Budućnost prosečnih i ispodprosečnih u ovoj zemlji

U vreme kada smo mi odrastali (znam da će ovo neke o naljutiti pa se već izvinjavam, ali je istina i to potpuna istina), svako ko je hteo i mogao da radi je mogao steći kuću ili stan. Ili, ako je to već imao, nasledio, dobio... sam ili sa bračnim drugom je mogao da napravi barem vikendicu u nekom obližnjem mestu, a mnogi i u manjim ili većim turističkim mestima.

Sa obrazovanjem je stvar stajala malo drugačije.

Mnogima od onih koji su u periodu industrijalizacije zemlje dolazili sa sela, s jedva završenom ili nepotpunom osnovnom školom, bilo je jako teško da steknu obrazovanje. Što zbog "starosti" (ko će učiti u ovim godinama), što zbog nemanja vremena (jer su posle redovnog posla radili još nešto), što zbog pomanjkanja ambicije, volje, vere u sebe, nepostojanja podrške najbližnih... Vrhunac dostignuća je bio, bar u radničkoj sredini u kojoj sam ja odrastala, a to je u ono vreme bila većina u velikoj Jugoslaviji, kada neko postane KV ili VKV majstor. A tek ako je neko pogonski inženjer (ono, dve godine vanrednog večernjeg učenja, koje su redovnoškolci omalovažavali ali je u poređenju s današnjim privatnim fakultetima bilo UČENJE) - pa to je bilo kao kada sada neko doktorira na državnom fakultetu, ali kod svetski priznatih stručnjaka.


Moja generacija se nekako "provukla" - najveći broj nas se bez problema školovao po redu i redovno, pa dokle je ko stigao; stambeno pitanje su nam rešavali ili roditelji (oni sa nižim primanjima lišavajući i sebe i nas svake vrste luksuza pa i onoga što danas potpada u zadovoljenje osnovnih potreba, oni sa većim platama uz obezbeđenje i znatno boljeg standarda pa i ponekog luksuza) ili firme u kojima smo radili, a, ruku na srce, ima i onih koji su sami gradili kuće ili kupovali stanove, često i uz pomoć roditelja. Uglavnom, mnogo manje je bilo onih koji su ostali nerešenog stambenog pitanja nego onih drugih.

Danas se situacija okrenula naglavačke.
Stambeno pitanje se rešava (sem ako nije nasledstvo i poklon u pitanju) nikako ili jako, jako teško, uz pomoć skoro čitave uže i šire familije supružnika, pa još uz otplaćivanje kredita bar jedno 20 godina. Jutros čujem, da bi neko dobio kredit, mora najpre da uloži bar 300 e kako bi nabavio sva neophodna uverenja da je "podoban", odnosno da je - zdrav!!!

Ali je zato obrazovanje, dakle ne mislim na diplomu kao "predmet" koji nikada nije bio jeftini, nego čisto obrazovanje, nikad bliže i nikad pristupačnije svakome kome je cilj da se obrazuje. Ono, mnogi bi i dalje da se obrazuju sledeći svoje snove i želje, a ne surovu realnost koja bar daje jasne smernice koje znanje obezbeđuje posao, napredak, standard i napredovanje, ali to je već neka druga priča.

Hoću da kažem, svako vreme ima neke svoje bonitete, svoje mane i prednosti. Nisu cvetale ruže ni našim roditeljima, iako neki i danas, bez valjanih argumenata tvrde da je tim generacijama bilo mnogo bolje - duše naših roditelja znaju koliko.
Nije bilo lako ni nama, koji smo odrastali dok su naši roditelji gradili kuće i školovali nas, a nije lako ni danas.

Jedina razlika je u tome što su se oni nekada prilagođavali uslovima i najviše se trudili tamo gde su najjači, a to je rad, i što su se pružali prema guberima, bez prevelikih očekivanja i zahteva, a najmanje očekujući da im bilo šta padne s neba. I što, kada se oseti civilizacijski pomak, nije fer da se vraćamo u lošije nego da stremimo ka boljem.

