Naši nosevi i tuđi životi

"Guraj nos u knjige, bolje nego u tuđe živote." 

Mnoge su nam se već misli podudarile pa dozvolih sebi da i ovu, od strane Maje Wu takođe pozajmljenu, pozajmim. 



Nisu misli cipele pa da se istroše putovanjem kroz naše glave, kroz glave nekih još,  niti će osećanja njima pobuđena, razmišljanja njima inicirana, neke naše priče eventualne i neke odluke, ponašanja, ideje, vraćanja... na bilo koji način ugroziti njihov potonji status. Samo će im dati na značaju, ako dolepršaju  do nekih sličnih duša. Učiniti naš mikrokosmos lepšim. Prijatnijim. Prijemčivijim.

-Često nam neke stvari tek kada ih kažemo dobiju drugu dimenziju. Ali, treba birati ljude kojima će se takve stvari reći-  reče mi jutros Jedna Moja, dok smo razgovarale o tome kako nešto što izreknemo može zvučati i lepo i... nelepo. 

Ista rečenica, ista reč, izgovorena na ovaj ili onaj način, ovim tonom, onom gestikulacijom, s ovakvim pogledom, onakvim držanjem tela ili ruku... može izazvati pozitivne ili negativne reakcije, može nekoga ražalostiti, obradovati, zabrinuti, naterati na razmišljanje, preispitivanje možda... može zvučati kao pohvala, podrška, kritika, preporuka, zamerka... Kad, pritom, još i nisi u situaciji da razjasniš nejasno, objasniš nerazgovetno, otkloniš sumnju i time sprečiš da se pogrešno razume i zaključi, onda su opasnosti za nesporazum još mnogo veće.

Ma koliko tvrdili da gledamo samo svoja posla i da nas se ne tiču tuđa, život sam nas dovodi u situacije da smo umešani... kao svedoci, posmatrači, zainteresovani manje ili više, upućeni, upitani... u svakojake događaje vezane za ljude na koje smo upućeni, sa kojima se srećemo svakodnevno ili povremeno. I tome niko ne može u potpunosti pobeći, ma koliko se klonio "rizičnih" situacija.

Ali je zato bitno biti dobronameran. Ne zavirivati bespotrebno tamo gde nas se ništa ne tiče, ne gledati preko tuđeg plota, ne bivati zaprška u svačijoj čorbi. E, umesto takvog zavirivanja preporučuje se onaj recept s početka ovog teksta. Pri čemu preporučeni objekat ne mora da bude isključivo knjiga. Može to da bude i bilo koji hobi koji upošljava i ruke i um, bezazleno ćaskanje sa prijateljima, gledanje u ptice, u zvezde, u drvo i u vodu... mešenje, kuvanje... sve ono što nam godi, manje ili više, za šta ponekad možda i nemamo vremena ili volje, čemu se radujemo, što nas smiruje, veseli, okupira kad se tužne misli roje...  

A ono, zabadanje nosa u tuđe živote? Za to će se uvek naći- neko drugi.


fotografija  je s Pinteresta



Follow by Email