Zašto se tako često ustežemo

- Brinem što mi se muž nije javio popodne - kaže mi sat vremena pre ponoći prijateljica čiji muž je u bolnici, operisan  je pre dva dana - Prošvercovala sam se jutros kod njega i tada je bio raspoložen, odlično je izgledao, ali posle toga - ništa. A ja sam ga naterala da isključuje mobilni telefon, kako ga niko ne bi uznemiravao. I sada usisavam rođenu jetru kao špagete.

Na predlog da pozove dežurnu sestru i da je pita kako joj je muž, odgovara:
- Znaš i sama šta će mi reći, "dobropodnosipostoperativnitretman, normalno je da ima bolove, znate li vi da je on juče operisan, blablabla..."



Ista sam kao ona. Dok se nakanim da zakucam na neka vrata ili okrenem neki telefonski broj... trebaju mi phičke pripreme kao da idem na razgovor, u najmanju ruku, kod... kuku mene, prebirem sada po imeniku sopstvenih autoriteta i, verovali ili ne, ne mogu da se setim ni jedne jedine osobe pred kojom bi mi danas klecala kolena - patrijarh Pavle, nažalost, nije više među živima, ali eto, to bi bio ljudina njegovog kalibra. E da, profesor Jerotić spada u ovu kategoriju Čoveka.

- Zovi dežurnu sestru i reci joj baš to, zašto zoveš u ovo doba - insistiram, nastojeći da delujem uistinu autoritativno, a znam da u takvim situacijama pomešane smušenosti zbog neizvesnosti, straha, radosti zbog pozitivnog ishoda i svega ostalog, jedino takav nastup i pomaže.

Posle onog nevoljnog, karakterističnog za svakoga ko bi radije proveo čitavu noć sekirajući se nego da nekoga uznemiri, "pa hajde, zvaću, budi tu", kaže: "Bila si u pravu. I dobro je što sam zvala. Kaže da je u 22h bila kod njega i da čita novine. A čim ima snage za to, znači da je dobro".

Znam mnogo sličnih ljudi. Koliko puta su nepotrebno precrkli od sekiracije zbog nečega,  samo stoga što im je bilo neprijatno da urade ono što je najnormalnije: da osobu koja zna informaciju o tome što ih opseda, brine, muči, pritom i nadležnu za taj njihov problem,  pitaju ono što bi trebalo da pitaju. Koliko puta u minuti su umirali od straha od toga šta se desilo ili šta će se desiti, a trebalo je samo da zakucaju na neka vrata ili okrenu broj. Koliko neprospavanih noći, prolivenih suza, popijenih tableta za smirenje, grčeva u želudcu, svađa sa samim sobom ili sa nekim preko puta...

Treba biti obziran i poštovati svačije vreme, radno mesto, svetinju doma, mir i zasluženi odmor. Ali, jednako kao što smo to dužni svakom, dužni smo i samima sebi da, u trenucima koji nas kidaju na pola i jedu nam i džigericu i sve ostale unutrašnje organe, pobedimo tu svoju stidljivost, obzirnost, snishidljivost, i da jasno i glasno onima kojima se obraćamo obrazložimo zašto im se obraćamo. I pritom, ne glumeći, već pokazujući da to činimo s punim pravom.

Uostalom, ako je iole čovek, ta osoba preko puta, ne samo da neće imati ništa protiv toga što smo joj se obratili, već će nam manje ili više srdačno izaći u susret, pritom zadovojna što je na spisku  svojih dobrih dela dodala još jednu stavku. Pa makar to bilo samo puko ispunjavanje sopstvenih obaveza i dužnosti, onoga što joj je u opisu posla i radnih zaduženja.

I još nešto - setite se kako se i sami ponašate kada vam se neko obrati s nekim pitanjem, s molbom, s traženjem odgovora ili pomoći od vas. Da li vam smeta to što vam se obraća usplahireni, uznemireni čovek ili neko ko jednostavno traži odgovor na neko svoje pitanje ili dilemu? Ili ste spremni ne samo da mu date šturu informaciju, kolko da otaljate posao, već i da ga podrobnije uputite, usmerite, obavestite?

Zašto bi onda neko drugi, baš taj neko koji nama treba, bio drugačiji?

Stvar je samo u pristupu. U nastupu, zapravo. U našem samopouzdanju, u činjenici da smo svesni svojih prava i dužnosti onoga kome se obraćamo. A kada smo toga svesni, onda nam je i korak lakši, i nastup samouveren, i pitanje razgovetno i jasno.

Predugo smo živeli u vremenu nedostojnom čoveka, kada su šalterski radnici izigravali autoritete samo zato što su bili iza šaltera s otvorom za "komunikaciju" pred kojim je građanin, od kojeg je režim nastojao da stvori slugu pokornog, morao da se sagne. Savijena kičma, kao simbol pokornosti pred državom, čija je personifikacija nadrndani neljubazni službenik kojem je sve teško, a ne zna se da li više mrzi samog sebe ili čitav svet, ostavila je posledice, izgleda i u našem genetskom kodu. Pa, ako se danas i ne saginje, običan građanin je pred svima koji su za nešto nadležni, bar u duši manji od makovog zrna.

Oni drugi, svi oni koji bi se radije drugima popeli na glavu nego da i sami nešto učine, oni ovde nisu tema. To su svi oni dežurni smarači, dosade, primitivci, nedokazane individue koje nemaju obzira ni prema kome, a smatraju da su svi tu samo zato da bi dubili na glavu pred njima. U stvari, verovatno poneko od nas doživi neprijatnosti od ljudi kojima se obraća, upravo zbog ovakvih. Koji im se popnu na glavu pa ne silaze sve dok im ne pokidaju poslednji živac.

Takvi, ne samo da ne znaju za "molim vas, izvinite, da li bi ste mogli, hvala vam lepo",  nego svojim naredbodavnim tonom i osornim nastupom iritiraju sve oko sebe. Za njih ne postoji ni nepristojno vreme, ni nepogodno mesto, niti ičije pravo na odmor, niti je važno što taj možda u tom trenutku ima preča posla.
Upravo prijateljica s početka ove priče podsetila me je na takve, na koje je prirodom svog posla upućena. Oni, kaže, ne biraju ni vreme, ni mesto, cimaju te i potežu i usred dana i u po noći, briga njih da li odmaraš, spavaš, da li obeduješ,da li imaš goste... oni bi "samo da pitaju". I nema veze što to "pitanje" traje 5o minuta, važno je da su oni zadovoljni jer su saznali ono što su hteli.

I da vam nešto kažem. Ne verujem u zanimanje zvano lajf kouč.Ne i u njihovo znanje, ima u njihovim lekcijama toliko korisnih stvari. Ali, ovakvim životnim mudrostima može da vas nauči svako sa malo životnog iskustva - baka koja nije makla dalje iz svog sela, lokalni obućar, starija drugarica ili tetka... ako su vam već roditelji usadili u glavu pogrešno vaspitanje (na vašu štetu, dakako) - pod formom da nikoga ne uznemiravate, da se sklanjate, da ne dosađujete, da se ustežete do granica samomaltretiranja.

A može ponekad da vas tome nauči ili samo podseti i neka prijateljica koja se inače vrlo često ponaša isto kao i vi, ali u slučaju vašeg opravdanog odsustva prisebnosti, shvatajući da ima ulogu vašeg glasa razuma čini jedino što je normalno u datoj situaciji. A to je, da vas natera da samo budete asertivni.

Neka Badnji dan i božićni dani unesu u vaše domove mir, spokoj i slogu, a današnji osmeh neka vam sja na licu i svakog narednog dana.



ilustracije su odavde