"Nikad ja nisam živeo u izobilju, ono, da se baš preliva i da imaš sve i da s lakoćom možeš nabaviti i ono što nemaš.
Ali sam zato uvek imao onoliko koliko mi treba.
E, u tome je caka, prijatelju, što ja nikada nisam išao preko gubera. I jer mi je uvek trebalo onoliko koliko sam imao, jer sam znao da meni uvek može da treba i stoput više, al kad - nema, ono ti valja da od onog što se ima napraviš sve tako da se ne oseti mnogo to, koje se nema.
Nemoj tako da me gledaš, raso si u isto vreme kad i ja pa znaš i sam kako je bilo. Kupe ti jedne pantalone pred početak školske godine, ako nisi preraso one lanjske koje su prethodno bile nove, baba ti isplete dva džempera, jedan od nove vunice a drugi pleplete od očevog olinjalog, majka na kredit nakupuje jakne i kapute svima kojima treba, od babe... dobro, njoj se najređe kupovalo jer joj je najmanje i trebalo, pa sve do najmlađe setre. Torba za školu ti se kupi kad kreneš u školu i traje sve dok se ne pocepa. A nije smela da se pocepa tako brzo, jer... inače ti se ne piše dobro.
Roditelji obavezno otplaćuju bar jedan kredit, vodeći računa o tome da najpre plate ratu i vrate dugove ako su se negde zajmili, na zimovanje iz naše okoline niko nije ni išao, a na letovanje se ide ukoliko se tokom godine uštede pare da se plate put i stan, ako se ode onda otac ide u nabavku namirnica a majka kuva i sladoled se jeo jednom u tri dana.
Ko nije imao sreću, vezu ili čest izuzecima, neki poseban slučaj da dobije za džabe stan od države, taj je gradio kuću i tako smo čitav život proveli gradeći je, i ne znajući da je ona bure bez dna i da će nas doživotno pratiti usud stalnih ulaganja jer, kad imaš kuću, nemaš ni grejanje koje se onima sa besplatnim državnim stanovima regresiralo iz budžeta i od para svih zaposlenih, nemaš ni stambeno koje ti svako malo menja bojler, nego mora sam da ga kupiš kad se pokvari, a i svaku popravku moraš sam da finansiraš.
A oni u zgradama, sve im je bilo džabe, pa čak i cveće ispred ulaza su čekali da im neko drugi zasadi, ne daj bože da se oni oko nečega pretrgnu. Dobro, prođe i to vreme, sad su sami vlasnici onoga što jim je država, kako ne bi bilo baš džabe, prodala za 20 ili 200 maraka, kako se kome zalomilo, ali kako vidim, i dalje očekuju da im neko drugi sređuje fasade zgrada, sada u njihovom vlasništvu, odjednom im je grejanje preskupo, a ispred zgrada im dvorišta zarasla u korov.
Ali to nije moj problem.
Nije moj problem ni to što svi kukaju kako nemaju, a najviše upravo ti koji su stanove od po 50, 60 pa i 100.000 maraka nakupovali za po paklu cigareta i koje je grejanje koštalo godišnje kolko smo mi plaćali ugalj i drva za samo jedan mesec, i to bez grejanja hodnika, stepeništa i kupatila.
Gledam ih sad, naviklo to da troši nezarađeno i ima da crkne dužno, ali i dalje po starom.
Doduše, ne može kao roditelji nekad, koji su živeli od jutra do sutra i uvek su imali manje od mojih, iako su dobijali te takve stanove i nikad sami ništa u životu nisu stekli, a moji su sami gradili kuću. Ali, opet, žive bre bolje od svih nas koji se stiskamo da bismo mirno spavali i svaki dinar prebrojimo triput pre nego što ga potrošimo.
Ono, kad poče uvoz polovnih vozila, prvi nakupovaše strane marke. Na kredit, naravno. Iz kola ne izlaze, ma kolko da "nemaju".
Prvi odoše na strane destinacije na more. Ponovo, na kredit. Taman ga otplate do sledeće sezone, pa odmah trk u agencije, da zauzmu termine za Grčku, u junu i oktobru.
I i dalje, nikad nemaju.
Idu iz minusa u minus, regresiraju te kredite, muvaju čekove, pozajmljuju i gde god mogu, ne vraćaju... i opet, sve oni nemaju.
Izbaciše stari nameštaj, pokupovaše Forma ideale, taman će da im potraje dok otplate poslednju ratu, pa ponovo moraju da ga kupuju. Tolki mu rok trajanja.