Mnogima iz sadašnjih generacija savršeno prosečnih ili ispodprosečnih (ne mislim dakle na onu polovinu mnogo pametnih, vrednih, ambicioznih, koji se trude, rade, uče, usavršavaju se, napreduju, svaka im čast), ne pada na pamet da se prilagode. Oni i dalje žive u vremenu posleratnih generacija "kojima je bilo mnogo lakše", ne želeći da vide i drugu stranu te medalje. Oni bi da žive onako kako slušaju da se tada živelo, ali previđajući priče i o odricanju, štednji, nemanju i sticanju. Oni bi i da im roditelji reše stambeno pitanje, ali im da im oni i "steknu" diplome. Oni bi da im tata, uz nova kola za 18. rođendan, nekako nakrpi pare i za fakultetsku diplomu. Oni bi da budu i da imaju sve kao i njihovi drugari koji su debelo oznojili ili dlanove ili klupe, ali bez tog znojenja. Oni bi da imaju sve, i stvarnost i perspektive, kao oni iz najbogatijih porodica i/ili oni najpametniji, najvredniji, najsposobniji i/ili oni koji su imali sreće da izaberu ili potrefe smer, školu, fakultet, kurs ili seminar, na kojem su stekli baš ona znanja koja su trenutno kurentna.

Sve u svemu, oni bi da nekako spoje Ono i Ovo vreme, uzimajući samo najbolje iz oba. Ali se podrazumeva da pritom ništa ne zavisi od njih, da ih se ništa ne tiče i da bi - sve na tacni.

Krajnje je vreme da im neko otvori oči.

Da se na svoje uspešne drugare ugledaju ne samo po tome koliko i šta imaju, nego i koliko mogu i koliko znaju. I na svoje bake, deke i roditelje, ne samo po onome što je bilo bolje u njihovo vreme, nego i po tome koliko su se odricali, trudili, koliko su se svim silama trudili da im bude bolje u ono vreme kada takođe nije bilo dobro, bar za većinu.

Što pre se to desi, imaće više vremena da konačno nešto urade za sebe: da se raspitaju o tome koji zanat, škola ili fakultet nude perspektivu i da odustanu od štancovanih diploma koje služe samo za ukras ili od sleđenja svojih snova čak i po cenu da sutra nemaju za hleb (surovo, ali je tako); da kroz mnogobrojne kurseve, seminare, specijalizacije i učenja razvoja kreativnosti, i ostale vidove učenja koji im se nude na tacni, pronađu svoj put i svoje uhlebljenje; da obiđu ukorovljena imanja za koje možda i njihovi roditelji ne znaju gde su, dok su im deke i bake još živi, sagledavajući koja poljoprivredna kultura ili grana obezbeđuju najviše efekata i pripremajući se da u dogledno vreme (ako nema posla u "državnoj" firmi ili gde god, ali obavezno sa sasvim malo truda i znoja) počnu da gaje piliće ili koke nosilje, koze, ovce ili krave, da uzgajaju papriku, lubenice, kupus, jagode, šipurke ili lekovite trave.

U suprotnom, prosečni ili ispodprosečni, jedino što mogu očekivati od života, sudbine, usuda ili čega već, jeste tavorenje u nekoj od privatnih firmi sa radnim vremenom od svitanja do leganja, sa platom "evo ti 20.000 ali pola da mi vratiš jer ni toliko nisi zaradio", sa godišnjim odmorom "potpiši rešenje na 20 dana, ali znaš i sam da ti sleduju samo dve nedelje" i sa spiskom radnih prava kraćim od spiska ljudskih sloboda u Severnoj Koreji.

Dobro, uvek mogu da se opredele i za bavljenje politikom, krađom ili nekom drugom aktivnošću koja ne podrazumeva obavezno navedene kvalitete, a garantuje brzu i laku zaradu. Samo valja imati u vidu da i ovde vrebaju neke opasnosti - ne potrefe baš svi pravu stranu u pravom trenutku, a mogu i da ih u'vate.

A ovo sam dodala naknadno, pola dana po objavljivanju svog teksta - kao da je pisan za nastavak. Merima kaže ovo i to s puno legitimiteta, jer je ona profesor.