ta naša tripovanja oko nekih nesavršenosti, neminovno smo sebe usmerili ka neuspehu.
I nismo onda neuspešni zato što imamo krive noge, debele ruke ili nedovoljno tanak struk i neprivlačno lice, već stoga što smo dozvolili da nas naše manje ili više neobjektivno gledanje na sebe sputa. Umesto okretanja pravim stvarima i izazovima, bespotrebno smo se opterećivali sitnicama koje su minimalno ili nimalo važne za ostvarenje nekog cilja i neke naše želje.
Kaže narod, ne ljubi lep, nego uporan.
Koliko ljubavi je neostvareno samo zato što je jedna strana mislila da je nedovoljno vredna one druge? Koliko naoko neprivlačnih muškaraca je dobilo neku devojku samo zato što neki drugi, njoj pristaliji, nisu imali hrabrosti da joj priđu pa je izgubila strpljenje i snizila kriterijume ili samo malo više pažnje obratila na te, nesavršene? I koliko devojaka je osvojilo neke "face" samo stoga što se nisu osvrtale na svoje nedostatke, nego su isticale ono što im je prednost?
Koliko talenata je rasipano zato što je nekoga fizički izgled ili šuškanje kad priča sprečio da se pojavi na audiciji za TV voditelja ili upisu za fakultet glume, umesto da se usredsredi na to da pokaže ono što ume i može?
Koliko raskošnih glasova peva samo svom okruženju, ne usuđujući se da pokucaju na neka vrata koja bi im omogućila da zapevaju svima, dok neke kreštave kreature spremne da prenebregnu sopstvene nedostatke i stasa i glasa i da ih nadomeste veštačkim sastojcima i u sebi i na sebi, grade karijere koje ne zaslužuju! Ili ih i zaslužuju, kada su već uspele da skrenu pažnju na sebe?
ОдговориИзбриши"Неки стари трговац водом је свако јутро одлазио на извор где би напунио своја два глинена врча и односио их на раменима купцима у град.
Један од тих врчева беше напукао и зато је губио прилично воде до одредишта, а други беше потпуно нов и доносио је више зараде.
Цели, новији врч је био поносан на свој рад јер је у њему носач доносио много више воде него у оштећеном, а оштећени врч се због тога стидео. Осетивши се мање вредним, напукли врч једно јутро проговори власнику:
„Срамим се јер ти не могу служити онако како то желим. Свестан сам својих ограничења и да због мене не добијаш очекивану зараду, јер сам напола празан кад у град стигнемо. Молим те, опрости ми моју слабост!“
Идућег јутра, на путу од извора према граду, власник упита напукнути врч:
„Погледај крај пута, шта видиш?“
„Предиван је, пун цвећа“, одговори врч.
„Предиван је захваљујући теби. Јеси ли приметио да цвеће дуж пута којим идемо цвета само на твојој страни, али не и на страни целог врча? То је зато што сам знао за твој недостатак те сам купио семе и посејао га на твојој страни пута, а ти си га, и не знајући, сваки дан заливао. Већ две године берем то чудесно цвеће које мојој породици и мени доноси толико радости. Када ти не би био такав какав јеси, то нас цвеће не би радовало из дана у дан. Зато не заборави да смо сви помало сломљени, али Бог зна како начинити чудо из наше слабости“.
Преузето са интернета.
Поздрав Н!
Ja sam ovaj komentar podelila na Fb i evo sve vreme ga lajkuju i šeruj, zaista posebno dobar tekst. Ne znam kako mi se izgubio odgovor na ovaj komentar, dragi S, ali ti evo opet mnogo hvala na njemu.
ИзбришиDa bi se došlo do ovog zaključka ipak moraju neke godinice da se izbroje, neke kockice u glavi da se preslože i da se malo porazgovara sa samim sobom. Ako se zakasni onda bude kao u vašem tekstu a da ne bi bilo tako, može da se pročita ovaj tekst, udahne duboko i zaživi ovaj jedini život koji imamo.
ОдговориИзбришиA tvrdim da se ovo može naučiti i bez dozvoljavanja godinama da nam to uliju u glavu. Postojale su nekada tzv domaćičke škole i mislim da su u njima devojke učene životu i svim njegovim mudrostima. Možda grešim, ali verujem da je tako. Hvala lepo.
Избриши