Mi, kad smo se uzeli, kupismo ovaj regal. Ono, malo se pohabao, deca su pored njega odrasla, ali kad ono sami hoblovasmo parket, i njega ošmirglasmo, osvežismo mu boju i da vidiš - bolji od njihovog Forma ideale za jednokratnu upotrebu.
Sami krečimo, žena sama šije sebi i ćerki, ni jedna ni druga ne zanovetaju mnogo, iako je žena u godinama kada bi trebalo da se nosi kao prava dama, što ona i jeste, a ćerka već postaje dama i stvarno bi trebalo da, kao uspešan student i krasno dete, dobije sve što i zaslužuje. Ali, i ona i sin znaju čime raspolažemo i šta se može a šta ne može, pa ne zanovetaju. Nikad i nisu.
Njih smo svake godine slali na more, na sve ekskurzije i apsloventska putovanja, na sve seminare i kurseve engleskog. Ali zato se druže kao i mi nekada, ne bacaju pare po klubovima i kafićima, a onih 100 e koje nisam ni imao da pozajmim komšiji da uplati detetu za doček nove godine, potrošiće tek dogodine za odlazak na more. Mi smo na more otišli lane, posle dve decenije. Kola ne bismo ni obnovili da žena posle očeve smrti nije nasledila neku paru, kolko za polovni "punto". Deca su punoletstvo proslavila ko i inače, sa drugarima sa kojima su svaki dan, ne praveći svadbena veselja pre vremena.
I sad objasni ti meni, dokle će bre ovi koji "nikad nemaju" tako da žive, sa svim tim njihovim dozvoljenim minusevima, reci...kliranim kreditima, da ne pričam o dugovima rodbini i komšijama koje nikad i ne nameravaju da vrate, sa svim tim njihovim apetitima, točenjima goriva za hiljadarku pa... vozi Miško dokle ima, sa svim tim "nema se" koje demantuju koliko sutra nečim što ponove, obnove... izbace ispred ulaza i pored kontejnera, otputuju, popuše, pojedu i popiju na tim njihovim proslavama punoletstava u kafanama ko da su svadbe, i sa svim ostalim manifestacijama statusa koji je, u stvari, davno ispario iz njihovih džepova.
I ko je bre ovde lud? Ja, koji sam uvek imao kolko mi treba, zato što sam to što sam imao raspoređivao i razvlačio domaćinski i kako je red, ili ovi oko mene, koji nikad nemaju, a kakvo vreme ide imaće i manje, ali svaki dan žive kao da nikad nisu izustili ono... "nema se"."
ilustracije su s Pinteresta
Ali sam zato uvek imao onoliko koliko mi treba.
Nemoj tako da me gledaš, raso si u isto vreme kad i ja pa znaš i sam kako je bilo. Kupe ti jedne pantalone pred početak školske godine, ako nisi preraso one lanjske koje su prethodno bile nove, baba ti isplete dva džempera, jedan od nove vunice a drugi pleplete od očevog olinjalog, majka na kredit nakupuje jakne i kapute svima kojima treba, od babe... dobro, njoj se najređe kupovalo jer joj je najmanje i trebalo, pa sve do najmlađe setre. Torba za školu ti se kupi kad kreneš u školu i traje sve dok se ne pocepa. A nije smela da se pocepa tako brzo, jer... inače ti se ne piše dobro.
Roditelji obavezno otplaćuju bar jedan kredit, vodeći računa o tome da najpre plate ratu i vrate dugove ako su se negde zajmili, na zimovanje iz naše okoline niko nije ni išao, a na letovanje se ide ukoliko se tokom godine uštede pare da se plate put i stan, ako se ode onda otac ide u nabavku namirnica a majka kuva i sladoled se jeo jednom u tri dana.
Ko nije imao sreću, vezu ili čest izuzecima, neki poseban slučaj da dobije za džabe stan od države, taj je gradio kuću i tako smo čitav život proveli gradeći je, i ne znajući da je ona bure bez dna i da će nas doživotno pratiti usud stalnih ulaganja jer, kad imaš kuću, nemaš ni grejanje koje se onima sa besplatnim državnim stanovima regresiralo iz budžeta i od para svih zaposlenih, nemaš ni stambeno koje ti svako malo menja bojler, nego mora sam da ga kupiš kad se pokvari, a i svaku popravku moraš sam da finansiraš.
A oni u zgradama, sve im je bilo džabe, pa čak i cveće ispred ulaza su čekali da im neko drugi zasadi, ne daj bože da se oni oko nečega pretrgnu. Dobro, prođe i to vreme, sad su sami vlasnici onoga što jim je država, kako ne bi bilo baš džabe, prodala za 20 ili 200 maraka, kako se kome zalomilo, ali kako vidim, i dalje očekuju da im neko drugi sređuje fasade zgrada, sada u njihovom vlasništvu, odjednom im je grejanje preskupo, a ispred zgrada im dvorišta zarasla u korov.
Ali to nije moj problem.
Nije moj problem ni to što svi kukaju kako nemaju, a najviše upravo ti koji su stanove od po 50, 60 pa i 100.000 maraka nakupovali za po paklu cigareta i koje je grejanje koštalo godišnje kolko smo mi plaćali ugalj i drva za samo jedan mesec, i to bez grejanja hodnika, stepeništa i kupatila.
Gledam ih sad, naviklo to da troši nezarađeno i ima da crkne dužno, ali i dalje po starom.
Doduše, ne može kao roditelji nekad, koji su živeli od jutra do sutra i uvek su imali manje od mojih, iako su dobijali te takve stanove i nikad sami ništa u životu nisu stekli, a moji su sami gradili kuću. Ali, opet, žive bre bolje od svih nas koji se stiskamo da bismo mirno spavali i svaki dinar prebrojimo triput pre nego što ga potrošimo.
Ono, kad poče uvoz polovnih vozila, prvi nakupovaše strane marke. Na kredit, naravno. Iz kola ne izlaze, ma kolko da "nemaju".
Prvi odoše na strane destinacije na more. Ponovo, na kredit. Taman ga otplate do sledeće sezone, pa odmah trk u agencije, da zauzmu termine za Grčku, u junu i oktobru.
I i dalje, nikad nemaju.
Idu iz minusa u minus, regresiraju te kredite, muvaju čekove, pozajmljuju i gde god mogu, ne vraćaju... i opet, sve oni nemaju.
Izbaciše stari nameštaj, pokupovaše Forma ideale, taman će da im potraje dok otplate poslednju ratu, pa ponovo moraju da ga kupuju. Tolki mu rok trajanja.
Mi, kad smo se uzeli, kupismo ovaj regal. Ono, malo se pohabao, deca su pored njega odrasla, ali kad ono sami hoblovasmo parket, i njega ošmirglasmo, osvežismo mu boju i da vidiš - bolji od njihovog Forma ideale za jednokratnu upotrebu.
Sami krečimo, žena sama šije sebi i ćerki, ni jedna ni druga ne zanovetaju mnogo, iako je žena u godinama kada bi trebalo da se nosi kao prava dama, što ona i jeste, a ćerka već postaje dama i stvarno bi trebalo da, kao uspešan student i krasno dete, dobije sve što i zaslužuje. Ali, i ona i sin znaju čime raspolažemo i šta se može a šta ne može, pa ne zanovetaju. Nikad i nisu.
Njih smo svake godine slali na more, na sve ekskurzije i apsloventska putovanja, na sve seminare i kurseve engleskog. Ali zato se druže kao i mi nekada, ne bacaju pare po klubovima i kafićima, a onih 100 e koje nisam ni imao da pozajmim komšiji da uplati detetu za doček nove godine, potrošiće tek dogodine za odlazak na more. Mi smo na more otišli lane, posle dve decenije. Kola ne bismo ni obnovili da žena posle očeve smrti nije nasledila neku paru, kolko za polovni "punto". Deca su punoletstvo proslavila ko i inače, sa drugarima sa kojima su svaki dan, ne praveći svadbena veselja pre vremena.
I sad objasni ti meni, dokle će bre ovi koji "nikad nemaju" tako da žive, sa svim tim njihovim dozvoljenim minusevima, reci...kliranim kreditima, da ne pričam o dugovima rodbini i komšijama koje nikad i ne nameravaju da vrate, sa svim tim njihovim apetitima, točenjima goriva za hiljadarku pa... vozi Miško dokle ima, sa svim tim "nema se" koje demantuju koliko sutra nečim što ponove, obnove... izbace ispred ulaza i pored kontejnera, otputuju, popuše, pojedu i popiju na tim njihovim proslavama punoletstava u kafanama ko da su svadbe, i sa svim ostalim manifestacijama statusa koji je, u stvari, davno ispario iz njihovih džepova.
I ko je bre ovde lud? Ja, koji sam uvek imao kolko mi treba, zato što sam to što sam imao raspoređivao i razvlačio domaćinski i kako je red, ili ovi oko mene, koji nikad nemaju, a kakvo vreme ide imaće i manje, ali svaki dan žive kao da nikad nisu izustili ono... "nema se"."
ilustracije su s Pinteresta
Нема коментара
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.